After kod Tifanija 3

Simonida je jednostavno morala nekako da se pribere nakon “relaksirajuće“ kafe sa Suzanom. Koračala je histerično, kao muva bez glave, dok su se disfunkcionalne misli rojile u njenoj glavi, tako da je imala utisak da će joj mozak eksplodirati na sred Bulevara. Ubrzavala je sve više i više, kao da je na traci u teretani, ispuštaći povremeno uzdahe besa. Odjednom se ceo svet okrenuo naglavačke, lica ljudi su joj postala odvratna, sve joj se zgadilo. Poželela je da se katapultira, da nestane sa lica zemlje, da bude nevidljiva ili da kupi kartu u jednom smeru za bilo koju destinaciju, samo da bude što udaljenija od ove tačke gde se trenutno nalazi. Da tamo ostane do kraja svog života.

Nije zapravo mogla da poveruje da će jedna od njenih najboljih drugarica, koju najduže poznaje, baš na taj način da joj zabode nož u srce, da skoro iskrvari do smrti. Ali, to obično tako biva, oni za koje mislimo da nas najbolje poznaju, zapravo najbolje znaju mesta gde najviše boli. Niko zapravo nije ni znao šta se između njih dve dogodilo pre mnogo godina još dok se utrkivale koja je bolja na master studijama iz marketinga na Fakultetu organizacionih nauka. Ali, Biljana je uvek bila ambiciozna, prelazila je preko leševa kako bi se domogla onoga što je zamislila ili želela. Nije joj bilo bitno na koji način će da dođe do uspeha, uspeh je opravdavao svako sredstvo koje je koristila. Dok su drugi zbijali šale na račun njenog akcenta i govorili iza leđa da je iskompleksirana provincijalka, Simonida je uvek bila na njenoj strani, jer je joj se činilo da Biljana ljudima ne dozvoljava da dopru do njene suštine i zaljube se u ono što ona zaista ima da im ponudi. Iza te maske ledene kraljice krila se zapravo jedna krhka devojčica, srna puna emocija i razumevanja za ljudske slabosti. Međutim, ljudi to nisu ni mogli da osete, jer je Biljana naprosto izbegavala ljude. Uglavnom i nije imala prijatelje, osim Simonide, od koje se nije odvajala.

Delile su sve, kao dve rođene sestre, večito zajedno, gde god da su išle. Čak su jednom išle i u Bečiće zajedno, auto-stopom, a ljudi se najviše zbliže na putovanjima, kada je sve neizvesno i neplanirano.

Elem, Biljana samim tim gotovo nikada nije pričala o muškarcima, niti o svojim eventualnim odnosima, to je za njih dve bila tabu tema. Kada god bi Simonida pokušala na neki način da započne ovo nezgodno pitanje, Biljana bi inteligentno izbegavala odgovore ili jednostavno počinjala da priča nešto deseto, sve do jednog dana kada je Simonida zaista prestala da pominje bilo šta u vezi sa tim. Istovremeno Simonidi je bilo teško da sa Biljanom deli svoju intimu, jer se bojala da je ne povredi. Nekako je uspevala da se nosi sa činjenicom da sa najboljom drugaricom neće moći da deli možda neke od svojih najvažnijih momenata u životu, ali nije htela da je izgubi. Međutim, aferu koju je Simonida imala sa njihovim zajedničkim mentorom, prosedim, mladolikim profesorom, bilo je teško sakriti. Biljana je sve drugo, samo ne glupa osoba, jednostavno, primetila je odmah da se nešto dešava, ali na početku je ćutala sve dok jednog dana u menzi nije direktno pitala Simonidu.

“Da li se jebeš sa Rastkom?”, zabezeknuto je pitala Biljana. Pitanje je dugo odzvanjalo u njenim ušima, jer nikada od Biljane nije čula takve reči.

Tolike godine ćutanja i onda bum, naprasna direktnost. Simonida se zbunila za momenat, seća se da joj je i viljuška ispala iz ruke, ili je prosula malo zelnog čaja po novoj bluzi, nije ni bitno, u svakom slučaju gledala je Biljanu direktno u oči i prvi put u životu lagala.

“Ne.”, tiho je rekla Simonida, ali kao da su svi u prostoriji mogli da shvate da laže.

U Zari je po običaju vladala nepodnošljiva gužva. Čovek dođe da ga šoping malo smiri, a tamo mu se samo digne pritisak od svih onih devojaka koje moraju da kupe nešto po svaku cenu, pa mahnito skidaju sve sa polica.

Simonida je još prošle nedelje videla jednu haljinu rezedo boje na njihovom sajtu, pa se sa brojem šifre uputila ka pultu gde je stajao ljubazni prodavac počupanih obrva sa neobjašnjivo mnogo pudera na licu. Uzeo je komad papira iz Simonidine ruke, ukucao broj u kompjuter i klimnuo glavom kao znak da haljina postoji na stanju, što je na momenat usrećilo Simonidu. Stala je u red sa drugim ženama ispred kabina za presvlačenja i odmah je posegnula za smart telefonom, ne bi li prekratila vreme čekajući. Žene su ulazile i izlazile, tražile druge brojeve odevnih predmeta koje su želele da isprobaju, prodavci su komunicirali jedni s drugima preko motorola. U jednom trenutku, dok je prstom prelazila preko ekrana, pregledajući šta ima novo na Facebooku, ugledala je Biljanu kako se ogledala u velikom ogledalu u hodniku ispred kabina. Najpre je pomislila da halucinira, da joj se samo pričinjava njena pojava, s obzirom da je toliko razmišljala o njenom postupku, međutim, to je stvarno bila ona. Prepoznala je najpre taj samouvereni stav, a i boja suknje koja je bila na njoj je ukazivala da se zaista radi o Biljani. Simonida je nesvesno okrenula glavu i počela da prebira po vešalicama koje su visile na štenderu pored nje, pokušavajući da ne gleda u pravcu kabina. Perifernim vidom je mogla da oseti da se Biljana okrenula da upita nešto prodavačicu i gotovo da je bila sigurna da će je i sa te udaljenosti opaziti. Sve što je htela je da sada ne sretne Biljanu, jer je sigurna da će ova jedva dočekati da se pohvali svojim seksualnim dometima od sinoć. Današnja Biljana bila je suprotnost onoj nekadašnjoj Biljani, studentkinji željnoj znanja i napredovanja, danas ona živi život neke druge žene, kojoj “ništa nije strano”. Simonida je odlučila da napusti prodavnicu, iako je ljubazni prodavac išao ka njoj, zadovoljno noseći haljinu u ruci. Simonida je prošla pored njega, kao da ga nikada ništa nije ni pitala i izašla napolje, gubeći se u gužvi Knez Mihailove ulice.

Sladoled u Moritz Eis-u je uvek dobra ideja, mislila je Simonida. Nagli pad raspoloženja usko je vezan za pad šećera, pa je odlučila da sedne i pojede tri kugle omiljenih ukusa – madagaskarske vanile, lešnika i sorbea od maline. Oseća se kao svinja, ali drugi izlaz iz trenutne situacije nije videla. Dok je lizala sladoled koji se lagano topio na kornetu, musava devojčica bez prednjih zubića je blenula u nju. Simonidi je uvek malo neprijatno kada deca na taj način pokušavaju da dobiju njenu pažnju, jer joj nije jasno šta devojčica konkretno želi od nje – da podigne viljušku pogledom i zarije joj u vratne žile ili da joj zatraži neki detalj sa njene odevne kombinacije. Simonida se blago nasmešila devojčici i zatim je ustala, razmišljajući o tome kako danas nigde nije dobrodošla i da je možda najbolje da se vrati u stan.

Ponedeljak nije bio baš omiljeni Simonidin dan, ali to nije htela da pokaže ljudima s posla. Hodala je gordo dugačkim hodnikom u sivom komplet odelu ispod koga je dominirala jarko crvena i svedena biznis košulja. Kosu je vezala u konjski rep, strogo podignutu na gore, a na očima je imala diskretno izvučenu liniju ajlajnerom, tek toliko da se na prvi pogled može nazirati seksipil koji ne prelazi granicu neukusa.

Osećala se ženstveno u pantalonama, volela je da ih nosi, jer su joj ulivale određenu količinu samopouzdanja, s obzirom na to da je bila okružena alfa muškarcima, uštogljenim bankarima čiji je omiljeni hobi nadmetanje i merenje polnog organa.

U takvoj atmosferi, žena u pantalonama delovala je skoro pa ravnopravno sa ostatkom ofisa u kojem se testosteron slivao niz zidove. Kada je ušla u kancelariju, sa pogledom na ušće Dunava i Save, nasmešila se kolegama koji su već proveravali mejlove, čekali da musli dovoljno upije i pijuckali prvu jutarnju kafu.

“Zvao te Darko, već dva puta.”, rekla je Nina, slatka i mlada službenica s kojom Simonida deli sto. Nina je slatka i normalna, pre bi trebalo da radi kao PR nekog festivala, nego da se nervira oko PDV-a. Simonida je odložila torbu na sto, otvorila laptop i stisnula dugme za podizanje sistema. Dok je gledala kako softer uspostavlja kontakt sa Windows sistemom, razmišljala je kako i ovu nedelju ne može da započne Darkovim predavanjem, na ko zna koju temu. Ustala je hitro, dodirnuvši kosu, da proveri da li je sve na svom mestu i krenula do Darkove kancelarije. Darko, kao vođa marketing sektora jedne banke, bio je zaista neustrašiv, beskompromisan, ambiciozan, mladić koji svakodnevno radi na sebi, zahteva puno i od sebe i od drugih. Zaposleni su se uglavnom plašili njega, ali Simonida je iz nepoznatog razloga bila sasvim mirna, što je njega, očigledno dovodilo do izbezumljenja. Kada je ušla u njegovu prostranu kancelariju, nalik poslovnim prostorima na Menhetnu, sa neverovatnim panoramnim pogledom na Brankov most i krovove Beograda, Darko je bio na telefonu. Pokazao joj je rukom da sedne, pa je Simonida poput gazele došetala do Vitra stolice i sela, prekrstivši noge. U ruci je držala telefon i identifikacionu karticu uz pomoć koje ulazi i izlazi iz prostorija.

“Rekao sam im sto puta da to još nije potpisano, šta hoće još… Da mogu, pogurao bih to, mislite da i meni nije toga više preko glave… Pa razvlačimo se skoro pola godine… Znam, sve znam… Lepo sam im rekao kakva je situacija, ne znam, možda ne razumeju srpski…”, Darko je u jednom trenutku ustao i okrenuo Simonidi leđa, držeći jednu ruku u džepu. Kada je završio razgovor, okrenuo se i odložio Blackberry na sto pored uramljenih fotografija. Simonida je pratila njegove pokrete, pravio je začudno dugu pauzu, što je delovalo kao da ima nešto ozbiljno da joj kaže. Bila je svesna da povišica nije u pitanju.

“Simonida koliko vi već radite kod nas?”, počeo je Darko. Simonida je podigla oči na gore, kao da računa u glavi i zatreptala pre nego što je bilo šta rekla.

“Dve godine.”

“Dve godine? Pa za dve godine biste morali da znate da onakve budalaštine od slajdova koje ste mi poslali u prezentaciji od prošle nedelje ne prolaze kod mene.”

“Mislila sam da je to final?”, Simonida je i dalje održavala distancu između njih dvoje, dok Darko nije dreknuo.

“Vi to nazivate finalom?”, morao je da skine sako, a Simonida je tek tada primetila njegovo naglašeno razvijeno telo.

Po malo joj je bilo i smešno što on viče, ali shvatala je da je situacija ozbiljna i da očigledno ima problem sa nadređenim. Dugo je mislila da umišlja, međutim ovakve scene koje joj priređuje Darko su sve učestalije.

“Mene je sramota za vas, jednostavno to površno, neanalitično, paušalno znanje koje posedujete morate da izbacite iz upotrebe. Mi smo ozbiljna kompanija, koja drži do određenog renomea i ni na koji način ne želim da nam se iz ko zna kog razloga konkurencija podsmeva. To je nedopustivo. Pisaćete ovu prezentaciju iz početka i želim da je vidim na mejlu sutra u devet.”, Darko je bio kategoričan.

“Ali..”, pokušala je da izusti Simonida, ali je shvatila da ovde nema nikakvih pregovora. Pogledala ga je još jednom u oči, prodorno, on je spustio pogled, a ona je ustala i krenula put vrata.

“Ostavite vrata…”, strogo je rekao Darko. Simonida je graciozno izašla iz ovog kratkotrajnog vihora u koji je Darko ubacio, razmišljajući da li treba da dobije danas ili sutra. Moraće da proveri u telefonu.

Nastaviće se…

Zauvek vaš