STOYA meets MOTHERLAND!

STOYA (porno superstar, l’enfant terrible industrije zabave za odrasle danas, nezavisna i uspešna poslovna žena, glumica, reditelj, duhovita kolumnistkinja i pisac, nepretenciozni i izuzetno efektivan borac protiv nepravde) u Beogradu priprema snimanje dugometražnog igranog SF film Ederlezi Rising, po scenariju Dimitrija Vojnova i u režiji Lazara Bodrože.

Sreli smo se rano ujutro blizu Skupštine, pre njenog probnog snimanja na kratkom razgovoru – razgovor je mogao da traje zauvek, nekako smo se ipak zaustavili posle nešto više od sata. Jedan od zaključaka oko kog smo se oboje složili, bio je da smo mi – Good people! Good HUMANS!

A zašto?

U Srbiji si, imaš tu i neke korene i ovo ti nije prvi put ovde, zar ne? Kako ti se dopadamo, kako ti se sviđa Beograd?

Oduševljena sam! Sinoć sam pričala sa svojom poslovnom partnerkom Kayden Kross, pitala me kako se provodim. Bila sam u Atini neposredno pre i rekla sam joj: neverovatno je, ni u Grčkoj ni u Srbiji mi nijednom niko nije dobacivao na ulici! Ne govorim nijedan od ova dva jezika, ali ipak iz tona i ponašanja moglo se zaključiti da niko nije izgovorio ništa ružno niti mizogino, naprotiv, ljudi su puni poštovanja i tretiraju me kao osobu, što je super. I prelepo je ovde!

Ovde si poslom, radiš na filmu? To nije film za odrasle, zapravo je naučna fantastika, art-house film koji se dešava u svemiru? Ne znamo previše o filmu i voleo bih da održimo tu neizvesnost, ali ipak nam reci nešto više – šta ste radili danas, kako ti je u ovom procesu?

Reč je o SF priči, u kojoj astronaut odlazi u svemir u pratnji čovekolikog robota – ja sam robot. Sigurna sam da Dimitrije, scenarista filma, ima svoje ideje o svemu što se dešava u scenariju, ali ono što je za mene najinteresantnije je način na koji se film bavi temom muško-ženskih odnosa. Dobra stvar kod SF žanra je to što može bilo koju temu – rat, predrasude, seksizam, itd… da premesti u neki suludi univerzum i oslobodi je svakodnevice, tako da nismo odmah lično emotivno angažovani. Ono što je meni tu najinteresantnije je dinamika odnosa dve osobe u svemirskoj letelici, mislim da je lakše ispitati šta se tu zapravo dešava nego kada bi to bila komedija ili kada bi se radnja dešavala recimo u kuhinji, između muža i žene.

Kako doživljavaš ovaj trenutak u svojoj karijeri? Kako si odlučila da se upustiš u ovo?

Zapravo, meni je saradnja za film ponuđena još pre tri godine, međutim tada sam bila u potpuno drugačijoj životnoj fazi, bila sam pod ugovorom sa producentskom kućom filmova za odrasle i snimala sam nešto oko 30 dana godišnje, naravno uz prateće promotivne aktivnosti, onlajn komunikaciju i sl. Tada sam pomislila: pa ovo je sjajno, imam sve vreme ovog sveta! Prošle su godine, i sada sam pokrenula svoj posao i još uvek nastupam i sve je sad potpuno suludo…

Ovo je možda tvoj prvi prelazak u mejnstrim kinematografiju, ali nisi usamljena u tome, mnogo tvojih kolega se oprobalo u mejnstrimu. Pretpostavljam da je teško iznova se predstaviti, slomiti predrasude pre nego što je uopšte moguće zaista izraziti sopstvenu kreativnost i umetničke veštine. Kako se ti snalaziš u svemu tome i kako se tvoj kreativni proces formira?

U industriji za odrasle, poslu sam uvek pristupala više kao performer nego kao glumica. Meni je, recimo, to uvek bilo bliže plesu nego glumi, ili barem onome što ja podrazumevam pod glumom. S jedne strane, sada radim nešto potpuno drugačije, u potpuno drugačijem mediju; umesto da samo stanem ispred kamere i izvedem nešto, sada stajem pred kameru i stvaram nešto. Teško je i zahteva mnogo truda. Ali je zabavno i interesantno, mislim da je skroz vredno truda i jako sam uzbuđena što to radim. Potpuno je drugačije.

S druge strane, moje kolege iz industrije za odrasle kada rade na televiziji, u Holivudu ili na nezavisnim produkcijama, žene često igraju sebe ili prostitutke, striptizete ili već neke drugačije seks radnice, ili opet kao James Deen koji je u filmu Canyons igrao hiperseksualizovanog socipatu – dakle, mušku verziju striperke ili kurve.

Ederlezi Rising je ljubavna priča između muškarca i žene, tako da naravno da postoje elementi seksualnosti, ali ja ne igram robota-prostitutku. Čekala sam da me neko pozove da radim nešto interesantno, nešto što nije očekivani karakter koji se obično nudi.

Kako američko tržište, još uvek rigidno i konzervativno, reaguje na ovakve “prelaske”?

Amerika je ogromna zemlja. U svakoj državi, pa čak i samo u Kaliforniji na primer, postoji toliko različitih kultura – tu je Silikonska dolina na severu, onda Los Anđeles i San Fernando Valley na jugu i sve ono između. Dakle, ljudi reaguju i misle najrazličitije. Ali ipak, ljudi misle da treba prosto pobeći što dalje od svake diskusije o porno performerima izvan porno industrije i da tako nešto vrlo moguće postavlja užasan primer odnosno da moralno ugrožava njihovu decu. Ali, postoje i ljudi koji seks i seksualnost vide kao deo života. No, u SAD koju su Evropljani i kolonizovali iz verskih pobuda, vlada ta iluzija o razdvojenosti crkve i države, a svi znamo kolika je to nebuloza. Sve zakone i kulturne obrasce stvaraju moralizatori rigidnih verskih ubeđenja. S druge strane, tu su i oni koji misle: Oh, konačno otvaramo temu seksa i možda konačno imamo šansu da tim povodom budemo zdraviji i funkcionalniji. Zamisli kada bi Amerikanci tretirali hranu na način na koji tretiramo seks. Svi bismo bili ili anoreksični ili gojazni. Možda to i jeste slučaj u današnjoj Americi? To je užasno.

Da li je uobičajeno da tvoje kolege porno zvezde eksperimentišu u mejnstrimu ili već nekoj drugoj filmskoj industriji?

Čini mi se da je postalo učestalije u poslednjih nekoliko godina, naročito sa HBO i Showtime produkcijama koje su se dosta oslobodile po pitanju prikazivanja golotinje u udarnim terminima, ili bar toplesa. Kada imate neku ne preterano zahtevnu ulogu i treba vam neko ko je opušteniji ako treba da pokaže grudi pred kamerama, angažujete porno performere.

Znači, iz toga se možda razviju neki novi žanrovi? Industrija za odrasle jako utiče na sve nas, tako da otvaranje novih neistraženih područja možda mogu da otvore prostor i za neka nova kreativna promišljanja?

Svakako. Tu je na primer, Lars von Trier, iako nisam sigurna da njega baš možemo nazvati mejnstrimom, ali on je među najaktuelnijim koji je seksualno eksplicitan, iako po mom mišljenju to nikada nije seksi. Slikovito jeste, ali nekako bolno. Takođe, Gaspar Noe i Enter the Void sa tim dugim scenama seksa gde snopovi svetlosti izbijaju iz genitalija i sl. To uopšte nije seksi i mislim se – kako je moguće uraditi scenu seksa kao da je to nešto najgore na svetu? Zanima me odakle dolaze ovakvi projekti i kako to postižu, slojevite priče sa jako ozbiljnim narativima u kojima se ne ustručava u prikazivanju seksa. Jako me zanima gde će sve to stići.

Pošto sam i sâm “man of porn”, iskoristio bih priliku da malo saznam i o tvojim kreativnim procesima? Verujem da je porno najdirektniji filmski žanr jer deluje kao okidač naših najintimnijih misli, i mi tako kreiramo sopstvene priče i u njima uživamo sa vrlo preciznim ciljem – seksualno uzbuđenje. Tako psihološki provocirani, mi modifikujemo naše fantazije i zapravo stvaramo sopstvene filmove u kojima igramo zajedno sa ostalim glumcima, sa vama zapravo.  Dakle, to je jedan jednak odnos između performera i gledaoca, jednako učešće u kreiranju efekta ovih priča. Kako vidiš svoju ulogu inicijatora ovog procesa, kao stvaraoca ovih izmaštanih okolnosti u kojima zajedno razvijamo te “intimne produkcije”?

U prvih, recimo, sedam godina moje karijere, ja bih se samo pojavila, reditelj bi mi rekao šta treba da radim i ja bih to uradila. Kada sam kasnije počela da režiram, želela sam da prvi projekat koji sam snimila samo bude lep, vizuelno i estetski zanimljiv, bez radnje i bez dijaloga, dakle samo neki prelepi ljudi spojeni u seksualnoj igri. Međutim, u montaži druge scene projekta koji se zove Graphic Depictions, zapitala sam se: zašto sam prikazala publiku, zašto sam ih stavila pod maske?

Still frame from GRAPHIC DEPICTIONS, episode 2

Kada bismo sveli ono čime se bavim na najosnovnije, to bi se moglo nazvati profesionalnim objektom posmatranja. Pomislila sam: Bože, provela sam deset godina svog života kao profesionalni objekat posmatranja. Ono što je čudno u toj profesionalnoj postavci je što zapravo ti nikada ne znaš ko te posmatra. Kada sam bila tinejdžerka, odlazila bih na žurke kod prijatelja gde se takođe svi međusobno posmatraju, s tim što sve posmatrače poznaješ i ta razmera uvida u živote jedni drugih je recipročna. Sada nemam predstavu ko su svi ti ljudi koji me gledaju. Neki od njih i podele ponešto o sebi, ali to je ipak Internet, pa su to vrlo lako potpune besmislice i laži. Zato, oni su svi pod maskama i skidaš odeću pred tom publikom i vidiš ih kako drkaju pod tim maskama, onda padne zavesa i dešava se ta scena seksa iza nje, ali ti i dalje vidiš njihove senke kako i dalje drkaju. Na snimanju, jedini ljudi koji te gledaju su ljudi na setu, ali ipak je tu svest da će taj snimak otići u montažu i zatim online, i da će ga idealno, ceo svet videti… odnosno svako stariji od 18 godina ko živi na mestu gde je legalno gledati takve stvari. Još uvek nisam sigurna šta mislim o tom odnosu.

To je najuvrnutije radno mesto na svetu gde nudiš ljudima prostor za projekciju sopstvenih želja, potreba i ideja o tome kako bi stvari trebalo da izgledaju.

Ima raznih iskustava, kao na primer, žene koje mi prilaze da iskažu svoje poštovanje prema tome što radim, jer me doživljavaju kao hladnog kapitalistu u svetu pod “staklenim plafonom” gde žena zaradi 70 centi na svaki dolar koji zaradi muškarac i misle kako ležim na gomili para, a ja im došapnem: “Ne biste verovale koliko ja zapravo malo zarađujem od ovoga i koliko se samo ne snalazim u kapitalizmu”. Ali, to je u redu, njih inspiriše sama ideja da neka tamo žena pobeđuje kapitalizam i pelješi muške novčanike, pa ako je to ono što ih pokreće i ohrabruje da se i same bore za bolju poziciju, ja ih neću razuveravati.

Kako doživljavaš tu intimnost za koju tvoji gledaoci misle da je dele sa tobom?

To je vrlo kompleksno. Pre nego što sam postala porno performerka, a tek kasnije poznata, bila sam mlada žena, a barem u Americi, vlada mišljenje da muškarci imaju pravo na tvoje telo, da ga pohotno žele, komentarišu, dodiruju, pa i gore od toga. Dakle, to osećanje: “Oh, iskoristićeš mene i moje postojanje na ovom svetu za ispunjenje bilo koje svoje potrebe”, bila je jedna nepromenjiva činjenica. Ipak, postoje i druge situacije u kojima se deli bliskost sa ljudima, kao sa ljudima koji me prate na Twitteru na primer. Upoznala sam toliko neverovatnih ljudi. Zapravo, negde između Interneta i mog prisustva tamo, vidljivosti koja je svakako veća od prosečne, uspela da ostvarim neka divna prijateljstva i sa tim ljudima dostignem određen nivo bliskosti. To mi je super-zanimljivo.

Kada sam gledao tvoj rad, prvi utisak je da si izuzetno prisutna i na neki način, iskrena. Ako je to gluma, onda moram reći da je vrhunskog kvaliteta…

To nije gluma.

Pretpostavio sam, zato sam ti i postavio to pitanje o bliskosti jer, iako većina žanrova u kojima si radila nisu baš moj izbor, ipak sam mogao da se na neki način povežem. To je nešto vrlo retko u adult filmovima, a da ne pominjem mejnstrim, tamo tek ima loše glume! Da li misliš da je ova praksa drugačija u drugim žanrovima koje sada istražuješ?

Apsolutno. U seks scenama u pornografiji, uvek sam insistirala na opciji da sama biram partnera sa kojim želim da radim. Nisam baš mogla da ih odaberem iz kataloga ili sa sajta agencije, pa bih morala da ih sretnem bar na minut, kako bih rekla – da, mislim da bih mogla da uživam u seksu sa ovom osobom, ili barem budem zainteresovana za to.

Da li je to izuzetak?

Mislim da jeste. Kada sam počinjala, imala sam svoje uslove. Bilo mi je neophodno da budem uverena da ako ću to da radim, budem u stanju da izbegnem da me to emotivno povredi ili ošteti kao osobu na bilo koji način. Ne mogu da radim nešto intimno ukoliko to ne želim. Isto tako je i u ličnim odnosima i vezama. Ja nisam žena koja će okrenuti glavu na drugu stranu i razmišljati o spisku za kupovinu, to jednostavno ne mogu.  Ali takođe, poštujem izbore koje žena. Ima onih koje će reći: “Čuj, ne radi mi se ovo, ali nije kao da će se desiti nešto grozno ili nasilno, prepustiću se…”, za mene to nije opcija. U mom radu nije bilo glume, osim naravno malo loše glume sa lošim dijalozima: “Oh, dostavljač pice! Gde mi je novčanik… Pa kako sada da Vam platim?!”

Moram priznati da sam oduvek uživao u tim scenama!

Da, mislim da su bili jako ozbiljni kada su počeli sa tim scenama ranih 80-ih, ali sada se to pretvorilo u samo-parodiranje. Ali da, što se glume tiče, nije bilo šanse da upoznam partnera prethodno, a i sa toliko emocija u scenariju – zaljubljeni smo, pa je on zaljubljen u mene i ja ga odbijam i kažnjavam, onda sam ja ponovo zaljubljena u njega ali on više ne, itd. Ukratko, cela ova emotivna priča kojoj bih ja pristupila sa: “Ćao, drago mi je, želim da se pretvaram da hoću da imam seks sa tobom i u isto vreme da sam zaljubljena u tebe i da te mrzim” (…) Proces je daleko zamršeniji nego pre.

OK, šta se trenutno dešava u filmskoj industriji za odrasle? Menja se, to vidimo. Tehnologija je postavila mnoge nove standarde tokom poslednje decenije. Produkcija se promenila, distribucija se promenila, zakoni su se promenili, načini konzumiranja su se promenili. Ti si počela polako i oprezno, što nije baš uobičajeno u ovom polju – počela si kao “devojka pod ugovorom”, to takođe nije standard. Dakle, imala si priliku da spoznaš sve strane za i protiv mejnstrima adult industrije, da bi provocirana monopolom koji sve vidljivije prevladava, odlučila da pokreneš sopstveni posao. Ne promovišeš samo novi model distribucije, nego postavljaš i nove standarde kvaliteta produkcije. Šta te navelo na ovu odluku?

Postoji kompanija koja se ranije zvala Manwin, sada se zove Mindgeek i oni su napravili sve tjub sajtove sa slobodnim pristupom koje i dalje većinom kontrolišu, a zatim su počeli da kupuju i producentske kuće. Slate ih nazvao monopolistima, a ja težim da se složim sa tim. Nakon nekog vremena, kupili su i Digital Playground, kompaniju za koju sam ja radila i u kojoj nije baš cvetalo cveće, ali je postojao određeni nivo međusobnog poštovanja u saradnji koja je na neki način bila prihvatljiva. Mindgeek ih je otkupio i uslovi rada su se dosta pogoršali, a istovremeno su i zakoni u Kaliforniji počeli da se menjaju da bi se desila i organizacija koja zastupa prava producenata, a koja je ujedno zadužena i za sistem zdravstvene zaštite i zaštite na radu u industriji što predstavlja ozbiljan sukob interesa. I tada sam pomislila, možda bi trebalo da se nekako organizujemo? Možda bi trebalo organizovati rad u pornografiji? To je podržala i nekolicina drugih performera koji su verovali da bi njihov glas trebalo čuti. To nije baš najbolje funkcionisalo, delom zbog toga što neke instance, prvenstveno vlasti, nikako nisu mogle da prevaziđu sopstvene predrasude i stereotipe prema osobama koje se bave pornografijom kako bi zaista čuli šta oni imaju da kažu. A ako biste izašli u medije, odmah bi se desio neki podrugljiv naslov.

Naravno, ako samo jedna kompanija drži monopol nad industrijom, nismo mogli da stignemo daleko u u organizovanju rada pokušavajući da razgovaramo sa vladom koja ne želi da razgovara sa nama. Kako se tačno boriš za prava radnika kada je sve u rukama jedne kompanije?

Ja sam odbila da radim Manwin pod uslovima koji su meni lično neprihvatljivi, pa sam odlučila da pokrenem nešto svoje. U izvesnom smislu, sada me ni ne zanima kako druge kompanije vode svoj posao. Kada ja angažujem nekoga, mogu da kažem: “Slušaj, angažujem te za takvu-i-takvu scenu, sa mnom ili nekim drugim performerom, šta misliš o tome? Kakve procedure bezbednog seksa zahtevaš? Testiranje, sa kondomom ili bez kondoma, kombinacija te dve stvari?” Dakle, pobrineš da zaista izađeš u susret zahtevima i ličnim izborima performera.

A šta zakoni nalažu? U SAD, ili bar Kaliforniji, da budemo malo precizniji?

Ne snimam više u Kaliforniji. U ostatku SAD zapravo ne postoje konkretni zakoni koji regulišu ovo pitanje, što ponekad može da stavi radnike u industriji u jako nezgodnu poziciju. Pretpostavimo da, pošto živim u Njujorku i snimam tamo, neko odluči da me tuži. U tom slučaju, može se pozvati na prastari zakon o zabrani trgovine ljudima ili mogu da me terete kao klijenta u prostituciji, što je naravno potpuna glupost. Takođe mislim da prostituciju treba dekriminalizovati upravo zbog toga kakvi su zakoni danas – nikome ne pomažu, zbog njih niko nije bezbedniji. Dakle, sve je to vrlo pravno kompleksno.

Dakle, sve funkcioniše na bazi starih zakona o seks radu kojih čak ni seks radnici nisu svesni? Ako ovaj deo industrije zabave zavisi od regulativa vezanih za ljudska prava i prava radnika, to može da postane jako nezgodno?

Da, to je istovremeno industrija zabave, ali i seks rad.  Postoji organizacija peformera iz koje sam izašla, delom i zbog razlika u mišljenju sa odgovornim ljudima u njoj, odnosno njihove ideje da mi treba da se distanciramo od svih drugih seks radnika. Čula sam tipa koji je na čelu organizacije kako izgovora nešto u smislu: “Kada bi samo država uvidela da mi nismo kurve, mi smo zabavljači!”. Moj stav je – mi smo zapravo oboje. Nedavno sam snimala u zapadnoj Evropi i tu sam bila ja, bila je kamera, i bio je tu ček ili gomila novca koju dajem osobi sa kojom treba da imam seks. Posmatrano iz jednog ugla – da, radimo ovo da bismo napravili video koji  predstavlja određene vrednosti (iako smatram da je seks sam po sebi dovoljna vrednost), ali mi pravimo video koji ću ja da prodam i naravno da će performer biti plaćen za to. Posmatrano iz drugog ugla – ja plaćam nekoj osobi za seks! Tako da – naravno da radimo obe stvari, a tu zapravo stvar postaje nezgodna, naročito u SAD gde vladaju zakoni stvoreni iz premise da je seks moguć jedino između muškarca i žene u svrsi rađanja dece. Iako je ta premisa prevaziđena u pojedinim delovima sveta, zakonodavstvo je i dalje u velikoj meri nepromenjeno, tako da imate odvojene zakone koji uređuju industriju zabave i zakone koji su protiv seksa ili seks rada. Mislim da u Alabami još uvek važi zakon koji nalaže da je oralni seks ilegalan!

Foto: Steve Prue

A korišćenje ruku? Da li je to legalno?

Ne znam! Zamisli da na takvom nekom mestu snimaš scenu.

Očigledno se suočavaš s brojnim poteškoćama u nezavisnoj produkciji danas. Da li je promena ovih okolnosti i pravila ili bar uticanje na njih deo Trenchcoat X misije?

Ne, želim da se držimo što dalje od sudova, zatvora i policije u svakom smislu. Ali promena uslova rada? Po meni, stvari tako treba da se rade. Performeri treba da imaju pravo na izbor procedura sigurnog seksa i da se u skladu s tim spajaju sa saradnicima. Ako neka osoba ne može ili neće da koristi kondome, a druga hoće, njih ne treba spajati. Mislim da tako treba da se radi, sad imam svoju kompaniju i to prosto mogu da izvedem!

Primetio sam tu kreativnu liniju koju sprovodiš u svim TrenchcoatX izdanjima, koliko ti je to važno?

Veoma. TrenchcoatX je a-la-carte, pay-per-scene servis i iako smo tek na početku, video sadržaji koje radimo teže što širem dijapazonu artista i tipovima seksualnosti koje prikazujemo, ali ono što je trenutno jako važno pitanje je: kada gledate određenu scenu, da li imate utisak da je neko u nju zaista uložio nekakav trud? Naravno, ne uvek, ne bih nikada primoravala nekoga da uvek radi sa osmehom. Jer, ponekad iskreno želiš da imaš seks, a ponekad iskreno želiš samo da platiš kiriju, ali nekome uvek mora da je stalo, bilo da je to kamerman, reditelj ili neko od performera. Idealna situacija je kada se dogodi ta magija, kada se sve posloži i svi se provode najbolje na svetu. Dakle, tu se zahteva određeni nivo kvaliteta koji ne znači obavezno i visoku produkciju ili određenu estetiku. Ideja je da postoji raznovrsnost.

Sviđa mi se taj otvoren koncept koji pratite, učite kako rastete i to funkcioniše.

Ima jedna izreka, mislim da je anarhistička: ne moraš znati šta želiš, dovoljno je znati šta ne želiš. Mi smo krenule odatle.

Ceo koncept TrenchcoatX me podseća na Puzzy Power, projekat Larsa von Triera i produkcijske kuće Zentropa sa kraja 90-ih. Želeli su da porno kinematografiju prenesu u mejnstrim i zamene fokus sa dominantinh samo-za-muškarce žanrova, tako što su ženskke autorke producirale visokokvalitetnu pornografiju za žene. Naravno, publika je primetila tu feminističku crtu. Čitajući tebe, stekao sam utisak da imaš vrlo jaka ubeđenja i tvoj rad to svakako dokazuje. Da li misliš da je danas, skoro dvadeset godina kasnije, otvoreno više mogućnosti za promenu ovog disbalansa? Da li su okolnosti otvorenije?

Apsolutno. Moja mogućnost da imam karijeru kakvu sam odabrala i da sada radim ovo što radim, izgrađena je na idejama Emme Goldman, Suffragette pokreta, ali i radu Jenne Jameson – zanosne, izvajane i preplanule plavuše, dakle otelotvorenog stereotipa, ali istovremeno zagovornice pornografije za žene. Međutim, ja mislim da danas treba da pravimo pornografiju za Ljude. Po meni, ideja pornografije za žene je izuzetno uvredljiva i seksistička jer podrazumeva da sve žene žele iste stvari. To je jedna od retkih stvari oko koje saosećam sa muškarcima, jer takođe implicira i da svi muškarci žele iste stvari kao i premisu da nijednog muškarca ne interesuje priča ili greške u kontinuitetu, dakle da ih ne zanima ništa osim te nametnute (nečije) predstave o pornografiji. To mišljenje moramo da prevaziđemo. Takođe, mislim da moramo da se jače potrudimo da oslikavamo stvarne ljude i pazimo o tome šta je zapravo na proizvodu. Mnoge kompanije koje nisu ispod Manwin/Mindgeek, govore: Plati svoje porniće! E pa, ako želite da ljudi plate, ponašajte se prema svojim izvođačima kao prema stvarnim ljudima, prestanite da ih nazivate “bezvrednim kurvama” ili “ološem” jer zašto bih ja želela da platim da gledam “jebanje bezvrednog ološa”? Zašto? Ne interesuje me to. Jer je bezvredno, zar ne?

Potrebno nam je poštovanje, kako izvođača, tako i reditelja, jer samo tako će finalni proizvod biti kvalitetan, ali takođe: pornografija ne treba da bude mesto na kome će ljudi učiti o seksu što nažalost često jeste.

Sve u svemu, što više različite seksulanosti prikažemo, i to na način koji govori da je sve u redu, da sve to spada u zdravo seksualno ponašanje, to je bolje. Muškarac ponekad ne ejakulira – to je sasvim u redu. Ponekad se nekom dešava neki emocionalni ili fizički proces, pa je nemoguće postići punu erekciju. To je u redu. To ne znači da nešto nije u redu sa tom ženom ili tim muškarcem, to je nešto što se naprosto – dešava. Što više prikažeš kako seks u stvarnosti izgleda u najširem mogućem smislu, to je bolje za sve, umesto da gledaš “bezvrednu kurvu” koja pokušava da zajaše mlitavi kurac! Dakle, manje toga i više: dvoje ljudi u vezi koji malo imaju seks pa onda malo rade nešto drugo. To je u svakom slučaju bolje.

Iako si protiv te podele na pornografiju za muškarce i pornografiju za žene, ali pošto si ipak samostalna žena u industriji zabave za odrasle, da li dozvoljavaš da se tvoje aktivnosti tumače kao feminističke?

Opet – komplikovana situacija. Ono što ja radim – odem na set, snimim scenu, uzmem platu, uplatim je na račun, nije ništa više feministički nego da ustanem, služim kafe šest sati, uzmem platu i odem kući. S druge strane, u Njujorku imam osobu koja svake nedelje odradi par stvari umesto mene, neka vrsta ličnog asistenta, i kada sam morala da angažujem osobu za taj posao, rekla sam: OK, ne želim heteroseksualnog muškarca. Može žena, može gej muškarac, može transrodna osoba, bilo ko samo ne – heteroseksualni beli muškarac. Oni imaju i previše poslovnih prilika. Dakle, to nije feminizam, to je seksizam. Mislim, naravno da ima veliki broj nezaposlenih heteroseksualnih belaca ili onih koji ne žele da se zaposle, ali istorijski gledano: koliko je zapravo teško tvoje ’teško’? Ne toliko kao ostalima, zar ne? Tako da, ponekad sam egoista (me-ist), ponekad seksista, a ponekad feministkinja, svakako.

Ali, da li te razljuti kad vidiš naslov: Stoya, feministkinja.

Ne, u fazonu sam – ah, još jedan.  Proveravanje činjenica se danas toliko razlikuje od nekada, naročito u ovoj industriji. Mediji kao da misle da ne treba ni da pokušaju da razumeju, ni industriju ni samu zajednicu, kao što se isto to dešava u finansijskim sektorima.  Opet pogledajmo istorijski, pre deset godina vladao je stav – treba da budeš srećna što uopšte razgovaramo s tobom ili o tebi. Toliko sam već navikla na izvlačenje stvari iz konteksta ili kao što mi se dešavalo se na početku karijere, na novinare koji prosto izmisle stvari i stave ih u navodnike. I šta možeš da uradiš – apsolutno ništa. Dakle, navikla sam na novinarske izmišljotine ili tumačenje izrečenog u određene svrhe, ili sopstvene projekcije u odnosu na moje stavove. Niče je govorio o ulozi antičkih mitova i projekcijama svakodnevnog života ljudi u odnosu na mitologiju, ličnih želja i ideja na mitološke ličnosti kao što su Artemida ili Zevs. Posle smo imali vladare koji su bili ljudi od krvi i mesa, onda holivudske zvezde, a danas imamo tzv. microcelebrities, to sam recimo ja. Ljudima je potrebno nešto na šta će projektovati sopstvene ideje. Nisam bila svesna da ću to postati, ali tako se desilo. Ipak, kada mi je potrebna pauza od svega, mogu jednostavno da isključim telefon i ne izlazim iz stana par dana.

Glasno govoriš protiv nepravde i to je vrlo vidljivo. Misliš da poseduješ taj aktivistički potencijal? Sva sredstva koja koja koristiš da širiš određene ideje, tvoj rad, reči koje pišeš, sve govori da je tako. Voleo bih da ti to prirodno dolazi iznutra jer bi tako bilo najefektnije. Da li je?

Ja sam se školovala kod kuće, tako da nisam imala previše kontakta s okolinom sve do tinejdžerskog doba i majka mi je uvek ponavljala: “Ti si osoba, ništa bitnija niti manje bitna od drugih osoba. Da, imaš vulvu, ti si devojka, postaćeš žena, ali si i dalje osoba”. I kada sam izašla u stvarni svet, našla posao i sve ostalo, prvi put kada mi se muškarac obratio s nepoštovanjem i imao neki seksistički komentar, ja sam uzvratila sa: ti si neandertalac koji treba da je u muzeju! Kasnije sam uvidela da je to u velikoj meri zapravo način na koji svet funkcioniše i kada sam počela da radim u pornografiji, shvatila sam koliko zapravo postoji slojeva tog smeća, kako u odnosu na mene, tako i u odnosu na druge ljude.

Jednostavno sam morala da se odredim u tom smislu, jer politika je bila ono što me sprečavalo da živim svoj život onako kako želim. Kada sam počela više pažnje da poklanjam tom problemu, uvidela sam da je problem sistemski. Da se taj problem nije našao na mom putu, ne bi me zanimalo.

Da, vaspitana sam u uverenju da sam osoba kao i svaka druga, da svi mi imamo određena prava, kao i određene mane i vrline, a onda sam se našla u “realnom svetu” gde stvari funkcionišu drugačije i zato koliko god mogu, boriću se za svet oko sebe.

Ali šta je ono što te najviše provocira u trenutnoj sociopolitičkoj klimi? Šta pokreće tvoju buntovnicu?

Stvar koja me izluđuje i na to odmah reagujem je neki ortak koji nema pojma! Recimo, u mom stanu u Njujorku mi je kroz plafon uletela ptica i napravila gnezdo. Malo se plašim ptica, pa sam čekala cimerku da se pozabavi time, i onda me taj neki tip pita: “Što se prosto ne preseliš?” Pa vidiš, zato što kada bih se prijavila za stan i stanodavac hoće da vidi dokaz da imam redovne prihode, videće od čega živim i neće mi izdati stan jer sam seks radnica! Eto, zato ne mogu da se “prosto preselim”! Tako da, stvar koja me najviše iritira je ta nesvest! Zašto u nekim kvartovima neka osoba prosto ne može da skokne po cigarete ili mleko? Ah, pa zato što u Njujorku nekad ljude ubija policija samo zato što su crnci u pogrešno vreme! I uvek je tu taj neki ortak koji pita – zašto se prosto ne preseliš? Bilo bi mnogo lakše kada bi ti ljudi, a to su često ljudi na pozicijama moći, razumeli da mnogi od nas ne mogu prosto da urade neke stvari. Mislim, ne ulazimo u diskusiju o tome kome je život teži, ali postoji grupa ljudi koja ne razume da mnogi od nas zbog toga kakvi smo zaista ne mogu prosto da urade neke stvari.

Očigledno koristiš mnogo različitih kanala da izraziš svoje misli – nastupaš, režiraš, pišeš, čitaš… Šta je sledeće?

Prvo ćemo da snimimo deo ovog filma u svemiru, pa ću onda da idem kući  na cela 4 dana da vidim svoje mačke i radim. Zapravo, radiću sve što mogu sa telefona i mačkama na sebi.

Ko ti je omiljeni slikar?

Molly Crabapple.

Šta si poslednje guglala?

Dostavu hrane u Beogradu.

Koje je tvoje jutarnje voće?

Kafa! Znam da bi trebalo da jedem pravi doručak, ali – kafa i cigarete.

Koje cigarete pušiš?

Ranije je bio Parliament, ali pošto sam u Evropi već nedeljama, onda sve što mi dođe pod ruku. Marlboro, uglavnom. Zadovoljna sam sa Marlboro Golds.

Vidimo se na premijeri!

To!

SOON: BEFORE AFTER Podcast and the English version of the interview !!!
Stoya vs. Ilija Milošević
STAY TUNED!