Da li imate preko 18 godina?

After kod Tifanija 5

Ljubavni roman 5. deo. Saznajte sve o Simonidinim požudama iz tinejdžerskih dana u mirnom vojvođanskom gradiću.

0
1

Trčala je koliko je noge nose. Zadihana i znojava, gazila je visoku travu sprženu od sunca. Kosa joj se lepila za obraze, ali nije marila, morala je da pobegne dovoljno daleko, da je Mihajlo što teže pronađe. Mihajlo je morao da broji do sto zatvorenih očiju, da bi je potom jurio po nepreklednoj livadi. Iza sebe je čula njegov glas, bio je blizu, negde oko broja osamdeset. Povremeno bi se osvrtala, prosto da bude sigurna da se zaista udaljava od njega. Tog dana je namerno bila skinula brushalter, očekivajući da će to naterati Mihajla da nešto već jednom preduzme.

Šesnaestogodišnja Simonida bila je smrtno zaljubljena u sina lokalne apotekarke u Kikindi. Između ostalog zato je provodila celo leto kod bake, daleko od Beograda. Za nju nije bilo lepšeg mesta na svetu, jer čim bi otvorila oči, istrčala bi iz kuće i kamenčićima gađala Mihajlov prozor. On bi tako pospan i čupav promolio glavu, znajući da Simonida ne voli da doručkuje sama. Donela bi sveža jaja iz kokošinca iza kuće, a baka bi onda napravila najbolju kajganu ikad, nasekla paradajz iz bašte i oboma dala po krišku belog sira. Mihajlo je jednostavno bio Bog. Lep, lep, lep, najlepši u celom gradiću. Simonidi se ponekad činilo da može da ga gleda satima, kao sliku velikog majstora izloženu u velikom muzeju.

Imao je izvajeno telo, pravi primer muškog tela iz atlasa anatomije, jer je tokom leta radio razne fizičke poslove da zaradi za džeparac.

Čim bi ga neko iz grada isplatio, zvao je Simonidu na kolače u obližnju malenu poslastičarnicu. Ona bi naručivala sladoled, po dve kugle, lešnik i vanilu, a on bi poručio nekoliko šampita. Uvek bi joj se smejao, jer je volela tako nežno da gricka slatki kornet, dok joj on prepričava legendu o tome kako poslastičari čiste uši sa donjim delom korneta. Iako joj je to ponovio bar jedno hiljadu puta, Simonida bi zgrožena tom činjenicom, bez obzira da li je ona izmišljena ili ne, automatski bacala nepojedeni sladoled na sto, dok bi se Mihajlo hvatao za stomak od smeha.

Ljubavni-roman-5-1

Bila je bosa, iako se plašila da ne nagazi na zmiju ili nekog gmizavca. Baka joj je uvek govorila da se čuva visoke trave, da ne ide sama na reku, ali Simonida je od malena radila sve što su joj zabranjivali. Znala je za jedno skrovište u blizini ogromnog drveta koga su se sva deca plašila, jer je pred sumrak izgledalo sablasno, kao neka ukleta biljka, kojoj ni suša ništa nije mogla. Imala je utisak da je Mihajlo neće tamo tražiti, mada je ipak želela da je Mihajlo što pre pronađe i shvati da ispod haljine nema ništa. Kako bi ostavila neki trag za sobom, ispustila je svilenu maramu koju je često vezivala oko glave. Negde u daljini se čulo da je Mihajlo već uveliko počeo slatku poteru za Simonidom. Kada je došla ispod drveta, srce joj je snažno lupalo, jer je osećala blagu jezu i uzbuđenje, što od pomisli da će je Mihajlo već za par minuta zgrabiti, što od straha da prisloni gola leđa uz koru drveta. Imala je utisak da će kordon mrava umarširati ispod haljine i da će postati njihov zarobljenik. Ipak je prislonila telo na koru strašnog drveta, potom je zažmurila i osmehivala se u iščekivanju.

Nakon nekoliko minuta osetila je duboko disanje i miris sveže trave, blizu njenih usana, jer joj je Mihajlo nežno prelazio vrhom popinog praseta preko usta. Simonidu je to golicalo, smeškala se i odlučila da više ne čeka. Otvorila je oči, pogledala ga i prišla da ga poljubi.

Međutim, tada se srušio ceo njen svet, jer je Mihajlo momentalno okrenuo glavu na stranu i Simonidina glava je ostala da visi u prostoru. Neprijatnost je najednom ispunila ceo prostor oko drveta, celu livadu, ceo kraj. Bes je lagano rastao u Simonidinom stomaku, progutala je knedlu i pobegla, misleći da će Mihajlo da krene za njom. Međutim, trčala je u prazno, Mihajlo je i dalje stajao pod drvetom ne želeći da preduzme bilo šta.

Ljubavni-roman-5-2

Kovčeg prekriven cvećem spuštali su oprezno u sveže iskopanu raku. Simonida je stajala ispod drveta u najdivnijem delu zemunskog groblja i gledala kako telo njene baka odlazi u nepovrat. Plakala je tiho, povremeno jecajući, dok su suze klizile niz njene rumene obraze, izvirući iza ogromnih crnih naočara za sunce. U jednom trenutku je osetila ruku na svom ramenu, misleći da je njena sestra Stanislava ponovo teši, međutim to je bio Mihajlo. I dalje zgodan, u crnom odelu, sa tankom kravetom i belom košuljom, izgledao je kao milanski bankar. Pogledao ju je nežno, što ju je dodatno rasplakalo. U međuvremenu, Simonida i Mihajlo su postali najbolji prijatelji, te je on pre nekoliko godina ipak priznao da je homoseksualac, upoznavši je sa tadašnjim partnerom. Mihajlo je umeo da je uteši u svakom trenutku, uvek je znao šta treba da uradi, kao i ovaj zagrljaj u pravo vreme. Osećala je toplinu njegovog tela, pa je spustila glavu na njegovo rame. Ljudi su počeli da bacaju grumene zemlje, kao poslednji pozdrav preminuloj ženi, a Simonida je stajala kao ukopana. Videla je kako Biljana, Suzana i Mima prilaze grobu i uveliko kasne na sahranu. To je bio njihov stil, Simonida zaista nije ni očekivala da će se njih tri pojaviti na vreme, pa čak i da je i ona sama preminula. Molila je Boga da ne krenu da joj objašnjavaju šta se sve desilo i zbog čega nisu mogle da stignu na vreme, ali je negde u dubini duše znala da će i ovoga puta pokazati nedostatak stila.

“Ja sam im rekla da ne idemo auto-putem.”, počela je Suzana koja je brisala vrat vlažnom maramicom i bila zadihana toliko da je bilo moguće da dobije srčani udar na groblju.

“Izvini, ljubavi, imala sam kolegijum do pola četiri. Nije bilo šanse da se izvučem, iako sam svima naglasila da imam sahranu. Onda smo uleteli u takvu gužvu. Ne znam, neki političar je došao u gradu, svuda je zatvoreno, one nidža kornjače ne daju da se prođe okolnim ulicama. Katastrofa!”, Biljana je skinula naočare za sunce praveći onu grimasu nemoćnog kučeta. Jedino je Mima prišla ćuteći i poljubila Simonidu. Simonida je samo tiho rekla:

“Hvala što si došla.”, čučnula je i uzela malo zemlje. Čuo se tupi udarac o drveni kovčeg. Mihajlo je pridržavao svo vreme, trudeći se joj pomogne da se slučajno ne saplete na visokim potpeticama.

Kada su seli u taksi i uputili se ka restoranu Madera gde je bio organizovan ručak za prijetelje i porodicu, Mihajlo je držao Simonidu za ruku.

“Bila je predivna žena.”, rekao je tiho.

Simonida je klimnula glavom, izvadila pakovanje maramica iz clutch torbice i prvi put poljubila Mihajla u usta. Ovoga puta se nije izmakao, bio je to jedan veliki, nežni i prijateljski poljubac duboke zahvalnosti i razumevanja.

Nastaviće se…

Zauvek vaš

AFTER-kod-TIFANIJA-5

Lajkuj:

Komentari:

  1. Kikinda nema reku! U neku ruku, elementarna geografija, u drugu ruku – trenutak u kom znam da vise necu doci na ovaj sajt… That’s it, that’s all!

Ostavite komentar:

Slični članci: