After kod Tifanija 16

Neverovatno je kako život ume da piše drame, pomislila je Simonida kada su se Bane, Darko i ona našli u jednom taksiju. Tišina koja je vladala na tom malom prostoru unutar njujorškog žutog automobila pretila je da preraste u najveći nemi krik u tom delu grada. Svo troje su gledali u svoje telefone, iako je bilo jasno da niko od njih nema šta da vidi na ekranu. U takvim situacijama, jedino što čovek može da uradi, jeste da nezainteresovano bulji i skroluje Instagram ili Facebook sa ciljem da izgubi bar pet minuta i amortizuje nastalu neprijatnost. Na sve to, vozač taksija, poreklom sa ovih prostora, pričao je više nego što je to iko i želeo. Simonida je razmišljala o tome da li postoji mesto u Njujorku gde ne radi neko „naš“. Ono, nisu došli u Beč, već u Ameriku.

„Ja sam iz Kraljeva, doš’o sam prošle godine i strava je! Ubacio me stric koji je ovde od devedesetih, sad radim i banja je! Radim i dostavu hrane dva puta nedeljno. Stalno nekog srećem otuda. Prošle nedelje mi uđe Lepa Brena u taksi, ja mislio neka trandža, ima ih koliko hoćeš ovde, kad Lepa Brena. Kol’ko je izoperisana, nisam mogao da verujem. Dala mi je autogram, evo vidi, potpisala mi se na jelkicu, nisam imao ništa drugo! Ali, carica je, majke mi, dala mi je bakšiš. Ma naši ljudi su najbolji, jebeš ove Amere, ne znaju ni da kažu hvala kad izađu iz taksija…“

Simonida se za trenutak isključila iz ove nadrealne ispovesti taksiste, kao da je ušla u neku čudnu meditaciju, osećajući da se pored nje nalazi čovek njenog života. Bar je ona tako mislila. Bez obzira na to što je bio hladan prema njoj, mogla je jasno da oseti toplinu njegovog tela koje ju je dodirivalo na zadnjem sedištu taksija. Nesvesni dodiri kolena delovali su toliko lekovito na ranjenu i praznu dušu. U jednom momentu, okrenula je glavu i pogledala ga. Igrao je Nokia zmijicu na svom telefonu, podsećajući je na nekog neodraslog dečaka, željnog da završi na poslednjem nivou i osvoji što više poena. Realno, Bane je i bio dečak u telu odraslog čoveka, još uvek nespreman da se suoči sa svetom odraslih i odgovornostima koje idu uz sve to. Ali, nije li to problem većine žena u Srbiji, mislila je Simonida. Nije ona jedina koja se suočava sa infantilnošću svojih partnera. Kada biste bilo koju ženu pitali, sigurno bi vam rekla da je bar jednom u životu bila povređena od jednog takvog „deteta“.

„Ja ću ovde da iskočim“, naglo je rekao Darko i Simonida ga je iznenađeno pogledala. Iako je potajno želela da se Darko dezintegirše, nije mogla da veruje da je tako brzo shvatio da je suvišan. Odnosno, bilo joj je neverovatno da nije ušao u osvajanje svoje teritorije pokazujući koliko ga rade hormoni alfa mužjaka.

„Svratiću do Barneysa, pa se vidimo u hotelu, kasnije. Jel’ to okej?“, pitao je Darko, a Simonida je samo klimnula glavom. Momak iz Kraljeva je prikočio i parkirao kola sa strane, da Darko izađe. Muškarci su se kurtoazno rukovali i Simonida i Bane su konačno ostali sami. Simonida je dala direkciju da ih kola voze u pravcu hotela pa će da odluče šta će raditi. Bane je na Simonidino iznenađenje rekao da je to dobra ideja. Pomisao na to da će Bane želeti samo da je doprati do sobe i da će otići po običaju, unela je bes u Simonidino nežno lice, ali je odlučila da mu to ni na jedan način ne pokaže.

Kada su se napokon otarasili taksiste i njegovih jeftinih priča, Bane je Simonidu uzeo za ruku i povukao je ka ulazu u hotel. Strah od rotirajućih vrata koji je Simonida uvek osećala, u Banetovom zagrljaju je nestao, jer su se ljubili dok su se vrata vrtela. Bane nije želeo da je pusti, ubacujući ih u vrtešku strasti u bukvalnom smislu.

„Zavrteće mi se u glavi“, rekla je tiho Simonida ne odvajajući usne od njegovih.

„I treba da ti se zavrti“, smeškao se Bane.

Ušli su u sobu i Bane je odmah bacio na krevet, a Simonida se prepustila mekoći jastuka i dušeka. Ovako je u raju, pomislila je za trenutak dok je gledala kako se Bane svlači. Nije razmišljala ni o čemu, samo je želela da se do kraja opusti i zaboravi da stvarnost uopšte postoji. Krajičkom oka je konstatovala da je njegovo telo nešto najlepše što je ikada videla u svojoj spavaćoj sobi, uključujući i ogromnu sekiru u vidu tetovaže na njegovoj mišici. Zažmurila je na trenutak u nadi da će ovaj osećaj trajati večno u njenom životu. Rukama je uzeo njene stopala i nežno ih poljubio, podižući joj noge na gore. Ovo nije stvarno, ovo je san, ovo nije stvarno, ovo je san, ovo nije stvarno, ponavljala je u svojoj glavi koliko god je bila pri sebi.

Nisu ni bili svesni da je od ulaska u sobu, pa do uzajamno doživljenog vrhunca prošlo čak tri i po sata, dok su potpuno goli ležali na podu pokušavajući da dođu do daha. Simonida je ustala i zagrnula se jorganom sa kreveta, smeškajući se Banetu koji je izgledao kao da je upravo izašao iz finske saune, zajapuren i mokar.

„Poručiću nam piće“, Simonida se hvatala za telefonsku slušalicu.

„Nemoj!“, prekinuo je Bane, što je ponovo uznemirilo Simonidu.

„Znači ponovo ćeš da nestaneš“, u glasu se osećala velika doza tuge.

„Da! Ali, imam ideju!!“, rekla je Bane.

Simonida nije znala šta da kaže, držala je i dalje otvorenu liniju na telefonu, zbunjeno gledajući njegov izraz lica.

„Nađimo se ujutru. Želim da ti pokažem jedno mesto!“, rekao je Bane, a Simonida je spustila slušalicu.

„Upiši adresu: Peta avenija, broj 200. Lako je da se nađe“, Bane je navlačio donji veš i čarape. Ustao je i prišao skrušenoj Simonidi.

„Neću nigde otići, ali moram sada da idem. Čekaju me poslovni partneri, već kasnim. Ako ovo propustim, možda izgubimo milione“, pomazio je po kosi.

Simonida se pitala šta znači ova množina iz vedra neba, ali odlučila je da ga pusti. Uostalom, šta je drugo mogla da uradi. Njega je bilo nemoguće ukrotiti. Bane je divalj konj, bez sedla. Kada je čula da su se vrata sobe zatvorila, a on otišao ko zna gde, Simonida je pozvala room servis i poručila sebi najveći džin tonik koji je taj hotel mogao da joj ponudi.

Probudila se rano, pre svitanja i pogledala kroz prozor. Zatim se setila parčeta papira na kome je pisala adresa na kojoj za par sati treba da se nađe sa Banetom. Pitala se da li je to još jedna od njegovih igrica kojima je pokušavao da je udalji od sebe. Međutim, odlučila je kako je ovo poslednja šansa koju mu daje i otišla da se tušira. Pogledala je sebe u ogledalu i sviđala joj se osoba koju je videla u odrazu. To je takva retkost za Simonidu – da uopšte može sebe da voli. Izašla je iz toaleta i iz kofera izvadila najbolju haljinu koju je ponela sa sobom. Napolju je bilo sunčano i idealno osvetljenje, kao da se Bog spremao da snima film.

Kada se taksi vozilo zaustavilo na traženoj adresi sa parčeta papira, Simonida je shvatila da se nalazi ispred sedišta najveće Tifany radnje na svetu, mestu gde je snimljena čuvena scena iz filma „Doručak kod Tifanija“. Otvorila je vrata automobila i za trenutak pomislila da je zaista Audrey Hepburn iako Simonida nije imala ništa zajedničko sa tom anoreksičnom lepoticom. Tada je ugledala Baneta naslonjenog na izlog pomenute radnje, sa kesom kroasana i ambalažom kafe za poneti u rukama. Podigao je obe ruke i nasmešio se. Simonida je koračala kao po oblacima. Prišla je lagano i zagrlila ga.

„Dugo sam čekao ovaj trenutak. Nadam se da će ovaj after kod Tifanija biti dovoljan da se iskupim za sva sranja koja sam napravio“, Bane je odložio kroasane i kafu na pločnik i kleknuo. Simonida nije mogla da verujem, skrenula je pogled u stranu i počela nekontrolisano da se smeje.

„Udaj se za mene, Simonida!“, rekao je Bane, a Simonida je stajala paralizovana da bilo šta uradi. Bane je ustao, uhvatio je za ruku i povukao. Njihove siluete su lagano nestajale u odrazu stakla na ulazu u čuvenu juvelirsku radnju, dok je sredovečni beskućnik koristio priliku da se ogrebe za parče kroasana i srk kafe, koji su ostali za njima.

Zauvek vaš