After kod Tifanija 2

Simonidi je i dalje snažno lupalo srce dok su joj se dlanovi neprekidno znojili iako je već dovoljno dugo bila udaljena od restorana i neočekivanog sudara sa misterioznim gospodinom koga nikada nije primetila. Bila je zbunjena činjenicom da ipak postoje ljudi koje ona do sada nije srela, iako važi za osobu koja “sve zna”.  Sedela je na zadnjem sedištu taksi vozila, dok joj je hladni beogradski vazduh pomogao da se sabere i definiše osećanja, razmišljajući kako bi mogla da sazna o kome se zapravo radi. Ko je taj čovek? Da li je zaista moguće da im se pogledi nikada nisu sudarili do večeras? Da li je ovo neki važan trenutak? Sudbina?

“U ovom gradu se sve zna.”, palo joj je na pamet dok joj je lice menjalo boju pod naletima svetlosti light showa koja se smenjivala sa Železničkog mosta. Uvek je neko nekome rođak, prvi komšija, bivša devojka ili šta već. Teško da ovde može nešto da se sakrije, da bude nečija skrivena tajna ili pak da se nečiji identitet provuče kao potpuno nepoznat. Sa radija su sasvim tiho dopirali prvi taktovi čuvenog hita “She’s like the wind” koje nežno i senzualno pevao pokojni Patrick Sweyze. Zapravo bio je to savršen soundtrack za ovakav momenata kada je Simonida naslonila glavu na naslon zadnjeg sedišta, zagledana u vedro nebo nad Beogradom, te zamolila vozača da pojača pesmu do kraja. Kada su im se oči sudarile u odrazu retrovizora, samo je klimnuo glavom i Patrick Sweyze je ispunio unutrašnjost automobila u potpunosti, obavijajući se Simonidi oko duše.

Beograd ponekad savršeno izgleda iz taksija, gotovo filmski, pod noćnim svetlom, sa adekvatnom muzikom u pozadini, naročito kada taksista prođe kroz crveno na semaforu. Dok je razmišljala koliko je mrzi da skida šminku kada se konačno dočepa stana, njena torbica je zavibrirala, davajući joj znak da ima nepročitanu sms poruku. Automobil je pravio široki krug oko trga na Slaviji, ubacujući se u slalom između drugih vozila koja su se po običaju kretala haotično poput bubašvaba u mraku, a Simonida je pokušavala da pronađe telefon, pretpostavljajući da je da neka od devojka ima potrebu da prokomentariše događaj iz restorana. Kada je bacila pogled na ekran telefona, sat je pokazivao da je bilo pet minuta do ponoći što u njoj skoro uvek izazove osećaj da je Pepeljuga.

Lagano je ukucala šifru za otključavanje telefona i softver je brzinom svetlosti otvorio sadržaj poruke. Poruka je stizala od Suzane i stajalo je samo: Sutra kafa? 12h? Staro mesto?

Ovakav način komunikacije nije bio baš uobičajen za Suzanu, delovalo je kao da mora nešto hitno da priča sa Simonidom, kao da to što ima da joj ispriča nije za razgovor preko telefona. Ili je isuviše delikatno ili je predugačko za jedan običan telefonski razgovor nakon ponoći. Simonida je razmišljala par sekundi, pokušava je da se seti kada je zakazala manikir, ali gotovo da je bila sigurna da je to daleko pre ili posle podne. Napisala je kratko “važi” i gledala kako poruka odlazi iz njenog telefona kao golub pismonoša.

Kada je ušla u stan, shvatila je da na spratu ispod, komšije koje su se tek doselile prave divlju žurku koja će verovatno trajati do jutra. Zvukovi, vriska i smeh koji su dopirali kroz zidove, govorili su da uskoro nastupa program svetog trojstva Cece-Seke-Jece, a ovo je već druga noć po redu kako joj insomnia nenajavljeno stiže u goste. Sela je na sofu, u potpunosti smorena i uz duboki uzdah počela da traži blister sa tabletama za spavanje koji se nalazio ostavljen na površini malenog stolića u dnevnoj sobi. Izvukla je tabletu, stavila je na jezik i progutala je na suvo. Kada je videla na šta liči u odrazu ogledala u kupatilu, pomislila je kako je samo mogla da deluje u očima misterioznog muškarca iz restorana? Osećala se starom, istrošenom, već sada, dok je tuferom lagano prelazila preko kapaka, skidajući masnu senku i alajner sa očiju.

“Zrela sam za botoks!”, prošaputala je naglas, s obzirom da joj se Flekica, sijamska mačka trljala o nežne listove nogu, ispuštajući onomatopeju zadovoljstva i zavodeći je da otvori novu konzervu mačje hrane. Simonida je pogledala u pravcu mačke koja je fiskirala pogledom i oblizivala usta, te je uzela u naručje i podigla da se zajedno oglednu. Prislonila je mačju njušku na svoj obraz i osetila kako prede.

“Ne možeš da jedeš, kasno je, ajde idi, zagrej krevet…”, spustila je mačku koja je nezadovoljno izašla iz kupatila. Kada je osetila snažni mlaz vode iz tuša, shvatila je da joj je to nedostajalo tokom celog dana. Ipak je bila srećna što sutra može bar malo duže da spava, lista omiljene modne magazine u krevetu i na miru ode na kafu sa drugaricom. Ti obični rituali, nekome možda beznačajni, nju su činili srećnom, jer takav način života je predstavljao čisti luksuz za nju da ima toliko vremena u svom rasporedu, da može bez razmišljanja da ga troši. Dok je nanosila sapunicu duž svog tela, mogla je jasno da oseti kako se spiraju svi dnevni otrovi koje je uspela da unese u sebe, kao da je sve loše od prethodnog dana odlazilo niz slivnik.

Odjednom, sasvim iznenada, na svom ramenu osetila je blagi dodir nečijeg dlana. Nastavila je da žmuri, a ruka je iznenada preuzela mrežasti sunđer iz njene ruke i nastavila da prekriva njeno telo sapunicom.

Imala je osećaj da ne sme da govori, niti da se osvrne i vidi lice koje joj upravo diše za vratom. Želela je da uživa u momentu, koji je došao kao grom iz vedra neba u njenu tuš kabinu. Sunđer se lagano spuštao na dole, dolazeći u njeno međunožje. Osećala je toplinu sapunice kako se sliva niz njena bedra i dolazi u središte njenog tela preko međunožja, što je činilo gotovo da prestane da diše. Uzdahnula snažno i ugrizla se za donju usnu, te je morala da se okrene i pogleda ko je došao u posetu. Međutim, kada je otvorila oči, brišući sapunicu sa lica i vodu sa očiju ispred nje je bio prazan prostor. Čuo se samo snažni mlaz vode koji je izlazilo iz tuša u njenoj ruci, stvarajući u Simonidi osećaj blage jeze i straha. Teško je bilo ne pomisliti da ovo nije još jedna u nizu scena iz filma “Psiho”, međutim nikog nije bilo iza stakla osim Flekice koja je strpljivo čekala da gazdarica završi sa svojom igrom.

Spustila je mokru kosu na svoj jastuk, tableta je lagano počela da deluje, a mačka se ugnezdila na pravom mestu. Čak je i podvriskivanje komšija koji su se veselili u ovom momentu delovalo kao najfinija uspavanka koja je Simonidu lagano uvodila u nastavak vlažnog sna od malopre.

Mačka se igrala sa njenim naušnicama i pokušava da je probudi već neko vreme. Grickala joj je uvo, dok je Simonida pokušava da otvori oči. Soba je bila okupana mnoštvom svetlosti prejakog sunca, što je govorilo da je preterala sa spavanjem. Čak je osećala i blagi bol u slepočnicama, što je ukazivalo na kvalitet proseccoa od prošle noći. To joj se uvek dešava, ona je kao lakmus papir za takvu vrstu pića, tek sutradan zna šta je pila. Podigla se na laktove i bacila pogled  na krovove Beograda. Sa njenog prozora se jasno video hram Svetog Save i Klinički centar. U vazduhu je ledbilo da se ceo grad odavno probudio, da ljudi već kruže pijacama, ispijaju kafu i planiraju gde će da provedu subotnji ručak. Sklonila je tanki pokrivač sa sebe, što je inspirisalo Flekicu da se dodatno zabavi, a Simonida je otišla da se na brzinu sredi i ode u susret sa Suzanom, koja je uvek tačna kao švajcarski sat.

Suzana je bila vidno nervozna kada je Simonida ušetala u jednu od onih novih, gradskih kafeterija u kojima zapošljavaju konobare koji moraju da izgledaju kao sa hipsterskih blogova, sa jatom lastavica na podlakticama. Simonida je lagano sela, podižući haljinu za sobom, a Suzana je značajno skinula ogromne naočare za sunce i podigla obrve.

“Znam, uspavala sam se…”, Simonida je prelazila pogledom po celoj bašti, a jedan od onih hipster konobara joj se osmehivao prilazeći stolu.

“Salvador sa malo mleka”, dobacila mu je pre nego što je uopšte došao da zameni pepeljaru za njihovim stolom, s obzirom da Suzana samo što nije počela da jede cigarete od nervoze.

“Vlada.”, mrzovoljno je izgovorila Suzana i vratila naočare za sunce na nos. Simonida je bila zbunjena ovim nemuštim performansom koji je Suzana izvodila, pa je podigla ruke u vazduh, ukazujući joj na duboko nerazumevanje.

“Vlada se zove dečko. Razveden. Troje dece. Dve žene. Preduzimač. Pardon, građevinski menadžer. Pola Vračara je njegovo.”, Suzana je govorila kao da puca iz rafala.

“O kome ti pričaš, majke ti?”, presekla je Simonida.

“Tip od sinoć. Ispred wc-a! Fijuuuu!”, Suzana je rukom pokazivala let Simonidine torbe kroz vazduh. Konobar je doneo šolju sa kafom i čašu vode, koju je Simonida graciozno uzela u ruke i ispila malo da se osveži.

“Odkud znaš? Odakle ti sve to?”, zbunjeno je pitala Simonida.

“Pa pitaj svoju najbolju drugaricu.”, rekla je teatralno Suzana, ostavljajući karmin na rubu šoljice. Simonida nije znala šta da kaže, jednostavno je ostala nema, kao da je neko zauvek izbrisao sve misli iz njene glave. Nešto poput moždanog udara, izgledala je sasvim ukočeno, kao da više nikada neće moći da progovori. Međutim, nije joj bilo jasno čemu takva prenaglašena reakcija, ničim nije pokazala da joj se taj tip dopada, da želi da bude sa njim ili da jednostavno pridobije njegovu pažnju. Pokušavala je da sakrije šokiranost, da izrazom lica pokaže da je sve u najboljem redu, međutim Suzana je poznavala isuviše dugo.

“Maco, tri puta za jedno veče.”, poentirala je Suzana, dok je Simonida tražila konobaru još jednu čašu vode.

Nastaviće se…

Sledećeg vikenda čitajte – Na koga je Simonida naletela ispred garderobe u Zari? Zašto je šef na poslu već duže vreme kinji? Ko je pozvao na branč i ko joj se tamo nabacivao? Kad treba da dobije?

Zauvek vaš