After kod Tifanija 11

Simonida nije mogla da otvori oči, jedva da je mogla da pokreće ruke, a u nogama kao da je imala gvožđe umesto kostiju. Delovalo je kao da je ponovo utonula u nekakav ružan san, ali osećala se budnom, bila je svesna da je konektovana za stvarnost. Doduše, u sobi je vladala čudna tišina, kao da to nije bila njena soba, jer, bila je gotovo sigurna da bi makar čula zvukove saobraćaja koji dolaze spolja. Međutim, muk, ništa, kao da je upala u neku drugu dimenziju i sada je u tamnici nekakve gluve sobe. Kapci su joj bili teški, kao da ih je neko zalepio super lepkom i kao da ih više nikada neće otvoriti i videti svet oko sebe.

“Možda se ovakve stvari dešavaju posle snažnog orgazma.”, pomislila je u trenutku od očaja što nema nikakvu kontrolu nad svojim telom. Pokretala je mišiće lica, mršteći se i pokušavajući da mozgom da signal nogama da ustanu. Međutim, ništa. Osećala je blago peckanje i trnjenje u tabanima i bolove u zglobovima pri dnu, na kraju ekstremiteta. Kada je napokon uspela da otvori kapke i pogleda oko sebe, neprijatna belina ju je zaslepila, pa je Simonida opet morala da za trenutak zatvori oči.

“Nisam valjda umrla, jer sam posle sto godina ponovo imala seks.”, pokušavala je da zasmeje samu sebe.

Međutim, kada je ponovo pogledala, shvatila je da se nalazi u bolnici, osamljena u apartmanu, okružena gomilom cveća, voća i bombonjera. Zapravo, kada malo bolje razmisli, deluje kao da je umrla sa svim tim cvećem oko njene glave, prikovana za krevet. Prozirna cevčica koja je izlazila iz flaše infuzije bila joj je zarivena u venu leve ruke i lagano kapala, sekund po sekund, ritmično i tiho. Ne, ovo je definitivno neka greška, ovo se neko poigrava sa njom, nemoguće je da se ničega ne seća, kako je dospela dovde? Poslednje što zna je da je obukla svoju najbolju haljinu iz ormana, komad sirove svile, koji je negde pozadi, oko vrata imao prišivenu etiketu na kojoj je pisalo: prada i da je uzbuđeno izašla iz stana i pozvala taksi.

Međutim, da li je stigla do Banetovog stana, šta se tamo desilo, da li je dehidrirala od celonoćnog koitusa, nije imala pojma.

Mada, kroz maglu su joj dolazile neke sasvim nepovezane scene sudara, za koje je bila ubeđena da su njena čista uobrazilja, s obzirom na to da je bila sklona fobijama. Saobraćajne nesreće su bile jedna od njih, i jako se plašila da vozi po Beogradu. Bila je nesiguran vozač, sigurna u sebe, ali nedovoljno kočoperna da se nosi sa količinom agresije na ulicama svakog dana. Zato je dosta novca i bacala na taksi udruženja, jer je na većinu mesta volela da ode i da se vrati spokojna. Tako je uradila i te noći, kada je mislila da će srce da joj iskoči iz grudnog koša, međutim nije ni bila svesna da će se baš cela ova fama završiti u bolničkoj sobi. I šta se desilo? Šta je moglo do đavola da se desi?

Lekovi protiv bolova delovali su mnogo jače nego što bi bilo ko mislio i Simonida je ponovo utonula u neku vrstu polu kome. Kao da je kroz maglu mogla da rekonstruiše šta joj se desilo, ali nije bila sigurna do kraja da li bunca ili se zaista priseća kako je umorni taksista zaspao za volanom i udario u dostavno vozilo “Hleb&kifle”. Da li je samo bila gladna ili joj se snažni miris putera i kroasana uvukao pod kožu, zaista u ovom stanju nije bilo moguće odgonetnuti? Povremeno bi se budila, otvarala oči i gledala oko sebe. Ponekad bi videla mantil ili nalakirane nokte medicinske sestre, koju bi povukla za rukav, međutim one bi je vraćale na postelju i uspavljivale. Simonida nije mogla čak ni da govori, da pusti glas i kaže da je žedna ili da želi bilo šta. Jednostavno, mozak je odbijao bilo kakvu funkciju koju je do juče mogla sasvim normalno da obavlja. Nakon nekoliko sati ili dana, Simonida nije baš mogla da proceni vremenski protok, počela je da strahuje da se više nikada neće vratiti u normalu. Da li će ikada više moći, bez ičije pomoći, da proveri mejl ili napravi filter kafu? Stavi karmin na usne ili dohvati knjigu sa noćnog ormarića da čita? Imala je utisak da je zaboravila slova, da zapravo ne zna ni kako se zove. Nemoguće, ovo nije bila amnezija, jednostavno nije želela da prihvati da joj se baš to desilo sada kada je počinjala da bude srećna. Međutim, ako jeste, ako je zaista zaboravila sve što je ikada znala, onda možda to i nije tako loše.

Počeće život iz početka, okrenuće novi list, blanko i više neće biti ona stara Simonida.

Kada se konačno zaista probudila iz dubokog bunila, Simonidu je grejalo sunce na terasi bolnice. Kada je pogledala oko sebe mogla je jasno da vidi unutrašnjost bolničkog kompleksa i ljude sa druge strane koji su nepomično ležali u krevetu, doktore koji su jurili kroz hodnike, tehničare koji su gurali pacijente na stolovima, medicinske sestre koje su urlale, čistačice koje su u suterenu pravile puš pauzu. U tom trenutku spajanja njene svesti sa realnim životom, medicinska sestra ju je dodirnula rukom i Simonida se osvrnula. Sestra je u rukama držala braon tacnu na kojoj je bio poslužen doručak – na jednostavnom tanjiru sa plavom debelom linijom na krajevima bila je položena jedna sveža kajzerica, pakovanje malenog putera, džem i šolja bledunjavog čaja. Simonida je pokušala nešto da kaže, da pita šta joj se desilo ili kada će je neko posetiti, međutim, sestra je preduhitrila.

“Ne trošite snagu. Odmarajte se. Najgore je prošlo.”, sestra je po običaju bila usiljeno ljubazna što je Simonidu pomalo i plašilo. Kada je spustila tacnu na Simonidina kolena, sestra se okrenula i otišla do kreveta da promeni posteljinu i zapiše svoja zapažanja na listi za pacijente koji je bio okačen na tabli uz bolnički krevet. Simonida je spustila pogled ka poslužavniku na kojem je i dalje stajao njen skromni doručak i tek tada je ugledala belu, sedefastu, sjajnu kovertu kraj tanjira na kojoj je bilo ispisano njeno ime štampanim slovima. Kada je savila ruke, u nadi da će otvoriti kovertu, osetila je bol u zglobovima, međutim to je nije sprečilo u želji da dozna sadržaj koji se krio u njoj. Kada je napokon uspela da izvuče papir iznutra, shvatila je da se na njemu nalazi kratko Banetovo pismo:

“Draga Simonida,

Ne znam da li će ovo pismo stići do tebe, ali učiniću sve da ga ipak na kraju dobiješ. Verovatno ni sama još uvek nisi svesna šta ti se dogodilo, ali ne brini, sve će biti okej. Noć koju smo proveli zajedno, uprkos nepredviđenim okolnostima (mjau), za mene je i dalje nešto zaista posebno. Ne želim da dozvolim da se neke glupe okolnosti ispreče između nas, jer od prve noći kada je tvoja tašna poletela u vazduh, između nas se stvorilo nešto što nije tako lako prekinuti. Oporavi se brzo, čim dozvole posete, biću među prvima u redu. Do tada, lepo sanjaj i broji dane kada ćemo ponovo biti u zagrljaju.

Nadam se da nisam previše patetičan :-) Nemoj ovo nikome da pokazuješ, ortaci bi me ubili od zajebavanja.

B.”

Simonida je nehajno ispustila papir iz ruke, pustivši ga da padne na pod i osetila veliko olakšanje, kao da joj je neko upravo ubrizgao punu injekciju lekova protiv bolova. Celo telo preplavio je neki prijatni talas zadovoljstva, koji je sve rezerve endorfina u njenoj krvi vratio na maksimum i razlio i do najmanje ćelije u svakom organu.

Nastaviće se…

Zauvek vaš