After kod Tifanija 13

Kada je došla ispred Biljanine zgrade, kiša je počela da pada. Simonida je podigla glavu ka nebu, sivilo je prekrivalo Beograd, zapravo bio je jedan od onih groznih dana kada ne želite da izlazite iz kuće, a kamoli da idete u posetu kod drugarice koja vam je preotela dečka i sa kojom ne želite da razgovarate do kraja života. Međutim, šta više može da iznenadi Simonidu? Šta još može da joj se desi do kraja godine. Život jeste nepredvidiva pojava, to stoji, ali jedino da je otme grupacija „Isis“, napuni joj želudac bombama i digne Luvr u vazduh, to bi možda jedino moglo da se podvede pod realno iznenađenje. Sve ostalo može da se preživi.

Kada je ušla u polumračni ulaz zgrade novije gradnje, kakve sve češće niču po Vračaru, pomislila je da je možda baš Bane umešao svoje prste u zidanje iste i to je uspelo da joj izmami blagi osmeh na licu. Zabavljala ju je činjenica da je deo novca koji je Biljana dala za kupovinu njenog ružnog stana na vrhu zgrade otišao direktno u njegov džep i omogućio mu bar deset dana odmora na nekom egzotičnom ostrvu. Simonida je prezirala iz dubine duše te solitere novije generecije, sa prozorima koji su neodoljivo podsećali na stakla policijskih naočara za sunce u američkim filmovima.

Taj jeftin odraz grada u njima, koji je sve češće mogla da vidi ovekovečen kod svojih drugarica na Instagramu, za nju je predstavljao oličenje vrhunskog neukusa.

Radije bi živela u nekom objektu socijalističke Jugoslavije, nego što bi sopstveni novac bacala na ružnoću. Ali, stvarnost je izgledala sasvim drugačije, upravo takvi stanovi su bili na ceni, a Biljana je po običaju volela da prati modu po svaku cenu, bez obzira koliko ju je to koštalo. Jednostavno, radilo se o osobi koja je mogla da gladuje mesecima samo da bi u gradu mogla da pokaže svoj novi par cipela ili mobilni telefon, što je za Simonidu bio dokaz imbecilnosti. No, ljude pokušavate da volite uprkos manama kojih se očigledno ne stide, niti pokušavaju da ih sakriju. A Biljanu nije bilo sramota da prizna da je takva i da se to možda nikada neće promeniti. Ovaj sukob koji je nastao oko Baneta, Simonidi je poslužio zapravo kao sjajan način da zauvek raskrsti sa osobama zbog koje su je često, na njemu štetu, povezivali sa pogrešnim vrednostima. Simonida je možda tako izgledala i oko sebe gajila osobe poput Biljane, ali negde u svojoj suštini je bila sasvim drugačija – individualista na svoju ruku. Nije se vodila kratkotrajnim trendovima, već je pokušavala da izgradi svoj svet u kome će ona da odredi šta je dobro, a šta loše, dok to nije bio slučaj sa njenim prijateljima.

Vrata lifta su se otvorila, Simonida se još jednom pogledala u ogledalu, proveravajući da li joj je ostao karmin na zubima, što se prilično često dešava. iako je nosila fiksnu protezu i dosta ispravila zube. Nervozno je stala na otirač na kome je pisalo „Home, sweet, home“ i pozvonila. Biljani je bilo potrebno samo nekoliko sekundi da dođe do teških vrata i otvori ih.

Kada ih je otvorila, Simonida je mogla da vidi uobičajeni prizor Biljaninog nedeljnog izgleda  – zgodna žena u svojim najboljim godinama, sa nadogradnjom u kosi, provodi svoj vikend u komplet plišanoj trenerci sa štras srculencetom na dupetu i turpija nokte dijamantskom turpijom.

Bila je vidno zabrinuta, Simonida je to mogla odmah da primeti, Biljani se uvek sve videlo na licu. Imala je utisak da će da zaplače, pa je htela da izbegne tu neprijatnu situaciju, jer nije mogla da je teši u ovom stanju, kada je vrat još uvek boli, naročito na ove nagle promene vremena.

S obzirom na to da Biljana nije umela ništa da spremi, čak ni jaje na oko, Simonida je tražila samo čašu vode i sela u jednu od onih popularnih garnitura u tom sloju stanovništa, gde je naslon isuviše odaljen od mesta gde sedite, pa je cela ova situacija bila dodatno neudobna.

„Kako si?“, jedva je progovorila Biljana paleći slims cigaretu, koju gotovo da je hvatala nadograđenim noktima neverovatnog kolorita. Simonida je ponekad mislila da su te kandžice i izmišljene zbog lepšeg hvatanja cigareta, a i da se prsti mnogo ne umaraju.

„Okej sam, ali bilo je i boljih dana, kao što znaš“, Simonida nije mogla da je pogleda u oči, kao da je ona napravila razdor u njihovom odnosu, a ne Biljana. Pametni telefon koji je bio odložen na staklenom stolu je mahnito počeo da virbira, Biljana ga je dodirnula jednim potezom i nastavile su da pričaju u potpunoj tišini.

„Ne znam da li su ti rekli, bila sam na putu u Kini dok si bila u bolnici. Možda će da ti zvuči neiskreno, ali mnogo sam se sekirala…“, Biljana je nastavlja da patetiše, međutim Simonida kao da je uključila neki mod „iskuliraj“, pa je sve to mirno posmatrala, kao da joj prepričava neki lagani film koji bi mogla da pogleda dok pegla.

„Zbog čega si me zvala, Biljana? Ne moramo sada da se vraćamo na ono što je bilo, nego hajde da vidimo šta se dešava sada“, imala je utisak da zvuči kao Maja Volk u „Ženama“, ali stvarno je tako i mislila. Imala je utisak da nema drugog načina da joj kaže šta je osećala prema njoj.

„Pa… ne znam kako bih ti rekla, odnosno ne znam ni odakle da počnem. I ja sam bila iznenađenja, nisam očekivala da će sve tako da se desi, mislim tako brzo i iznenada…“

„Zaprosio te je? Šta?“, Simonida nije mogla da dočeka da Biljana konačno izgovori šta je imala da joj kaže, zbog čega je morala da sedi i sluša ove gluposti.

„Trudna sam“, zavladao je muk u stanu, samo se negde u daljini čuo zvuk paljenja usisivača, neko je imao veliko vikend spremanje stana. Simonida je pokušava da iskulira ovu informaciju tako što je gledala u preružni kristalni luster koji je dominirao dnevnom sobom i u odsjaj koji su na njega bacale lampice ušrafljene u španski zid sa namenom da osvetle uramljene reprodukcije poznatih umetničkih dela i lažne papiruse donete sa letovanja u Hurgadi.

„Bane nije otac, ako to misliš“, rekla je Biljana bojažljivo. Simonida je otpila gutljaj vode, kao da hvata zamah, okrenula se i tek tada pogledala Biljanu u oči.

„Znaš, uvek sam mislila da smo kao sestre, trpela sam sva tvoja sranja, godinama. I sama znaš kakva si osoba, ne moram ja to da ti pojašnjavam, ali zar nemaš bar malo ljudskosti u sebi i poštediš me detalja iz tvog intimnog života, bar sada kada pokušavam da se vratim među žive… Ne razumem, šta sve ovo znači, kuda sve ovo vodi, šta je sve ovo?“, Simonida je bila na korak da izađe.

„Između Baneta i mene nikada ništa nije bilo. One noći, kada je izgledalo kao da smo završili zajedno, odbila sam da me vozi kući.“

„Misliš da ti verujem posle one scene u Smokvici?“, Simonida je tražila nešto za smirenje po torbi.

„Simonida, užasno se osećam zbog svega… Misliš da mi je bilo lako da te pozovem posle svega… Ali, morala sam, ti si jedina koja zna za ovo. Abortiraću“, Biljana je nastavljala da se ispoveda. Simonida je stavila tableticu na jezik i ponovo uzela gutljaj vode.

„Uz svu dobru volju i ljubav koju imam prema tebi, trenutno ne mogu ničim drugim da se bavim, osim svojim životom. Žao mi je što je baš ovakav trenutak. Savetovala bih da još jednom razmisliš, uvek si želela dete, nije bitno ko je otac, zadrži ga, ispuni sebi želju, podari nekom život. Ne znam šta da ti kažem.“

Simonida je stavila torbu pod mišku, prišla Biljani da je nežno poljubi i izašla iz stana. Dok je čekala da lift dođe do poslednjeg sprata, na oči su joj navirale krupne suze, koje su se pretvarale u kišu suza, poput pljuska napolju, koji nije imao nameru da prestane da pada.

Nastaviće se…

Zauvek vaš