After kod Tifanija 14

Kada je u svom novom paru Petrizia Pepe cipela, nakon nekoliko meseci bolovanja, kročila u lift koji je vodi direktno do radnog stola na posla, imala je osećaj da više nikoga ne poznaje. Kao da je zaista doživela potpuno pomračenje uma, amenziju koja joj je izbrisala sve podatke sa hard diska, uključujući i sve backupe.   

Sveže isfenirane kose, svedeno našminkana, sa minimalnom količinom aksesorajza na sebi samouvereno je pritisnula dugme svog sprata, shvatajući da se ipak nečega seća. Kolege sa ostalih spratova ulazili su i izlazili iz lifta, oduševljeno je pozdravljajući. Oni su očigledno imali dobro pamćenje. Simonida je s vremena na vreme krajičkom oka gledala u svoju identifikacionu karticu pokušavajući da se seti titule koja je pisala ispod njenog imena i prezimena. Zvuči bizarno, ali čovek se čak posle dva dana ne odlaženja na posao odvikne od svega, zaboravi da je ikada i radio. Zapravo, ta žudnja da se izbavimo iz kandži svakodnevice koja u nama izaziva neprekidnu teskobu, čini da nam bilo kakav predah izbriše pamćenje.

„Strava izgledaš“, šapnula joj je jedna od njih.

„Čoveče, daj mene da udari neki auto, pa da se prolepšam“, šalio se glasno jedan od direktora razvoja, nervozno skrolujući dugmence na crnom Blackberryju i mazeći šarenu kravatu rukom na kojoj je nosio srebrnu burmu.

Simonida se osećala kao da se nekakva kraljica vratila na posao, a ne obična bankarka koju su naprasno prebacili u odeljenje marketinga, iako o tome nije znala ništa. Pomalo se plašila ponovnog susreta s Darkom, nadala se da su njegove aspiracije ka njoj po malo utihnule, pa da će konačno imati normalniju poslovnu komunikaciju.

U dubini duše se nadala da je u međuvremenu pokupio neku studentkinju Megatrenda, na nekom od splavova i da su mu sada jedini problemi kako odabrati adekvatnu kliniku za plastičnu hirirugiju i pokloniti joj nove sise za Dan zaljubljenih.

Muškarci su toliko površni da će sve da urade kako bi svoj plen što duže zadržali ispod jorgana. Osećala je da iz nje govori mržnja koju je u njoj probudio Bane, ali se trudila da je na neki čudan način kanališe i izbaci iz sebe. Gledala je lica tih poslovnih muškaraca u liftu, većina je izgledala izmoreno, što od nesanice zbog deteta koje se tek rodilo, što od supruga kojima ne valja ništa što oni urade. I šta drugo da rade takvi muškarci, nego da beže od kuće, postaju alkoholičari, kockari ili radiholičari. Ovo poslednje je možda bila najgora, ali najčešća pojava. Svet bankarstva je prepun isfrustriranih eksperata koji jedinu svrhu svog postojanja vide u tome da se iživljavaju nad nadređenima pravdajući to hijerarhijom u biznis komunikaciji.

Kada je napokon ušla u open space kancelariju, zabljesnula ju je svetlost s polja tako da je morala da zažmuri na momenat. Tek tada je shvatila da joj se u zagrljaj bacila Nina, slatka asistentkinja koja je bila poznata po tome što uglavnom brlja i puno priča.

„Mislila sam da se nikada, nikada, nikada nećeš vratiti. I sad kada sam te videla, pomislila sam, ne, jebote, ja sanjam, još se nisam razbudila, ponedeljak je… Majke mi, uštinula sam se ispod stola…“, bujica reči je izlazila iz Nininih usta, Simonida je mislila da će da se sruši, tu odmah pored balona s vodom.

„Čekaj da sednem“, Simonida je pomerila Ninu sa puta i krenula ka svom stolu.

„Sad će tebi Nina da napravi jednu onu tvoju kaficu, a? Šta kažeš? Kako beše, dve kafe, jedna šećera, pola topla voda, pola hladno mleko. Kao nekad, šta kažeš?“, Nina je pevušeći odlazila do mini kuhinje da Simonidi napravi kafu, što je Simonida shvatala kao spas, jer bar pet minuta neće slušati taj iritantni glas. Znala je da u ovakvim momentima grozna, Nina je slatka devojka, koja tek treba da napreduje, ali trenutno nije imala strpljenja ni za koga, pa ni za ambicioznu asistentkinju koja joj se raduje kao neki luckasti džek rasel kada mu gazde dođu sa letovanja. Simonida je podigla ekran laptopa i pritisnula dugme da pokrene operativni sistem.

Bila je iznenađenja kada je videla fotografiju koja je setovana na njenom desktopu, jer se uopšte nije sećala kada ga je promenila u prizor najbljutavijeg zalaska sunca na Zakintosu.

Uostalom, moguće da je neko drugi radio na njenom računaru dok je bila odsutna ili ga je servirao IT menadžer, pa je odlučio da samovoljno promeni atmosferu njenog interfejsa. Otvorila je pomalo bojažljivo program outlook expressa i pustila da se mejlovi učitaju i da se ponovo vrati u kanalizaciju poslovnih misli. Gledala je kako se boldirana imena nepročitanih mejlova smenjuju i uvećavaju cifru u zagradi sa strane. Odlučila je da markira sve pristiglo i pošalje ih u „smeće“ sa zadovoljstvo, ne pročitavši ni jedno slovo. Nina se vraćala iz kuhinje, pažljivo noseći savršeno posluženu kafu u Simonidinoj šolju na kojoj je bilo ispisano: „Good things, take time“, pazeći da ne prospe ni jednu jedinu kap. Prilazeći stolu, pogledala je u Simonidu i nepustivši glas, usnama joj rekla da je Darko traži. Simonida je zakovrnula očima, najpre na jednu, pa na drugu stranu, podigla notes agendu sa stola i uputila se u pravcu „pakla“.

Darko je po običaju bio napet, razgovarao je telefonom, pokazavši joj rukom da slobodno može da uđe. Kada je sela, Darko je prekinuo vezu, ustao sa stolice i prišao joj sasvim blizu da je iz početka bilo neprijatno oboma.

„Pa gde je moja omiljena radnica!“, rekao je, a Simonida nije mogla da proceni da li je sarkastičan ili je malopre povukao crtu kokaina u toaletu, isitnivši ga svojom gold karticom.

Poljubio je ovlaš u obraz, ali se Simonida osetila neprijatno. Moguće da uobražava, po običaju, mislila je dok je povlačila suknju na dole, jer je imala utisak da se iz njegove pozicije vidi njen donji veš.

„Da li si spremna na jedan veliki izazov?“, Darko je zvučao isuviše euforično nego što je Simonida navikla.

Simonida ga je gledala par trenutaka, primetivši da je promenio sat i stil košulja, što ju je učinilo kratkotrajno srećnom, jer je pomislila da je ipak našao devojku, koja ima ukusa. Nije mogla drugačije da objasni kako je onaj preružni model Rolexa uopšte nestao sa njegove ruke da bi ga zamenila danska svedenost Skagena.

„Da li želiš da ideš u Njujork?“, bilo je sledeće Darkovo pitanje.

Simonidi se učinilo da nije baš dobro čula, međutim nakon nekoliko sekundi informacija je ipak došla do njenog mozga.

„Molim?“, Simonida je bila zbunjena.

„Pozvani smo iz centrale. Idemo ti i ja. Mislim da je ovo tvoja šansa“, rekao je zadovoljno Darko, stavljajući obe noge na sto poput šefova iz filmova. Simonida ga je gledala zbunjeno, poput dobitnice loto premije, konstatujući da njegovo raspoloženje nema veze sa novom devojkom, već sa činjenicom da će s njom deliti hotelsku sobu pune dve nedelje. U tom slučaju, putovanje iz snova je više ličilo na horor u najavi, nego na bajkovitu sagu o kojoj maštaju sve male devojčice.

Nastaviće se…

Zauvek vaš