Robna kuća Beograd: Mesto lepih uspomena

Marija kaži nam šta je Robna kuća Beograd?

RKB ima nekoliko nivoa, prvo je to bio online profil za inspiraciju i intimne beleške o modi, doživljaju estetike i pronalaženju inspiracije. Kad mislim o robnoj kući nije u fokusu samo odevanje niti prodaja već razmišljanje, razgovori i pričanje priča i u online, a sada i u stvarnom prostoru, u stanu koji je sigurno mesto sretanja, i nastavak svih razgovora sa fenomenalnim ljudima koje sam upoznala preko profila RKB na instagramu. Rekla bih, najbolje od oba sveta.

Zašto Robna Kuća Beograd?

Tokom pandemije sve je stalo. Gotovo da nisam mogla da se bavim fotografijom i ukazao se prostor za ostvarenje jedne od želja koje sam uvek imala. Odjednom sam mogla da se više posvetim modi, i da istražim i druge vizuelne ali i ekonomske i praktične aspekte stila i kupovnih navika za koje ranije nisam imala dovoljno vremena. Jedna velika lekcija pandemije je koncept prolaznosti i možda mi je zato bilo važno da razmislim o održivosti, o borbi protiv kupi-i-baci logike. Mesecima nismo imali nikakvu priliku da izađemo, da se sretnemo i gomilanje garderobe, pa i sama kupovina ili praćenje trendova su se odjednom pokazali tako besmislenim. Nije mi bilo žao zatvaranja šoping molova, shvatila sam da možemo bez njih.

Zašto takav naziv?

Robna kuća Beograd je jedno od mesta, ideja za koje nas vežu lepe uspomene. Dugo sam imala želju da podelim osećanje posvećenosti i razgovara pri kupovini, da roba i garderoba stvarno imaju svoju kuću koja je svetla i prijatna, gde se svi osećamo dostojanstveno. Da se oslobodimo pritiska kupovine i zarobljenosti u vremenu koje nam izmiče, da komade odeće pažljivije biramo ugađajući sebi i svojim željama.

Robne Kuće su donosile garanciju kvaliteta i mogućnost izbora i možda najvažnije – pomoći pri izboru. Danas ljudi lutaju kao zombiji među nepreglednim rafovima u tržnim centrima i s pravom osećaju teskobu i izgubljenost, čak i usamljenost. Htela sam da vratim drugačiji pristup iskustvu kupovine, koji je nestao zajedno sa standardom i srednjom klasom, i bez obzira na to što je reč o vintage i second hand garderobi, moguće je imati humaniji pristup, nalik na nešto što nam je poznato i drago, ali kroz savremenu vizuru. Možda se kupovna moć promenila, društvo je drugačije ali bilo bi lepo da zadržimo fokus na vrednosti ljudi, ali i robe.

Kaži nam nešto o konceptu?

RKB je za mene ljubav i moda. Radni prostor i nova profesija u kojoj uživam jer spaja moje inspiracije i ljubavi, kultna mesta iz sveta mode, kostim iz filmova, muzičkih spotova, divljenje fotografima koje volim, a sve to delim sa svima koji prate profil RKB. Posebno volim taj deo prikazivanja referenci za komade koji se mogu naći u prostoru i na profilu RKB. U stvari, mi svi zajedno učimo ili se prisećamo važnih ljudi i trenutaka, činimo ih trajnijim, odvajamo ih od zaborava kao i komade koje pronalazim i predstavljam u radnji – online i offline.

Kako je koncipiran prostor?

Pre svega – to je prodavnica u kojoj svi smeju da sednu. Robne kuće su i istorijski nastavak ženskih klubova zatvorenog tipa koji je nastao u Francuskoj – i koji su – za žene nudili prostor susreta i razgovora, održavanje izložbi i književnih večeri, spoja više aktivnosti od kojih je kupovina samo jedna. Mi se danas borimo sa frustracijom da je kupovina ili izbor “šta obući” gubljenje vremena, lutanje i iscrpljujuća aktivnost… A odgovori su možda samo na korak dva. Kada dozvolimo sebi da usporimo, da razmislimo, da razgovaramo o modi ili odevnim kombinacijama ili čak utisku ili funkciji svakog komada, sve se razbistri. Zašto bi sve vezano za odeću moralo da izaziva zagađenje planete, stres, osećaj da ništa ne (po)stižemo i da nismo dovoljno dobre? Danas uz “slow fashion”,  možemo da zadržimo ono što nam se čini važnim iz modne industrije i da uđemo u novu eru u kojoj je moda naša saveznica, u težnji da povratimo dostojanstvo, osećaj vrednosti i poverenja u svoje izbore i savetovanje sa drugima.

Iz fotografije nosim iskustvo da je bitno okruženje, atmosfera, i kada se uđe u prostor, taj prvi utisak. RKB je zamišljena kao mesto za uživanje, pauzu, foto sešn, scenografiju za neki lep događaj. Izabrala sam da RKB  bude u stanu jer smatram da to doprinosi osećaju sigurnog prostora, gde nema stida ili stresa. Kao kod kuće neke prijateljice, u intimnoj atmosferi punoj poverenja, razmenjujemo želje i ideje i to što je danas luksuz činimo pristupačnim i otvorenim za sve. Ali i prostor stana nosi izazove – želela sam da pobegnem od estetike i pomalo tužne asocijacije na bakin stan u kome se nakupilo svega kroz desetine godina, nagomilanih stvari i emocija, već da se oseti da je svaki komad tu sa razlogom, da ima svoje mesto i svoj trenutak da zablista u glavnoj ulozi. Tu i instagram koncept “shop the look” daje svoj doprinos.

Prostor je koncipiran tako da možete da dođete i provedete neko vreme tu. Sednete, popijete kafu, čaj, sok, probate stvari ili ne….

Ti si fotograf, kakvu to ulogu igra u ovom projektu?

Ogromnu. Moda i estetika žene i društva su ključni motivi kojima se bavim i u fotografiji i sada kroz RKB. Kroz video i fotografiju sam naučila jako puno i raduje me da sada u potpuno drugom poslu mogu to da primenim, proverim, dodatno istražim. Moda i fotografija su neodvojive i zanimljivi su načini na koji se prepliću, iskreno uživam radeći i jedan i drugi posao i mislim da se to vidi. Kroz rad u fotografiji stekla sam puno znanja o tome koliko je važno dostojno predstaviti svaki predmet, a garderoba je mnogo više od proizvoda – kao nov jezik koji još uvek učim, odećom pričam priče. Kroz modu, kao i kroz fotografiju možemo da iživimo gotovo sve o čemu maštamo.

Šta moda i odevanje za tebe lično predstavljaju?

Zabavu. Nekad možda bolje komuniciram osećanja odećom nego rečima, lakše je. Svilom ću ti reći koliko te volim. Zvuči i zabavno i nežno.

Sve više se govori o održivoj modi, kako se ti odnosiš prema tome?

Super je što se o tome priča, ali u isto vreme veliki broj zloupotrebaljva taj talas.
Bitno je, tema je relevantna ali nećemo da se pretvaramo da svi mi sad spašavamo planetu. I na kraju dana mi prodajemo proizvod – ali dobro je da doprinosimo rešenju problema koje je stvorila masovna proizvodnja. Tekstilni otpad može i da ne postoji – svaki proizvod se može koristiti neograničeno – bilo da se ponovo nosi, prepravlja, koristi na snimanjima kroz kostim epohe ili kao kuhinjska krpa. Postoji toliko divnih komada koji mogu usrećiti nekoga i odložiti zagađenje i nove i nove kupovine.

Da li misliš da je vintage, barem što se odevanja tiče zapravo sasvim logičan koncept?

Verovatno jeste, ali kod nas još nije dovoljno razumljiva ta želja da vintage komade čuvamo, nekako ta ideja deluje ekscentrično posebno kad su ljudi preokupirani svakodnevicom. Zato je edukacija o vintage garderdobi i o održivoj modi bitna – ne moraju svi da budu kolekcionari ali mogu da doprinesu kruženju robe. Svesna sam da ništa neće doći preko noći, ali za sada je bitno da se osvrnemo oko sebe i pronađemo način da se uključimo u odgovorniji odnos prema budućnosti. Tek tada možemo da očekujemo promenu.

Da li si nostalgična? I da li te nostalgija inspiriše?

I jesam i nisam. Ali mislim da imam otpor prema nostalgiji jer se ona uvek pojavljuje u značenju nekog nezdravog života u sećanjima. Dugo sam pokušavala da se odredim prema prošlosti, da razgraničim dve verzije mene, jedna je romantična, melanholična i nostalgična, a druga je praktična, realna i nekad oštra ili surova. Postalo mi je lakše, kada sam prihvatila tu kompleksnost, a samim tim i odnos prema prošlosti i inspiracije koje dolaze odasvud. Moju estetiku su jednako formirale visoka moda devedestih, video spotovi i fotografija i naravno da me to raznežuje, ali sam svesna današnjeg trenutka i ne želim da ponavljam prošlost već da učim iz nje.

Da li neka epoha za tebe ima sentmentalnu vrednost?

Ne mogu da izdvojim, rekla bih da svaka epoha ima nesto u sebi što me “radi” jer čak i u onim u kojima nisam živela, a znam ih putem medijskih slika i umetnosti, osećam svojim kao da sam bila deo njih. Mi smo odrasli uz medije i nije više toliko važno šta smo proživeli neposredno, već koliko smo otvoreni za različite uticaje i šta nas emotivno pokreće.

Šta mogu da očekuju oni koji posete Robnu kuću Beograd?

Verujem i volela bih da svako pronađe ono što očekuje, neko razgovor, neko tišinu, kafu, sok i naravno od vintage blaga i unikata do dizajniranih komada – pa između sve. Moj san je da udomim svilenu bundu Mile Schön, da Dolce & Gabbana ugleda svetlost dana u nekoj emisiji ili spotu, da se zajedno setimo zlatnog doba Mone (pre Tome) i setimo se da Burberry majica predstavlja ljubav, a ne navijački bes, a neprocenjivi komadi nađu svoju fer cenu. Imam i jednu posebnu želju, a to je da sretnem osobu koja će moći da ponese neshvatljivo sjajne ružičaste pantalone Scarpa iz vremena dok je to bila Roberta. Mi smo svi to želeli ali do sada niko nije uspeo da je odene na kosmički važan način. Svi su pozvani da svrate, da se pogledaju u velikom ogledalu, da se okušaju u kabini sa crvenim plišanim zavesama, zlatnim kićankama, da dodirnu kristalni luster, neon… April je i sad već aktiviramo i terasu, mislim da će to dati našoj robnoj kući poseban komšijski šarm. Izvol’te u salonu!

Robna Kuća Beograd
Vintage & Second Hand
Kneginje Ljubice 1/ 3.sprat stan 12
Radno vreme Pon-Pet 12-19h