Da li imate preko 18 godina?

Luka Ivanović ili Odakle dolazi zvuk

Kako se otkriva muzika, kako se kanališu opsesije…

4
0

Luka Ivanović je misteriozna figura internacionalne muzičke umetničke scene. Redom  – zaljubljenik u muziku, pirat (!), sakupljač zvukova i artefakata, čovek-mašina, zapisivač, arhivar, di-džej, ludo-dete, muzički novinar, istraživač, čovek koji ćuti,  koji priča, dečko-mudrac, čovek koji se neprestano kreće (sa zvukom) kao zvuk, performer i izvođač. Luka je umetnik koji istražuje i stvara zvuk. Njegov opus je ogroman, njegove arhive su skoro nepregledne. Ove godine proslavlja deset godina svoje izdavačke kuće Blind Tapes, a pre nekoliko meseci sa saradnicima u Berlinu pokrenuo je časopis Para Journal. U aprilu je njegov novi muzički projekat Hunting Music podržan fondom berlinskog senata za kulturu u domenu nove, improvizovane muzike i zvučnih umetnosti za 2021 godinu. Sa njim smo razgovarali na sve teme od početka sveta. Kako se otkriva muzika, kako se kanališu opsesije… 

Blue Box

Blue Box je bio prva institucionalizacija mog opsesivnog slušanja muzike. Sve je krenulo od radija, moje prve manije, a koju je, kasnije sam shvatio mnogo ljudi delilo. Manije slušanja svih mogućih top lista, na svim radio stanicama. Pisanje tih lista u sveske, rukopisom, jer je to period pre interneta. Zatim godine snimanja muzike na kasete, i kasnije razvoj CD piraterije. Sve je to dovelo do želje da se ima sve više i više muzike, diskova. Kako je internet napredovao i kako smo se upoznavali preko interneta udružili smo svoje kolekcije i pomislili kako i mi možemo da kao ljudi na berzi izpred SKCa valjamo diskove.

Ali mi smo hteli da otvorimo prodavnicu. Nije postojao nikakav zakon o pirateriji sve do 2003, i znali smo da je takva prodavnica moguća. Ivan Jević je bio ključan kao preduzetnik, a ja sam bio art direktor. Ideja nam je bila da budemo kul prodavnica, prodaja nije nas zanimala (smeh). Hteli smo prodavnicu u kojoj bismo izložili naslove koji nisu bili izloženi na drugim mestima, a koji su mogli da se nađu samo kod nekih opskurnih likova koji su naplaćivali rezanje diskova i oglašavali se u Vremenu zabave – to je bio tek sumanut biznis!

Photo: Viktor Šekularac

Photo: Viktor Šekularac

Kakva muzika se tu nalazilia?

Sve je bilo postavljeno žanrovski široko. Bilo je stvari koje mi nismo slušali, ali nam je bilo jasno da ih treba gurati u prvi plan. Izlagali smo i ono što nismo mogli da prodamo, ali je trebalo da bude vidljivo. Neki beogradski, ali inostrani umetnici i kustosi su nam pomagali i davali svoje kolekcije i time širili našu piratsku misiju. Sledi 2001. i period velikog optimizma. Dolaze stranaci, muzičari, di-džejevi, kojima u obilasku Beograda pokazuju i Blue Box (smeh).  Bilo je jako čudno kada bi shvatili da je u pitanju piraterija (smeh). Kada je zakon protiv piraterije stupio na snagu morali smo da zatvorimo prodavnicu, do tada smo uredno plaćali porez. Nedavno sam sreo na jednoj izložbi u Berlinu britanskog umetnika Phila Collinsa koji je početkom 2000ih bio jedaj od retkih stranaca sa dužim boravkom u Srbiji, a koji je dolazio u Blue Box, i kada smo se prisećali važnosti istog, savetovao mi je da bi trebalo da se napravi nekakav zapis o toj prodavnici, pogotovo jer je ovog januara bilo 20 godina od otvaranja. Logo na metalnoj podlozi iznad ulaza u prvu lokaciju i dalje stoji, na samom izlazu tunela za Zeleni venac.

Didžejing

Na Studiju B je postojala je emisija koja se zvala Prekobrojni čas, na koju sam jednom krenuo sa drugaricom čija je sestra učestvovala u toj emisiji. Par nedelja pred bombardovanje sam dobio zadatak da pripremim jedan prilog i napišem recenziju jednog albuma, ali usledilo je bombardovanje, i ništa se nije desilo osim te jedne emisije. Međutim osmah posle bombardovanja, ostvario sam kontakt sa raznim ljudima sa radija i gostovao kao di-džej sa svojim muzičkim izborom, možda bih se ponekad i javio (smeh). Najčešće sam gostovao kod Cece koja je sad urednica Radio Aparata, sve dok nisam dobio svoju emisiju. Dakle, sve to vreme svi mi razmenjujemo muziku, i širimo naš zajednički piratizovani katalog (smeh).

Radio

U tom periodu kreće emisija na radiju, za koju sam se jako borio. Bio sam strašno uporan. Ne znam kako sam bio tako samouveren, to mi je nestvarno, ne slaže se sa mojim životom i pristupom stvarima nakon tog perioda. Odlazio sam na razne radio stanice i nudio svoje usluge, tipa: Ja hoću da imam radio emisiju koja bi se bavila eksperimentalnom elektronikom, toga nema na radiju kod nas i dajte mi dva sata… I ta dva sata sam dobio na Studiju B kod Slobe Konjovića. Jednom me je testirao i tako smo se dogovorili. Doduše nije prihvatio prvi naziv emisije, citat iz stripa Zorana Janjetova, odn. epziode koja se zvala Preko mozga do bonbona. Taj naziv nije prihvaćen (smeh). Na kraju se emisija zvala Cut-Paste.

Kada si počeo da se interesuješ za muziku i čuo nešto što je uticalo na tebe?

Meni to nije toliko jasno, ali jeste sigurno bilo vezano za Nirvanu i Sonic Youth, i sigurno je bilo vezano za promenu koju je uneo rejv i činjenicu da će doći Prodigy. Sve to sam prvo posmatrao sa ivice, a kasnije i učestvovao, odn. otišao sam na koncert Prodigy-ja.

Jednom, bio je vikend i bio sam baš mali, izašao sam napolje i naleteo na probu nekog koncerta. To je za mene bilo šokantno, jer nikada do tada nisam čuo tako glasnu muziku, niti video ozvučenje. To je bilo snažno iskustvo.

Tada nisam ozbiljno slušao muziku ali sam je upijao, i ne mogu da izračunam šta mi je nametnuto i koliko, a šta sam ja odlučio. U mojoj kući se slušala muzika, imali smo ploče, dobili smo Thriller čim je izašao, baki sam tražio da mi pušta Idole… Aktivno slušanje je krenulo sa radijom i vrlo brzo je krenulo da me privlači kako nešto zvuči. Odmah me je interesovala tehnička strana zvuka, produkcija, odn. kakvi su zvuci mogući na nivou zvučne informacije. Interesovao me je sam zvuk, da li je instrument, kompjuter… Tako sam krenuo da istražujem.

A kada kreće bavljenje samim zvukom, više nego muzikom.

Od baba-ujne, mislim ‘96. dobijam na poklon diktafon. Mislim da je htela da mi kupi vokmen, i da je pogrešila, ne verujem da je imala vizionarske ideje (smeh). I krenuo sam da snimam, u kući, na ulici, na letovanjima, sve što sam stigao, a kako je u gradu postajalo sve zanimljivije, pre svega mislim na proteste zatim na bombardovanje, ja sam neprekidno snimao zvukove, sa kojima doduše nisam mogao da radim ništa posebno. Mogao sam da ih premotavam, malo pustim usporeno, i to je to. Sećam se da su me mnogi zezali što tako idem i hvatam različite zvukove – kese koje čudno zvuče, kontejnere…

Sledi izvođačku praksa, koja vremenom menja svoj oblik. Šta je izvođačko, performativno u tvojoj praksi?

Puno toga, i taj proces promene je dugo trajao. Ono što je jako bitno, možda čak i više nego što sam spreman da kažem, jeste zapravo koliko sam ja sve upijao kroz časopise. Kupovao sam muzičke časopise, ali sam počeo da kupujem i časopise o muzičkoj opremi. Čitao sam recenzije o opremi i interesovao se za tamo neke mašine. Naravno pola od toga mi nije bilo jasno, niti sam znao da li ću ikada videti neke od tih mašina. Ali zamišljao sam da ako kupim samo jednu od njih, moći ću da napravim svu muziku (smeh). I krenuo sam da istražujem.

Video sam da ovde postoji tržiste i da sve to nije toliko nedostupno. Tako sam počeo da kupujem opremu. Tada sam i pomislio da bih mogao da izvodim nešto svoje. Krenulo je sa Dis-patch festivalom, a neki pravi rezultati su se videli tek pet-šest godina kasnije. Uz socijalne mreže otvorili su se tokovi, i tako sve kreće.

Ti svoje nastupe ne beležiš?

Da, ne trudim se da ih beležim, odn. nije mi to prioritet. Verujem u trenutak i u prostor i sva dokumentacija mi deluje manje stvarna, i previše montirana. Nekada snimim audio samo kao informativni zapis. Jer, da bi se nešto lepo snimilo treba da se snimi sa više kanala, da se umiksuje i obradi na više načina, a onda mi sve deluje kao konstrukcija i nešto sasvim drugo.

Uzbudljiva je ta ekskluzivnost i neponovljivost događaja. Koliko ti kreiraš na nastupu?

Ne kreiram samo ja, čak i ako nastupam sam. Mnogo toga ne mogu da predvidim, jer mnogo toga puštam da dođe od mašina, od situacije, nemam potpunu kontrolu i dozvoljavam sebi veliki rizik da nešto bude potpuni fijasko. I kada imam pripremljen, isproban nastup, koji sam po sebi bude dobar, ja se osećam bezveze. Kada nastupam sa nekim i u slobodnoj improvizaciji, onda je taj rizik podeljen, ali je kontrola još manja, i to mi je zanimljivo! Zato se trudim da ne nastupam sam. Ipak ima koncepata koji zahtevaju da ih sam izvedem, jer je reč o projektima koji se razrađuju godinama i moram da ih zaokružim sam.

Nemaš strah od propalog nastupa? Koliko ima kontrole u svemu što radiš?

Ima stvari koji su pripremljene. Nesto na čemu sam radio godinama, neke kolekcije ili sistemi moraju da budu predstavljeni tako kako moraju, i tu nema mnogo grešaka. Međutim meni je to mnogo manje zanimljivo na bini, ali rezulat jeste dosta precizan. Ako pričamo o fejlu odn. da se nešto zaista raspada na bini, ne plašim se ničega. Desile su mi se strašne stvari, jedan nastup sa kasetama je bio potpuna prospast. Koju god kasetu sam pustio svaka se pojela, doslovno sve trake su bile pojedene i to je bilo to.

Nastupam već 20 godina i da imam frku od fejla bilo bi čudno, međutim zaista sam opsednut nekim umetnicima koji i dalje imaju stihove svojih pesama pored sebe, kontrolišu svaku sekundu. Tu nema mesta za g od greške. Meni je to strano, i taj rizik u kom je sve na ivici me najviše privlači. Zanimljiva mi je neizvesnost, kao da se kockam, zapravo najzanimljivije mi je da vidim da li ću dobiti nešto na bini.

Jedan od zapaženih performansa je bio onaj u kom si šest meseci nosio nogu u gipsu. Kaži nam nešto o tom konceptu, odn. kontekstu u kom se sve dešavalo.

Početak je iracionalan. Bio sam zaljubljen u taj objekat, bio sam oduševljen, i pomislio sam: Ovo mora da se nosi. U Berlinu sam viđao ljude koji su ako bi povredili nogu, nosili longetu umesto gipsa. To je bila jedna “sajber noga”
cipela, zapravo proteza, veoma savremano dizajnirana alternativa gipsu – AirCast, koju sam kupio na nemačkom Limundu i počeo da nosim. I onda je krenula da se događa tako čudna i neočekivana stvar vezana za pokret. Tada sam i odlučio da to bude performans. Jer u to vreme sam vodio vrlo intenzivan život u pokretu, sa mnogo putovanja, nastupa, turneja, a noga me je odjednom toliko usporavala. Shvatio sam da ne moram nigde da žurim.

Ubrzo je sve krenulo da me boli, postalo je neprijatno, tada sam menjao noge, nosio sam malo na jednoj malo na drugoj. Nisam želeo sebi zdravom da naudim, ali želeo sam da je nosim. Jednog dana u Madridu mi je bilo toliko vruće da sam je samo skinuo i prestao da je nosim, posle šest meseci.

Naravo, dobijao sam kritike, neki ljudi su smatrali da je u pitanju pretenciozno-egzibicionistički čin, jer sredsvo za pomoć onesposobljenima koristim kao umetnički čin. Razumem tu kritiku. Ipak, mislim da treba probati živeti drugačije, makar iz te pozicije sposobnog probati ka onesposobljavanju. Treba usporiti, svest da ne mogu da potrčim, da ne mogu nešto brzo da uradim pomogla mi je u strpljenju. Sebi sam onemogućavao da potrčim, da žurim, vreme sam planirao drugačije, i nije bilo lufta u tom ubrzavanju i zapravo krađi vremena.

Performans i kretanje. Kretanje kao performans.

To je puno povezano. Kada se otvorla dizna putovanja, puno toga se vezalo za pokret. Sva snimanja i nastupi u pokretu su doživeli možda vrhunac kada sam uspeo da sam sebe ohrabrim, izdizajniram flajere, podelim ih i izvedem nastup u avionu, a da me ne izbace. Na flajerima je pisalo Location: Sky. Reč je o letu Atina-Budimpešta. Ljudi koji su bili na istom letu su dobili flajere na kom sam najavio natup kom ako žele mogu da prisustvuju. Napisao sam na kom ću biti sedištu, da ću izvoditi ekskluzivni zvučni nastup, dođite da uzmete slušalice, kabl je toliko i toliko dugačak, i ako sednete dovoljno blizu, moći ćete nešto da čujete. I neki ljudi su prihvatili.

Dakle kretanje i zvuk.

Mene sve to u pokretu prilično zanima. Sve je krenulo sa voki-tokijem, kada sam shvatio da mogu da se krećem kroz grad. Kretanjem dobijam uglavnom isečke razgovora, delove razgovora ili zvuke koji prate razgovor. Tematski to su razgovori koji se uglavnom tiču organizacije, logistike ili građevinarstva, snimanja i produkcije. Potom sam shvatio da je dovoljno da u nekom prostoru podelim sa nekim voki-toki i da se krećemo. Tada se stvara specifičan zvučni narativ u kom hodanje igra bitnu ulogu. Narativ se vezuje za sredinu, jer je važno koji jezik se čuje, da li mi razumemo taj jezik, da li smo odatle ili nismo.

Napravio sam jedan participativni zvučni projekat, koji je možda najviše uspeo u smislu nekog međunarodnog zvučnog odziva. Postavljao sam, u raznim gradovima organizovane voki-toki šetnje, sa temama, bez tema, sa više kanala, sa manje kanala, i taj projekat je trajao nekolko godina.

Jednom si putovao vozom, svitalo je i ti si pomislio kako želiš da taj trenutak traje zauvek. Zbog čega, šta se tada dogodilo?

To sam ranije mnogo češće doživljavao, i kako su se putovanja promenila, kako ima sve manje komfora, naročito tokom pandemije, izgubio se mir, i flow u pokretu. Jednom sam na početku mojih samostalnih putovanja, u vozu za Istanbul 10 sati uživao u konstantnom menjanju kadrova. A to putovanje u Rumuniji, kada sam ostao sam u kupeu, svitalo je, senke su se smenjivale, i kao mnogo vremena pre, pomislio sam da ne želim da se putovanje završi. Želeo sam da se taj dugi pokret u kom se ja ne krećem, ali me objekat kreće ne završi. Zašto, to ne bih mogao da kažem, ali u takvim trenucima osećam veliki mir, ne slušam muziku, dovoljan mi je zvuk voza, autobusa, aviona… Ta muzičko-dramska zvučna celina mi je sasvim dovoljna.

Pokrenuo si časopis čiji će drugi broj biti posevćen za tebe vrlo važnoj temi, ariviranju.

Sa mojim berlinskim prijateljem koji je, zanimljivo je, bio u Blu Box-u 2004, ali tada se nismo sreli ni upoznali, već 2009. u Berlinu, gajim zajedničko interesovanje za širi stvaralački svet – fotografiju muziku, tekst… Na njegovu inicijativu smo pokrenuli časopis, kom sam ja dao naziv i pogurao rokove jer smo zbog pandemije svi imali više vremena. Učestvovalo je još nekoliko ljudi, i izašao je prvi broj. Nedavno je istekao rok za otvoren poziv za drugi broj, čija je tema odnos prema arhivama : Out of I Storage, i izlazak se očekuje u julu.

Tema je, dakle, ono čega više nema, ono za šta više nema mesta, šta je to što sklanjamo, što odbacujemo –  to su neka od pitanja na koja ćemo pokušati da odgovorimo.

Arhiva je za mene možda jedna od najvažnijih tema (smeh), ali u životnom folderu, ne samo u profesionalnom. To je nešto čime ću tek da se bavim u narednim godinama. Izlaganje arhiva tek predstoji, neke zvučne kolekcije privatnih snimaka tek treba da budu predstavljene, što pronađenih, što kupljenih, što snimljenih, zbog nekih, ako ih budem javno predstavljao, mogu da imam i problem. Postoji velika zvučna arhiva pronađenih snimaka, na kasetama, pisanih radova na flopi diskovima. Isto tako zbog silnog kretanja i putovanja postoji arhiva predmeta, iz puno gradova. U međuvremenu su neki od predemeta prodati, jer sam krenuo da se bavim performativnim aukcijama, na kojima sam neke od njih prodao. Sad mi je žao što sam neke od predmeta tako brzo prodao, ali to su neki impulsi koji se ostvaruju… Trenutno je sve spakovano, i sticajem okolnosti sam se susreo sa tim spakovanim predmetima. To je bilo dosta bolno. A mogućnost otvaranja i izlaganja koja se bliže je izvor velikog uzbuđenja za mene.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: