Ivan Medenica: O 53. Bitefu kao alternativi dominantnim društvenim odnosima

Pred ovogodišnji Bitef, pod sloganom Počnimo ljubav ispočetka (po čuvenoj pesmi Beti Đorđević) razgovarali smo sa Ivanom Medenicom, umetničkim direktorom i teatrologom. Najveći naš pozorišni festival, kritički pogled u svetske teatarske tendencije i podsetnik na uspešne regionalne predstave, ove godine trajaće od 17. do 26. septembra. Publika će imati priliku da vidi 12 ostvarenja koja dolaze iz 9 zemalja: Srbije, Hrvatske, Slovenije, Belgije, Švajcarske, Francuske, Nemačke, Brazila i Nigerije. Budući da Bitef neumorno pomera granice, kako tematske tako i formalne, ove godine se drugi deo celokupnog programa održava u Luci Beograd, a ovakva odluka predstavlja gotovo kulminaciju dosadašnjih tendencija da se alternativni prostori smisleno koriste u savremenim i oštrim izvođačkim praksama. Gospodina Medenicu upitali smo pre svega o tome kako je zamišljen sam program, na čemu (teorijski i kulturološki) počiva ovogodišnji koncept, a razgovarali smo i o zajedničkim vrednostima, te vrednostima zajednice, koje je uvek neophodno iznova preispitivati. 

Kako biste, kratko i jasno, nekog nepoverljivog ubedili da se upusti u ovogodišnji Bitef?

Daj mi ruku, veruj, pomeri se, pokreni, ne boli. Naprotiv, lepo je.

U programskom tekstu 53. Bitefa pozivate se na Lemana i kažete da pozorište politički iznad svega deluje svojom formom (ne temom) tj. oblicima interakcije između i izvođača i publike. Objasnite zašto bismo se, u vremenu koje se diči baš ineraktivnošću, transmedijalnošću i multidimenzionalnošću, vraćali jednoj “tradicionalnoj” umetnosti i jednoj njenoj specifičnoj formi, imerzivnom teatru, na kome Vam je ove godine naglasak?

U studiji Postdramsko pozorište, Hans-Tis Leman smatra da upravo novi i najnoviji mediji, od televizije do interneta, danas imaju, pre svega zbog svoje masovnosti i komunikativnosti, vodeću ulogu u pokretanju, tematizovanju društvenih i političkih pitanja, te da teatar u toj “utakmici” teško može da se nosi. Međutim, smatra Leman, političnost pozorišta može danas, pogotovu u oblicima koje on određuje kao postdramske, da se oblikuje u samim načinima, formama scenskog predstavljanja. Na primer, jedan od izvođačkih prosedea imanentno političke prirode je i dugo trajanje (durational performances), na čemu je bio estetski akcenat 51. Bitefa.

Dugo trajanje, zahtev da se prepustimo dugotrajnom, prevashodno čulnom, telesnom i energetskom iskustvu razmene u izvođačkom “sada i ovde”, bez mogućnosti da se jednim klikom prebacimo na drugi link, ubrzamo radnju, preskočimo ono što nam je dosadno, vratimo se unazad – dakle, sve to snažno, čulno uznemirava našu retrogradnu, psihološku i fiziološku nabaždarenost na kratke forme i vizuelnu atraktivnost, disperzivnu i krajnje površnu pažnju, a što su sve, ako grublje generalizujemo, posledice potrošačke “kulture” i, posledično, neoliberalnog kapitalizma… Eto, tako to meni izgleda u jednoj rečenici! (smeh)

Slično je i s imerzivnim pozorištem, onim u kojem se fizički i prostorno destabilizuje granica/podela između scene i sale, izvođača i gledalaca, u kome se biološka i socijalna realnost publike utapa u svet fikcije (“pozorište utapanja” bi bio najadekvatniji prevod za taj scenski oblik). Pojačana interakcija publike i izvođača, učešće gledalaca u scenskom dešavanju nije, naravno, “novum” u istoriji pozorišta: ta strategija je, recimo, obeležila američku avangardu iz 60-tih i 70-tih godina 20. veka. Ipak, kako ističe jedan drugi značajani savremeni teatrolog, Patris Pavis, imerzivni teatar se razlikuje od drugih participativnih praksi na sceni jer se glumci obraćaju gledaocu obično u svoje ime, tretiraju ga kao pojedinca a ne deo anonimne gomile, vode računa o njemu, nežno ga pozivaju da učestvuje (bez agresije koje je bilo u pomenutim predstavama američke avangarde), nude mu jedinstveno, neponovljivo iskustvo koje treba da ga transformiše. Za takvu vrstu bliskosti, pažnje, saradnje, razmene, a koja je imanento politička, od suštinskog je značaja, kako ističe Erika Fišer Lihte, “telesno koprisustvo” izvođača i gledalaca.

Drugačije rečeno, mogućno ga je ostvariti samo u “živim”, scenskim, izvođačkim umetničkim akcijama, a ne i u onim medijski, digitalno posredovanim – koliko god one bile “apgrejdovane” u pogledu interaktivnosti. Takav stepen i vid utapanja postiže se samo u jednoj od šest predstava koje na 53. Bitefu na ovaj ili onaj način mogu da se odrede kao imerzivne. Naravno, to je predstava kojom se Bitef završava, Pozvani koreografa Sepe Bajensa i čuvene plesne kompanije Ultima Vez iz Brisela. “Nomen est omen”; ova se predstava svodi na svoj naziv: neagresivni poziv izvođača, koji tako izgledaju da se u potpunosti “utapaju” u publiku, da s njima izađemo na scenu, imamo poverenja, prepustimo im se i zajednički stvaramo različite fizičke, prostorne, mizanscenske konstelacije. U tome se nalazi političnost ove predstave kojom, na kraju 53. Bitefa, želimo da ponudimo alternativu dominantnim društvenim odnosima… Ovo ne bi, naravno, trebalo da zvuči kao neka ezoterija, sektašenje (smeh). Ne mislim da ovakvo pozorište može da aktivno menja društvo, već da ono može da bude neka vrsta laboratorije humanijih međuljudskih odnosa. A, to nije malo… Uostalom, i sam Leman je, posle jedne polemike koju je s njim poveo Oliver Frljić na međunarodnoj konferenciji koju sam baš na Bitefu i baš ja organizovao pre deset godina, malo revidirao svoj stav i istakao da su, pored formalnih aspekata, i tematski još uvek važni u artikulisanju političnosti u savremenim izvođačkim praksama.

Da, na prvoj konferenciji za štampu 53. Bitefa, održanoj u Briselu, izjavili ste da se strategije korišćene u predstavi Pozvani mogu, premda su teatarske, koristiti u izgradnji nove i zdrave zajednice. Koje se strategije slivaju uspešno iz pozorišnog u životno iskustvo?

Upravo one koje sam gore naveo, ili bar markirao… Pogled, dodir, pažnja, poverenje, saradnja, podrška, energetska i telesna razmena. Opet se plašim da ovo može da zvuči ezoterijski, i sam bih pre nekoliko godina bio skeptičan da ovako nešto čitam i slušam, ali su se otad stvari radikalno promenile na gore i u nas i u svetu. Na početku smo, izgleda nepopravljivog klimatskog kolapsa (i ovo nije nikakav senzacionalistički katastrofizam), nasilje buja i promoviše se s najviših svetskih mesta (Trampov odnos prema kolektivnom i individualnom naoružanju), pre koji dan je suspendovan sporazum o ograničanju nuklearnog naoružanja koje su potpisali Gorbačov i Regan u Rejkjaviku pre tridesetak godina, ideološka i nacionalna podeljenost, u kombinaciji s najgorim mogućim populizmom, preovladava u mnogim zemljama sveta, kritičnost i neslaganje zamenjeni su ogoljenom mržnjom… U takvim, bez preterivanja se može reći patološkim socijalnim okolnostima, zaista verujem da, kao što sam gore rekao, pozorište može, afirmacijom pomenutih, bazičnih ljudskih vrednosti, da bude laboratorija za izgradnju humanije zajednice… Iz toga osećanja izdvojena je i tematska linija 53. Bitefa – entropija i pokušaj obnove zajednice/društva – i ona umetnička – imerzivno pozorište. Odatle je, naravno, došao i slogan 53. Bitefa, a koji je naslov čuvenog šlagera Aleksandra Koraća koji je sjajno izvodila i još uvek izvodi Beti Đorđević – “počnimo ljubav iz početka”.

Da li je radikalnim brisanjem četvrtog zida, takvom imerzivnošću, moguće i/ili poželjno “vratiti teatar narodu”, kako je izjavio Sepe Bajens? Ili je previše od njega istovremeno tražiti i potragu za vrednostima i prihvatanje odgovornosti?

Da li je predstavama kao što je Bajensova moguće “vratiti pozorište narodu”, to, zaista, ne znam, ne znam da li to iko može da tvrdi. Lično verujem u njenu suštinsku demokratičnost i emancipatorski potencijal… Da li je to “poželjno” – to mi već pitanje uopšte nije jasno?! Vi ste pristalica skupog, komercijalnog pozorišta za nekakvu “elitu”? Koliko Vas poznajem, ne bih rekao…

S druge strane, opet mi nije jasno kako razdvajate potragu za vrednostima i prihvatanje odgovornosti? Borba za humanističke ideale, vrednosti, uvek je bila povezana s odgovornošću; to nije lak, bezbolan posao.

Da li Vam se čini da možda savremeno pozorište sebe shvata previše ozbiljno?

U kontekstu ovog pitanja, mogu malo bolje da razumem i prethodno. Možda ste mislili da, pod parolom razmene, učešća, demokratičnosti i emancipacije, savremeno pozorište, zapravo, možda sebe shvata isuviše ozbiljno, te je čak i arogantno u nametanju svojih, ipak, sofisticiranih strategija običnom gledaocu za koga se, deklarativno, zalaže?… Ako je to skriveno pitanje pisca, tj. Vas, onda mogu da kažem da ga razumem, da shvatam tu rezervu, ali da se s njom ne slažem. Takva je rezerva ono što, u različitim varijacijama, prati Bitef i radikalne, savremene scenske prakse oduvek. Nema ničeg hermetičnog niti arogantnog u ovim scenskim praksama. Dođite, prepustite se, vidite i osetite.

Belgija, sve vidljivija u Bitefovim ranijim programima, ove godine je takođe prisutna i to s čak dve predstave: jednom se 53. Bitef svečano otvara, drugom zatvara. Šta je to što Vas kao umetničkog direktora vraća njihovoj savremenoj pozorišnoj praksi?

Najbolja je na svetu! (smeh) Možda (malo) preterujem, ali to je izvesno nacionalna pozorišna kultura, i to i flamanska i valonska, koju najviše, pored nemačke i švajcarske, volim i cenim. Posle legendarnog Olimpa Jana Fabra pre dve godine i takođe veoma uspešnog Rekvijema za L Alana Platela prošle godine, ove godine su na Bitefu jedno od vodećih belgijskih institucionalnih pozorišta, NT Gent s predstavom u svetskom okviru trenutno politički najprovokativnijeg reditelja, ujedno i direktora ovog pozorišta, Mila Raua, i poznata nezavisna kompanija savremenog plesa Ultima Vez iz Brisela. Ono što je nesumnjivo jeste da je belgijski teatar, ili šire gledano flamanski, vrlo radikalan i inventivan u pogledu eksperimentisanja scenskom formom, pa se kao takav idealno uklapa u bitefovske tendencije. Njegova emancipovanost nije samo umetnička već i društvena, politička, što ga takođe preporučuje za Bitef… Svestan sam da su ovo samo opšti uvidi, ali dublja elaboracija zahteva mnogo više prostora… Neka zato, iako to nije pravi razlog, ostane ono od gore: ja lično obožavam belgijski teatar (smeh).

A šta to vanredno donose predstave koje se promovišu kao ‘vanevropske’? Zbog čega je za nas iznimno važno to što nisu iz Evrope?

Pitanje Vam je čudno, siguran sam da niste primetili da može da ima i “političke nekorektne” konotacije, da se izrazim fino… Pre svega, i u eri opšte globalizacije, s njenim pozitivnim i negativnim svojstvima, čini mi se da na svetskom umetničkom tržištui dalje dominira evropska ili, šire gledano, zapadna umetnost. Javlja se – sve ređe, doduše – i fenomen samoegzotizacije: da umetnici iz nezapadnih kultura, da bi se probili na festivalskim i srodnim tržištima, prave dela koja odgovaraju zapadnim stereotipima o tim kulturama… Ja se maksimalno trudim da na Bitefu izbegnemo takav pristup i takvu nezapadnu umetnost, a reper mi je ono po čemu je domaći kontekst gotovo jedinstven u svetu: tradicija Pokreta nesvrstanih zemalja. Iako oblici te specifične kulturne razmene sa zemljama Afrike i Jugoistočne Azije iz Titovog doba više ne postoje, njihovi tragovi opstaju. Pogledajte beogradski Muzej afričke umetnosti, na koji sam ja kao građanin ove zemlje vrlo ponosan. Njegova stalna kolekcija nije nastala na osnovama kolonijalne pljačke, što je slučaj s većinom srodnih muzeja na Zapadu, već zahvaljujući prijateljstvu s tim zemljama; konkretno, na poklonima koji su jugoslovenske diplomate dobijale…

Možda sam naivan, idealista, ali duboko verujem da je, uz dosta rada, dobre volje i znanja, moguće obnoviti takvu, antikolonijalnu kulturnu razmenu. Lično imam dobre profesionalne kontakte u Nigeriji, bio sam u Lagosu, imam ideju o tendencijama u njihovom teatru i savremenom plesu. Mladi koreograf Kuduz Onikeku, jedan od najaznimljivijih nigerijskih autora savremenog plesa, dolazi na Bitef s predstavom na temu koja bi, na prvi pogled, mogla da bude “ziher”, i čak, suprotno mojim željama, da podilazi tim pomenutim stereotipima: migracije Afrikanaca u Evropu, njihov pogled na tu problematiku. Čak je i njegov koreografski rukopis očito inspirisan evropskim plesnim tendencijama, u čijem se okviru Onikeku formirao…

Međutim, kada se izmaknemo, odnosno udubimo, vidi se, oseća se da su izvođački kvaliteti ovog plesa nekako “afrički”, koliko god i ovim iskazom može da se upadne u stereotipizaciju – sloboda, snaga, improvizacija, energija, autentičnost telesnog vokabulara… S predstavom YUROPA pravimo prvi proboj, ali sam siguran, bez obzira na kakvu će recepciju ona da naiđe, da će sledećih godina na Bitefu biti sve više predstava iz Afrike i, generalno, zemalja Pokreta nesvrstanih… Brazil nije zemlja iz ovog pokreta, ali je u pitanju druga vanevropska kultura zastupljena na 53. Bitefu, a sličnost je i u tome što je i ovo plesna predstava. Lusijana Lara je izuzetna koreografkinja, predstava O mesu i betonu ne samo da se odlično uklapa u koncept imerzivnosti, da na diskurzivnom nivou, koji ovde nije dominantan, gradi globalnu metaforu aktuelnog sveta kao đubrišta, već je ona, pre svega, veoma upečatljiva i snažna na izvođačkom nivou. Ta gola tela koja se grupišu, stežu, muče, nemoćno uspinju po betonskim zidovima – sve to može, imajući u vidu aktuelne, konzervativne političke prilike u Brazilu, da se posmatra i u kontekstu “politika tela”. Za desničarski, izrazito mizogini i homofobni režim kakav je brazilski, golo telo na sceni je samo po sebi politički čin.

Recite nam zašto baš predstave Boba Jelčića i Igora Vuka Torbice predstavljaju lokalnu pozorišnu scenu na 53. Bitefu. Na koji način one, iako nisu imerzivne, ‘prelaze’ u prostor publike?

One nisu imerzivne u doslovnom značenju, jer u njima nema fizičkog i prostornog utapanja scene u gledalište, ali itekako jesu u jednom širem smislu. U obe se koriste neki slični principi inscenacije, a kojima one, kao što ste rekli, “prelaze” u prostor publike: izvođački prostor je veoma blizu gledališta, gotovo zalazi u njega (dominantno “plitak” mizanscen), ovi su prostori i dodatno povezani time što je svetlo u sali upaljeno, bar jedan glumac se stalno direktno obraća gledaocima… Ovi postupci nisu sami sebi svrha, njima se, koliko god da se ove predstave međusobno tematski razlikuju, postiže isti ideološki efekat: njima se, naime, publika stavlja u funkciju pasivnog saučesnika u stradanju junaka, mi snosimo deo odgovornosti za ono što se dešava u svetu fikcije. Tako dolazimo i do drugog razloga za izbor ovih predstava, a to je njihova nesumnjiva političnost, socijalna kritičnost, što nije raširena pojava u našem teatru. Posebno je bitno da se takvo pozorište desilo na institucionalnoj sceni, jer to pokazuje da je i ono dužna, te da može da razvija kritičku kulturu: predstava Zašto je poludeo G. R? Bobe Jelčića produkcija je JDP-a iz Beograda, a Tartif, po motivima istoimenog Molijerovog dela i u režiji Igora Vuka Torbice, koprodukcija je SNP-a iz Novog Sada i Narodnog pozorišta iz Sombora.

Ulaznice za predstave se mogu rezervisati putem mejla (blagajna@bitef.rs) ili telefona (+381 69 899 24 00). Prodaja ulaznica počinje 2. septembra. Blagajna Bitef festivala je smeštena u Pozorištu na Terazijama (Terazije 29). Više informacija na sajtu.