Da li imate preko 18 godina?

2500 kvadrata u Knez Mihailovoj koje verovatno niste primetili

Prodavnica luksuzne muške odeće Rancco

Poznat fenomen u opažanju je da čak i ulice kroz koje svakodnevno prolazimo ne možemo mentalno da mapiramo u potpunosti. Krenite misaono kroz Knez Mihailovu i shvatićete da ne možete baš logično da poređate sve objekte pored kojih svakodnevno prolazite.

Jedno od, bukvalno rečeno, arhitektonskih čudovišta, predstavlja i stara robna kuća Beko u Knez Mihailovoj ulici 39, sadašnja prodavnica luksuzne muške odeće Rancco. Enterijer ove drvene kulturne konzerve ostao je nepromenjen od njenog otvaranja, pune 32 godine. Kada bismo obavili kratko istraživanje, sigurno je da većina ljudi koji svakodnevno štrapaciraju ovom ulicom ne bi primetila enigmatični drveni salon u broju 39.

Razgovarali smo sa Milanom, radnikom koji je zaposlen u ovom objektu od samog početka.

Ono što istovremeno zbunjuje i fascinira je sam enterijer ove radnje. Da li se od otvaranja menjao?

Ne. Ono što je za više od 30 godina ostalo najinteresantnije je enterijer. Kakav je bio, takav je i ostao. Promenila su se samo vremena. Arhitekta je bio Toma Marković, koji je između ostalog radio i veliku apoteku u Knez Mihailovoj. Jedna firma iz Bajine Bašte je proizvela sve što je od drveta urađeno, čak su oni osmislili dekoraciju i čitavo hrastovo stepenište, dok je jedan somborski atelje izveo vitraže. Murali su za to vreme isto bili vrlo neobična stvar za prodajni objekat. Zaista je i tada i sada sve ovo izgledalo vrlo raskošno i neuobičajeno. Recimo, klavir je iz 1861. godine i on i dan danas radi iako je tu iz dekorativnih razloga.

Šta se najviše razikovalo od “tada” u odnosu na “sada”?

Zamislite da je 80 ljudi nekada radilo ovde. 1983. godina, 80 ljudi. Otvorena je na Titov rođendan kada smo čak i dobili pojačanje osoblja zbog otvaranja i bilo nas je 100. Godinama je sve to tako funkcionisalo i promet je bio neverovatan, da čak tih 80 ljudi nekada nije bilo dovoljno da adekvatno usluži silne mušterije koje su dolazile. Zamislite koje su to dimenzije, da su ovde jednom dnevno dolazili veliki kamioni puni robe koja se rasproda za čas. Ovde radim od samih početaka, a sada smo ostali samo koleginica i ja. Malo pre devedesete je sve počelo da se osipa, a devedesete je već ugašen suteren. Tada je dole, u suterenu, bio Lee Cooper za koji je Beko u Jugoslaviji imao licencu.

2.0-Rancco-NK-5

Verujem da ljudi koji ovde uđu osete da je ambijent zaleđen u 80-im godinama. Kako se to činilo bez ove vremenske distance?

Bilo je jednako ekstravagantno. Desi se da ljudi i dan danas uđu u radnju oduševljeni i pitaju kada se otvorila. Baš u ona vremena je to bio jedan od najmodernijih objekata, a pričalo se da isti status ima i u Evropi. Simpatično je da su gondole na kojima se kačila odeća bile toliko masivne i klaustrofobične da su one više dolazile do izražaja od same odeće. To je možda jedina stvar u ambijentu koja je promenjena i kojoj je “prošlo vreme” i one su odložene u deo butika koji više ne radi. Ovde su više puta dolazila razna društva sa namerom da objekat zaštite jer poseduje taj kulturni značaj, recimo ovaj mozaik koji stoji na plafonu. Ja nisam stručnjak, ali kažu da olovo koje je korišćeno za njegovu izradu postoji samo ovde, u ovoj radnji i u Kanadi. Veliki šandolijer je tada bio potpuno nezamisliv i jedino je možda hotel Fjord u Kotoru imao nešto tog ranga. Velika kamena statua koja stoji u suterenu je delo poznatog rumunskog vajara.

Da li je bilo uobičajeno da ljudi iz drugih gradova dolaze ovde u kupovinu?

Kako da ne! Tada niko drugi nije uvozio džins, Beko je maltene imao monopol nad time. Mogao si eventualno da kupiš kod šanera koji su prodavali “pod komisionom”, a ovde se džins prodavao po 100 komada dnevno. Tada su postojali i čuveni sindikalni krediti sa kojima odete u firmu, overite, uzmete papir i dođete da pazarite ovde, a 6 meseci vam se odbija od plate. Tek kasnije je neke male količine Levisa uvozio Kluz, ali se to dogodilo dugo nakon što smo se mi otvorili. To pričam na nivou cele Jugoslavije, niko tada nije imao džins, čak ni Varteks koliko se sećam. Svojevremeno su bile veoma popularne i jakne tipa “Meklaud” koje su imale pedestak različitih modela.

Da li ste nostalgični prema tim vremenima i ovom prostoru?

Posle svih ovih godina više ne znam ni da li jesam ni da li nisam. To je ostalo u nekom tamo vremenu. Više vremena sam proveo ovde nego kod kuće… Mislim, postoji jedna lepa priča, a to je da sam u ovoj radnji upoznao svoju ženu. Ona je došla u kupovinu, a ja sam je pratio sve do Terazijske česme. To je takođe jedna od stvari koja i dan danas traje.

Primećujem da ipak imate jedan poseban sentiment prema tim vremenima. Šta je to što se najviše promenilo?

Romantika. Nema više romantike onakve kakve je se ja sećam.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Katarina Sharon says:

    Prica, fotografije, tekst – Sve je fenomenalno!

  2. Steffi says:

    Steta da odele su bez veze.

  3. StepkovicM says:

    Mislim da su ovako pazljivo i smisleno napisani tekstovi jedino sto ovako lepe stvari/lokacije deli od zaborava.

Ostavite komentar:

Slični članci: