Ksenija Stevanović: Radio ima veliki umetnički potencijal

Šta je radio kao umetnički prostor i gde su radijske granice delovanja, jedno je od pitanja koje će pokrenuti novosadski Festival-u-opoziciji, događaj posvećen zvuku, improvizaciji i umrežavanju aktera nezavisne umetničke scene, koji se od 8. do 11. juna održava u Kulturnom centru Lab. Po uzoru na Company Weeks (godišnji festival slobodne improvizacije koji je organizovao Derek Bejli od 1977. do 1994.) i Rock in Opposition (pokret muzičkih bendova koji su se suprotstavili monopolu muzičke industrije tokom sedamdesetih godina), Festival-u-Opoziciji ne pretenduje na mesto institucije sa autoritetom, već “istrajava kao krhko čvorište ispresecanih flukseva sa lokalne i regionalne scene, baš kao i onih upliva kreativne energije koji dolaze iz evropskih i svetskih metropola”, kako pojašnjavaju organizatori.

Učesnica programa Festivala-u-Opoziciji je i Ksenija Stevanović, jedna od programskih urednica Trećeg programa Radio Beograda, značajnog medijskog uporišta i mesta na kome su teorija i avangardna umetnost još uvek ne samo mogući, već i fundamentalni činioci programa. Sa njom razgovaramo o mestu radija kao medija i pokretača umetnosti, ali i samoj manifestaciji koja nas čeka u Novom Sadu.

Jedan od programa u kome ćete učestvovati zove se “Beyond Borders – Radio as Artspace”. Premda je Radio Beograd, a naročito Treći program, radijska stanica posvećena umetnosti i teoriji, kako posmatrate misiju radija upravo u ovom kontekstu – umetničkog prostora, odnosno prostora umetničke kreacije? Da li radio programe treba posmatrati u primarnoj medijskoj funkciji ili pred njih treba možda i postavljati imperativ umetničke produkcije?

Treći program Radio Beograda je upravo, od osnivanja, dakle fundamentalno, okrenut umetnosti na radiju i radijskoj umetnosti kao takvoj. Na našim talasima se emituje radiofonsko stvaralaštvo nastalo u studijima Radio Beograda, ali i širom sveta, ali i brojni eksperimentalni radovi. Učestvovali smo u nekim inovativnim projektima sa kombinovanjem strimova iz više centara, a praktikujemo i žive nastupe na i oko Synthia 100 iz Elektronskog studija Radio Beograda kojim rukovodimo. Upravo je Elektronski studio, istorijski gledano, bio poprište tih umetničkih, radiofonskih i eksperimentalnih tendencija u srcu Trećeg programa.

Moje mišljenje je da radio ima veliki umetnički potencijal. I da je svođenje radija samo na medijsku funkciju ili puštanje plejlista, ako je muzika u pitanju, u stvari osiromašenje ovog medija. Taj imperativ bi trebalo da postoji. Da li postoji volja onih koji upravljaju medijskim kućama, svuda u svetu, da se to i ostvari, to već nisam sigurna.

Premda je Radio Beograd 3 “državni radio”, on deluje u okviru većeg medijskog sistema RTS-a koji učestvuje u “tržišnoj utakmici”. Kakva je u tom smislu pozicija Trećeg programa i postoji li pritisak slušanosti i statistika, odnosno u kojoj meri takav (eventualni) pritisak utiče i na kreiranje radijskog programa?

Mi smo jedan od najmanjih segmenata velikog pazla RTS-a. S obzirom da je RTS, ipak, javni servis, naša uloga je da se obratimo onom manjinskom delu naše zemlje koji traže sadržaje poput klasike, džeza, improvizovane muzike, odnosno filozofije, društvene teorije, antropologije, studija roda i savremene književnosti. U tom pogledu, naš tržišni udeo je minimalan, koliko su i sve te stvari kojima se bavimo tržišno kompetitivne, a znamo da u današnje vreme i nisu.

Kada govorimo u samoj umetničkoj produkciji u kontekstu Trećeg programa RBG, na koje programe ili projekte ste naročito ponosni i istakli biste kao primer dobre prakse?

Kao što sam već pomenula, to su između ostalih Sonic Postcards, Aktivnost Elektronskog studija sa različitim novim delima proizlašlim od pokretanja novih aktivnosti 2018. godine do danas, kao i ceo serijal koncerata u emisiji STUDIO 6 koju smo realizovali zajedno sa RTS3, odnosno samostalno koncerti koje imamo i sada u okviru emisije DŽEZ uživo.

Koliko je značajna (ili neophodna) saradnja sa drugim institucijama, pojedincima ili kolektivima van radijskog sistema da bi se ovakvi programi i projekti realizovali? U kakvoj je sinergiji Treći program RBG sa akterima nezavisne umetničke scene u Srbiji?

Mi smo otvoreni za sve saradnje sa spoljašnjim akterima, a posebno sa onima koji su aktivni na nezavisnoj umetničkoj sceni Srbije. Već dugi niz godina sarađujemo sa festivalom Ring Ring na primer. Upravo smo 17. maja u Studiju 6 i bili domaćini otvaranju ovog dugovečnog i tako važnog festivala, na kojem je svirala i sjajna novosadska pijanistkinja Marina Džukljev.

foto: Duško Vukić

Preko “Činč – Udruženja za savremenu muziku” svojevremeno ste organizovali i niz koncerata nekih muzičara koji su danas veoma popularni, poput Nilsa Frahma i drugih. Kako danas gledate na to iskustvo i zanima li vas i dalje vanistitucionalni angažman na organizovanju nekomercijalnih koncertnih programa?

To je bilo neverovatno važno iskustvo u mojoj karijeri – to direktno bavljenje koncertnom promocijom i organizacijom. Naravno nisam bila sama – Činč smo bile Ivana Neimarević i ja. I da naš mali tim nije tako dobro radio ne bismo uspele da izguramo toliki broj koncerata, kao što smo to učinile do neke 2010. godine, kada je podrška gradskih i republičkih institucija bila mnogo snažnija spram nezavisne scene i eksperimentalnih praksi. Uvek sam sklona nekomercijalnim koncertnim programima, ali je danas više pitanje vremena, nego bilo čega drugog. Kako starimo tako to vreme postaje sve tanje i mora se usmeravati pažljivo i ciljano, a sve što u našoj zemlji se pravi na plemenitom gotivu entuzijazma i ljubavi u stvari iziskuje jako puno vremena i energije.

Kako vidite ulogu Festivala-u-opoziciji kao mesta koje okuplja najrazličitije aktere savremene umetničke scene, od organizatora i teoretičara, preko medijskih radnika do samih umetnika i umetnica? I dalje, festivala koji je organizovan oko “zvuka”, ali njemu pristupa sa različitih strana koje nisu nužno umetnička produkcija u najužem smislu, a naspram “klasičnih” izvođačkih festivala savremene muzike?

Mislim da je Festival-u-opoziciji na pravi način oslušnuo šta nam je potrebno na sceni nezavisne umetnosti, imrpovizacije i zvučnog eksperimenta – a to je otvaranje polja za razgovor, stvaranje, razmenu ideja koji je izvan krutih granica žanrovskih i akademskih opredeljenja. Zato se i radujem susretima koji će biti organizovani tom prilikom.

Festival je internacionalnog karaktera, i u dobroj meri okrenut regionalnoj saradnji. Koliko je regionalna /ex-yu/ umetnička scena umrežena i kako vidite potencijal/e za unapređenje saradnje, bilo kroz institucije ili projektno umrežavanje?

Regionalna scena, čini mi se, dobro funkcioniše, iako je prostora za poboljšanje i unapređenje saradnje svakako puno. Projektno se mnoge manje ili veće institucije umrežavaju, razmenjuju se iskustva, a prijateljstva se rađaju, razvijaju i opstaju. To povezivanje, čini mi se, neizostavno i nasušno kako bi se kakav-takav kulturni potencijal svih naših atomizovanih zemalja održao i razvijao.

Kako ocenjujete “stanje” nezavisne improvizatorske scene u Srbiji, ako govorimo o samoj infrastrukturi i organizovanosti?

Trenutno je, čini mi se, na ovom polju jedno veliko zatišje. Ništa ili vrlo malo se dešava. Novi Sad  i Vojvodina prednjače u ovim aktivnostima, dok je u Beogradu gotovo sve zamrlo. Sama efemerna i krhka priroda nezavisne improvizatorske scene, koja se bazira na ljubavi i entuzijazmu, kao što sam već napomenula, uzima danak, posebno kada ljudi moraju da prežive, a institucionalne podrške nema. Videćemo šta budućnost donosi.

*naslovna fotografija: Manja Holodkov