After kod Tifanija 7

“Simonida? Hej, Simonida…”, kroz maglu je čula nežni glas, ali kao da nije mogla da odgovori, paralisano je posmatrala kako se automobili kreću u trakama na Brankovom mostu. Simonidi je već peti dan od kako se vratila na posao, međutim nikako da povrati i elan koji je imala pre svega što joj se izdogađalo. Izgledala je nezainteresovano, defokusirano, jednostavno nije mogla ni da čita mejlove, a kamoli da na njih odgovara. Vegetirala je na poslu i jedva čekala da se radno vreme završi kako bi mogla da šeta ili radi bilo šta drugo što nema veze sa bankarstvom, završnim računima i komitentima.

“Simonida!”, napokon je dreknula Nina, što je probudilo Simonidu iz “dremeža”, te se okrenula ka njoj i osmehnula.

“Moram kod zubara, pokrivaj me, molim te. Već peti put otkazujem, jer ostajem prekovremeno”, govorila je Nina dok se pakovala. Simonida je ustala, prišla aparatu za vodu i nasula sebi u plastičnu čašu.

“Ne zaboravi telefon”, zabrinuto je rekla Simonida, te se Nina vratila sa pola kancelarije, sklanjajući kosu sa čela.

“Ne znam gde se nalazim, bukvalno”, rekla je Nina u prolazu i nestala između polica sa registratorima. Simonida je lagano ispijala vodu isuviše hladnu za njeno grlo, te je morala da doda malo tople. Osećala se iscrpljeno i malaksalo, što joj je stvaralo činilo da misli kako će grip da joj upropasti vikend. To je kao neki Marfijev zakon, vikend joj upropaste ili kijavica ili provala oblaka. Odjednom je shvatila da je ostala sama u ogromnoj kancelariji, skoro da je zaboravila da se više od pola kompanije nalazi na Samitu bankara u hotelu Mona na Zlatiboru.

Na radiju je čula glas Mariahe Carey i pesmu “My All”, to ju je vratilo u srednju školu, u vreme kada je lepila njene postere po sobi i pokušavala da uvije kosu kao ona.

Pojačala je pesmu i nastavila da gleda kroz prozor svoje kancelarije. To je možda bilo najbolje vezano za njen posao, pogled sa njenog radnog stola. Kolege su uglavnom bile zavidne, često bi ljudi došetali do njene stolice uz uzdah “srećnice”. Mada, nekada se desi da i ne pogleda kroz prozor od posla, da uopšte nije ni svesna gde se nalazi.

Dok je pregledala agendu i upisivala šta sve mora da uradi za sutra i prekosutra, shvatila je da Banetu obećala da će ići na kafu. To je inače bilo ime košarkaša u penziji, odnosno preduzimača sa Vračara. Ugrizla se za donju usnu, razmišljajući kako bi najbolje bilo da je i on na to zaboravio. Jednostavno, nije želela da se petlja sa nečim u šta je svoje prste umešala Biljana. Odjednom, čim je počela o tome da razmišlja, celo telo joj se uznemirilo, pogledala je na sat, što joj je dalo ideju da i ona šmugne sa posla kao i Nina. Uostalom, petak je i nema žive duše. Nije joj jasno o kakvom pokrivanju joj je Nina pričala, ali neiskusna je još uvek, pa se plaši svega. Simonida je pritisnula “shut down” dugme na kompjuteru, zgrabila ključeve kola i tašnu i uputila se ka liftu, osvrćući se da proveri da nešto slučajno nije zaboravila. Za sobom je čula anđeonski glas soul dive koja je i dalje pevala jedan od svojih najuspešnijih hitova u karijeri.

Na putu do parkinga i kola, svratila je do Moritz Eis štanda i uzela dve kugle sladoleda: madagaskarsku vanilu i običan lešnik. Volela je te dve kombinacije, lešnik tako masan i kremast, a vanila tako blaga i nežna. Razgledala je izloge u tržnom centru, dok je kašičicom lagano stavljala na jezik delove sladoleda. Taman kada je videla bluzon menta ledene boje, baš onakav o kome je maštala da ima, učinilo joj se da je čula zvuk telefona. Zavukla je ruku u torbu i zaista telefon je i zvonio i vibrirao. Pogledaja je u ekran telefona i nije mogla da veruje da Bane ipak nije zaboravio da su se onog jutra na aerodromu dogovorili da se vide na neobaveznom piću. Simonidi je ta fraza bila isuviše prosta, osećala se nekako kao da izlazi na kafu sa nekim čiji je seksi oglas pročitala u malim oglasima. Neobavezna kafa, pomislila je kada je videla njegovo ime preko celog smart phonea.

“Halo?”, rekla je Simonida želeći da zvuči kao da nema pojma kome se javila.

“Samo momenat…”, čula je sa druge strane kako Bane daje instrukcije taksisti u kom pravcu da ga odveze, “Halo, Simonida ti si.”

“Da, ja sam.”

“Ne prepoznaješ me.”

“Ne.”, nije mogla da veruje da je to izgovorila, ali da, izgovorila je “ne”.

“Bane, sreli smo se na aerodromu pre nekoliko dana. Ako si gotova sa poslom, mislio sam da odemo na neku neobaveznu kafu.” Simonida nije mogla da veruje da je ponovio tu sintagmu, imala je utisak da bi joj bilo lakše da je zove da slušaju ploče.

“A, da, Bane… Izvini ovde je bučno, baš slabo čujem. Jel’ imaš nešto na umu?”, Simonida je odlučila da spusti loptu i ode na piće sa njim. Uostalom, nije ni imala nikakav plan za večeras, a i Biljanin život ne treba da je se tiče.

“Šta kažeš na Smokvicu? Za jedno sat vremena”, Bane je izlazio iz taksija i zahvaljivao je taksisti.

“Savršeno, vidimo se tamo.“, mazno je rekla Simonida, u potpunoj neverici da se u roku od nekoliko minuta od hladnokrvne kučke pretvorila u seksipilnu mazu. Spustila je slušalicu i uhvatila svoj zadovoljni smešak u staklu izloga u kome se nalazila bluza o kojoj je maštala.

“Ovo će biti dobra noć, predosećam”, pevušila je Simonida, ulazeći u prodavnicu garderobe.

U Smokvici je vladala letnja atmosfera, iako je bio tek početak maja. Simonida je ušetala gordo, u tek kupljenoj bluzi, koju je presvukla u garderobi, tražeći od prodavačice da joj odseče etiketu. Osećala se dobro u njoj, znala je da joj ta boja ide uz oči i da dobro pristaje celoj njenoj figuri. Kada bi postojalo neko dugme koje bi sve ljude koji sede u Smokvici, stavilo na mute, sasvim sigurno bi se čule samo kockice leda koje se pokreću kako ljudi piju svoje koktele. Bane je podigao ruku, sedeo je u ćošku, sa čašom Aperol Spritz-a ispred sebe. Bio je predivno obučen, Simonida je uspela sve da primeti – bela košulja sa nekoliko otkopčanih dugmadi, ali taman koliko treba, lagani sako sa maramicom u džepu, farmerkama i antilop cipelama. Sa kosom zalizanom u stranu, izgledao je kao oni hedonisti na naslovnim stranama stručnih časopisa o vinima. Simonida je najpre skinula naočare za sunce, pa sela.

“Konačno”, rekao je Bane.

Simonida je raširila ruke i smislu “eto”.

“Mislio sam da se nećeš pojaviti”, otpio je malo narandžastog pića, dok je konobarica prilazila.

“Ne znam šta bih… Hm. Limunadu?”

“Ma, uzmi neki alkohol.”, smeškao se Bane.

“Proseko”, rekla je Simonida i izvadila termalnu vodu da osveži lice.

“Uvek sam u strahu od toga, mislim da se ljudi prskaju dezodoransom, a onda shvatim da je to”, nervozno je palio i gasio telefon, kao da je očekivao neki poziv ili poruku, ali nije, u stvari, samo je bio nervozan.

“I?”

“Šta i?”, bila je zbunjena Simonida.

“Pa da krenemo od tvog života.”

Simonida je izvadila lepezu, nije mogla da veruje da ju je ponela i da će izigravati kraljicu drame, ali zašto da ne.

“Ja sam mislila da ti o tome sve znaš.”

Za stolom pored, dve napirlitane devojke, sa noktima do vasione, jedva da su mogle da otkucaju sms poruku, piljile su u Baneta, u nadi da će da ih primeti. Povremeno bi dok krajičkom oka promatraju njihov sto, zagrizle slamku i provokativno povukle malo sadržaja iz čaše.

“Pa ne radim u BIA odeljenju”, Bane je ponovo upalio ugašenu cigaretu, i prebacio nogu preko noge. Simonidi je konobarica spustila penušavo piće na sto, te je brže bolje otpila, dok je Bane prodorno gledao.

“Zašto me gledaš tako”, pitala je.

“Jer si lepa”, Bane je bio direktan.

Kao grom iz vedra neba, niotkuda, baš kada ne treba, Simonida je spazila da se u baštu Smokvice penje Biljana, a da za njom ide i Mima. U takvim situacijama, kada ne želi da joj se dešava ovo što joj se upravo dešava, jednostavno ne zna kako da reaguje. Bane je i dalje gledao u nju, ali mu je bilo jasno da je došlo do promene raspoloženja. Simonida je mislila da je najbolje da ignoriše trenutak i da se pravi kao da se ništa ne dešava.

“Jesi ok?”, pitao je Bane. Simonida je otpila gutljaj šampanjca ponovo i zažmurila. U tom momentu samo je čula dobro poznati Biljanin glas:

“Vidi, vidi…”

Mislila je da bi najbolje bilo da kada otvori oči shvati da je sve ovo jedan ružan san. Međutim, po svemu sudeći, bila je to suva realnost.

Nastaviće se…

Zauvek vaš