Da li imate preko 18 godina?

Mladi nomadi: avantura kombijem do Maroka i nazad

Autor: Fotograf: Mladi Nomadi
0
0

Napraviti ozbiljan rez u životu nikada nije lako. Mladi nomadi, Katarina Ćirković i Marko Banduka, učinili su upravo to. Bez osvrtanja nazad, rasprodali su sve i počeli da žive na točkovima. Sa preuređenim kombijem obišli su čitav region, a sada se spremaju za najduže putovanje do sada. Zajedno sa psom Hugom, oni su se otisnuli na petomesečnu avanturu, od Beograda do Kazablanke, tokom koje će prevaliti barem 15.000 km i putem društvenih mreža dokumentovati sve lepote Evrope i severne Afrike.

Za početak, ko su Mladi nomadi i čime se bave?

Katarina: Ja sam diplomirani primenjeni umetnik. Možda zvuči nezgrapno, ali diplomirala sam fotografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti. Radim u struci, odnosno bavim se fotografijom, grafičkim dizajnom, animacijom, snimanjem.

Marko: Za razliku kod Katarine, ja sam diplomirani novinar na Fakultetu političkih nauka. Moje polje delovanje je krajnje široko: od marketinga, preko ugostiteljstva, do organizacije sportskih događaja. Odušak od svega pronalazim u sportu, u poslednje vreme najviše sportskom penjanju.

Međutim, vas dvoje niste sami. Imate još jednog saputnika, zar ne?

Marko: Tako je, to je Hugo. On je škotski graničar, tzv. border koli. Sa nama od decembra 2020, tj. otkako je bio štene. Njegova misija je da proputuje i savlada više vrhova nego prosečan srpski penjač.

Katarina: To mu i te kako polazi za rukom. (smeh)

Marko: Sada se sprema za put u Afriku, gde ga čekaju paklene vrućine i užareni saharski pesak. (smeh)

Kada ste počeli da se zanimate za izlete u prirodi?

Katarina: Kod mene je to porodična tradicija. Od malena su me “vukli” po prirodi. Svaki vikend smo provodili na savskom nasipu, gde sam, po pravilu, lovila žabe i “brčkala” se u mulju.

Marko: Isti slučaj i kod mene. Otkad znam za sebe, ja sam sa roditeljima planinario i kampovao. Vremenom je to postalo nešto sasvim prirodno. Recimo, kad sam bio u Americi u okviru programa Work and Travel, prvo mi je zapao za oko jedan obližnji vrh. Kasnije sam sa planinarima bio na Nepalu i u Indiji.

Katarina: Kod mene je uvek tinjala želja za tim, ali nikako nisam mogla da pronađem prvo društvo za takve poduhvate.

U kom trenutku ste krenuli da putujete u sopstvenom aranžmanu?

Marko: Oduvek. Nikada nije postajala želja da idemo preko agencije. Da mi neko danas uplati dve nedelje pun pansion u Egiptu, ja ne znam šta da radim sa samim sobom. (smeh) Šalu na stranu, posećujemo i turistička mesta, ali uvek u svojoj režiji.

Katarina: Svakako. Jedino u slučaju da je mesto krajnje nepristupačno, pa nemamo kud.

Kako ste počeli zajedno da putujete i koja vam je bila prva zajednička destinacija?

Katarina: Sve je krenulo pre 5 godina, kada smo počeli da se zabavljamo. Od prvog dana smo kliknuli i otada svaki vikend provodimo negde van grada. U sećanju mi je ostalo urezano trodnevno putovanje u Crnu Goru. Iako smo doputovali u dva sata iza ponoći, stigli smo i da planinarimo i kajakamo.

Marko: Obišli smo gotovo sve što se da obići u regionu.

Katarina: A onda nas je korona omela.

Pandemija nas je naterala da se okrenemo lepotama naše zemlje. Koja mesta biste preporučili mladima da obiđu?

Marko: Što se tiče Srbije, svakako Stara planina, Suva planina, Rtanj, Povlen, Borski stol i Veliki i Mali Štrbac na ulasku u Đerdapsku klisuru. To je sve pristupačno kolima i uz laganu šetnju da se obići.

Nakon toga na red dolazi Bosna i Hercegovina i Crna Gora, koje imaju neverovatno lepe i divlje planine. U to spadaju Maglić, Durmitor, Komovi i Prokletije, Volujak, Bjelasica.

Šta biste im savetovali prilikom takvih putovanja?

Katarina: Prvenstveno da ne tegle previše stvari.

Marko: Da, svi na početku prave tu grešku. Takođe, prethodno temeljno istraživanje nije na odmet. Dakle, treba da provere kakvo ih vreme očekuje, ima li izvor pijaće vode, da osmisle rutu kretanja u skladu sa sopstvenim mogućnostima, i da obavezno jave porodici i prijateljima gde i kada idu.

Katarina: To je veoma važno zato što može da se desi da ostanu bez dometa.

Marko: A to je veoma česta pojava.

Katarina: Istovremeno, treba da nose adekvatnu obuću. Nikako patike, nikako ravan đon, nego cipele ili čizme sa kramponima. Usput mogu da nađu nekakav štap, koji će im olakšati kretanje. Kao što bi najveći sportski penjač rekao, planiranje je samo šetanje uzbrdo i nizbrdo. Važno je i da se psihički pripreme za napor, jer fizička snaga ne igra neku preteranu ulogu. Svako treba da se kreće svojim tempom, što je slučaj i sa nas dvoje.

Marko: Hugo, takođe, ima svoj. (smeh)

Katarina: Istina! Za kraj, prva pomoć je obavezna. Poneki flaster za žuljeve i tako to.

Marko: Dobro dođe i super-lepak, ali to je za naprednije korisnike! (smeh)

Mimo planinarenje, šta biste još preporučili?

Marko: Kampovanje pored reka, kojih ima na pretek u Srbiji. Recimo, topla preporuka su Nera kod Bele Crkve i Rzav kod Arilja.

Katarina: Imamo i divna jezera, kao što su Zavojsko i Zaovinsko.

Marko: Ravan teren i mogućnost brčkanja leti su glavne prednosti jezera. Pritom, ako imate nekakav čamac na raspolaganju, užitak je još veći.

Katarina: Na kraju krajeva, dovoljno je samo da se zavalite u hlad i uživate. (smeh)

Marko: Tako je, odlazak u prirodu ne mora nužno da iziskuje fizički napor.

Katarina: Poenta prirode jeste provođenje vremena sa merakom.

Kada u vaše živote “uleće” kombi i zašto?

Marko: Ideja o kombiju se rodila odmah nakon što smo počeli da se zabavljamo.

Katarina: Meni je to oduvek bila životna želja. Dugo sam maštala da iznajmim kamper i otputujem na nekoliko meseci. Verujem da je isto i Markovom slučaju.

Marko: Da, odavno u meni čuči plan o pravljenju kampera. Na kraju se ispostavilo da sve što je bilo potrebno jeste da se nas dvoje upoznamo. Onda je pre nekoliko godina pao dogovor da u dogledno vreme rasprodamo sve što imamo i kupimo kombi. Tako je i bilo. Korona je “zakucala na vrata” i odlučili smo da je kucnuo čas. Prodali smo auto, motor i još neke drangulije, kupili kombi i otisnuli se na drum.

Kako je od jednog najobičnijeg belog kombija nastao dom?

Marko: Uz dosta znoja. (smeh) Ako imate novca, možete da angažujete profesionalca da vam preuredi. Mi smo to učinili na teži način – zasukli smo rukave i latili se bušilice i brusilice. Sve u svemu, bilo je potrebno tri meseca mukotrpnog rada.

Katarina: Doduše, imali smo iskustvo na svojoj strani. Silno vreme provedeno u prirodi nam je jasno ukazalo na neophodne potrepštine za kombi. Samim time, znali smo da nam treba voda, tuš, toalet i krevet, kao i mesta za skladištenje stvari. Gepek nam je uvek zauzet kajakom i opremom za penjanje i kampovanje. Vredi napomenuti da nam je Youtube dosta pomogao u izradi plana.

Marko: Da, i usput shvatite da niste jedini koji su se prionuli tog posla. (smeh)

Katarina: S tim da smo mi morali sve da pravimo od “nule”, dok u inostranstvu ima sve gotovo. Morali smo da idemo od prodavnice do prodavnice građevinskog materijala i da objašnjavamo trgovcima šta nam je naum. Oni, kao i naši očevi, su nam “nabacivali” dodatne ideje, a mi smo na kraju probrali.

Marko: Najteži deo je bio da prelomimo šta ćemo da radimo. Zato što mnogi u našem okruženju su imali slične snove, pa su nas samo zasipali novim idejama.

Katarina: Problem leži i u tome što ovo nije egzaktna stvar. Nije ništa nalik izgradnji kuće, gde znate kako ide postupak, već sve morate da prilagođavate minimalnom prostoru.

Marko: Da, sa svih strana su sevala pitanja zašto ovako i zašto onako, da nam je na kraju dozlogrdilo i sve smo radili na svoju ruku.

Katarina: Istini za volju, dosta su nam pomogle porodice i prijatelji, bez kojih bi sve ovo daleko duže trajalo.

Šta sve krasi vaš kombi?

Katarina: Fridžider! On nas najviše oduševljava! (smeh)

Marko: To najbolje razumeju ljudi nalik nama. Spoznaja da vas nakon bilo kakvog napora po žegi “kod kuće” čeka hladna vode ili sok je neprocenjiva.

Katarina: Da, naš kombi sadrži sve što jedan dom ima: kuhinjicu sa plinskim rešoom, pumpu za vodu, hemijski toalet, raskopivu tuš-kabinu, frižider, sedišni deo, sto koji je ujedno i radni i trpezarijski, krevet, struju i grejanje, kao i terasicu na krovu, a naši partneri iz Epsona su nam poklonili štampač da možemo da uradimo fotke i razglednice, kao i projektor za multimedijalnu zabavu na putu.

Marko: Šta će vam više?! (smeh) To je 6 m2, plus 2.5 m2 terese, lođe, kako god hoćete. (smeh)

Koja je bila vaša prva avantura “na točkovima” i kako je izgledala?

Marko: Tri meseca u Crnoj Gori.

Katarina: Sa nezavršenim kombijem zato što nam je toliko sve dojadilo. Krenuli smo na put bez vode i dušeka, dok usput nameštali šarke za vratanca, magnete koji drže fioke i vrata zatvorenim, itd. Bilo je isto kao kad se uselite u novi stan, pa onda tek vidite šta vam fali, šta ne.

Marko: Meni, kao aktivnom vozaču, trebalo je izvesno vreme da se naviknem na upravljenje kombijem. U drugoj-trećoj nedelji boravka u Crnog Gori spustili smo se niz nekakav kamenjar i zaglavili se dole. Jeste priroda bila predivna, ali nigde nije bilo žive duše.

Katarina: Samo smo jednog ribara videli. To je bukvalno bilo poput nekakve savane.

Marko: Sa crvenom zemljom i tri-četiri bora od 15-20 m koji pri vrhu imaju široku krošnju. Doslovno savana.

Katarina: I izlazite na stenje koje vodi do mora, koje obiluje ježevima i rakovima.

Marko: Sutradan smo shvatili nema nazad. No, sreća u nesreći jeste da je Crna Gora mala i svi se znaju. Na kraju se Bogi, lokalna legenda koju svi znaju, spustio se vatrogasnim kolima po nas.

Katarina: Inače, na njega su nas uputili ljudi iz Beograda.

Marko: Da, informacija je glasila da on razvozi vodu na Luštici. Kad smo stupili u kontakt sa njim, on nam je poručio da ga mirno sačekamo. Čekajući njega da dođe sa cisternom za vodu, čuli smo zaglušujuću sirenu i videli ga u vatrogasnim kolima kako samo hita pravo, ne obazirući se na bilo kakve krivine.

Katarina: Mi smo bili zapanjeni veličinom tog vozila. Ono je doslovno sve rušilo oko sebe, poput slona iz crtaća koji izleće iz prašume. Posle nas je Bogi tešio kako su i ljudi pre nas bivali zarobljeni ovde usled loših Google mapa. (smeh)

Šta je bio povod da se otisnete na duže putovanje?

Marko: Kad smo pazarili kombi, prvobitna ideja je bila da idemo do Kine i nazad, putujući južnom Azijom, kroz Iran, Pakistan, Indiju, Vijetnam, Kambodžu, Laos, te Kinu, a onda Mongoliju, Rusiju, Ukrajinu, pa sve tako do kuće.

Katarina: Zapravo, to datira i pre nego što smo kupili kombi.

Marko: Tako je. Ja sam uveliko imao iscrtanu rutu. Put je trebalo da traje godinu dana, uz 50.000 pređenih kilometara. Sigurno se pitate zašto se nismo otisnuli taj put. Ispostavilo se Kina ne priznanje međunarodne dozvole, te zahteva polaganje na kineskom, što je praktično nemoguće. To je urušilo čitav plan. Dalja zamisao je bila da vozimo do Mongolije, ali krenula je korona, a naposletku i rat u Ukrajini.

Katarina: Sve se urotilo protiv nas. (smeh)

Marko: Takođe, čak i godinu dana nakon izbijanja pandemije, mnoge zemlje su se otvorile, ali za avio-saobraćaj, a ne i drumski. Tako da je plan propao u potpunosti. I onda smo se odlučili za “laganije” putovanje – kroz celu Evropu do Maroka. (smeh)

Kako izgleda plan i program tog putovanja?

Marko: Put bi trebalo da traje barem pet meseci: mesec i po dana kroz Evropu do Gilbartara, a potom dva meseca u Maroku i zapadnoj Sahari, i mesec i po dana za povratak nazad. Kretaćemo se lokalnim putevima kroz italijanska, francuska, španska, portugalska i marokanska sela, a naši pratioci na društvenim mrežama moći će da očekuju mnoštvo prirode i sportova: penjanje, kajakanje, surfovanje, možda čak i jedrenje i trčanje sa bikovima. Uplaćeno je osiguranje, tako da nema brige. (smeh) U konačnici, videće prirodu i planine Evrope: Aple, Pirineje, Atlas planine.

Katarina: Kao i nacionalnih parkova.

Marko: Biće i razgovara sa lokalcima.

Katarina: Da, želimo da napravimo priču o meštaninama: o njihovim običajima, načinu života, itd.

Imate li kakav savet što se tiče birokratije oko svega toga?

Marko: Najpre treba videti da li su potrebne vize za određene zemlje. Ako jesu, to pozavršavati blagovremeno. Na primer, iako je za Maroko potrebna viza, nije komplikovano izvaditi je. Što se tiče EU, tu nije potrebna viza, ali postoji ograničenje boravka od tri meseca, uz pauzu od šest meseci. Naravno, zbog čitave situacije sa pandemijom valja proveriti da li je potreban PCR, antigenski test ili potvrda o vakcinaciji.

Katarina: Što se tiče kampera, mi do sada nismo imali nikakvih problema na granicama.

Marko: Da, nismo pioniri u tome. Graničari su uveliko upoznati sa tim. Iako nije neophodno, vredi uzeti osiguranje, za ne daj bože.

Katarina: Ako vodite psa sa sobom, on mora da bude redovno vakcinisan i čipovan, te da ima svoj pasoš. EU, takođe, zahteva izvesni titar test. To je test na antitela na besnilo. Važno je napomenuti da se na taj test čeka šest meseci, pa je preporuka uraditi ga na vreme.

Marko: Inače, on važi do kraja života kućnog ljubimca, uz obaveznu vakcinaciju.

Koji su ključni datumi tokom puta?

Marko: Krenuli smo 15. juna, 31. jula nas čeka trajekt za Afriku. Tamo ostajemo dva meseca, a 30. septembra je trajekt za nazad. Pratite nas na Instagramu, na profilu @mladi.nomadi!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: