Ne možemo stajati u mestu jer ćemo krenuti unazad

Ako prestanemo da učimo, tragamo, razvijamo se nećemo stajati u mestu, krenućemo unazad, ističe Ivana Blečić, koja je magistar ekonomskih nauka, biznis kouč, edukatorka u oblasti komunikacija i ličnog razvoja i direktorka za ljudske resurse u jednoj međunarodnoj kompaniji. Ivana je bila i profesionalna odbojkašica, potom i kapitenka tima Fakulteta organizacionih nauka (FON). Na FON-u je bila i asistentkinja. Nedavno je objavila svoju prvu knjigu.

Sa Ivanom smo razgovarali o potrebi da piše, treninzima koje uspešno vodi više od jedne decenije, potrebi da stalno radimo na sebi i usavršavamo se, odbojci i sportu, omiljenim knjigama…

Nedavno ste promovisali prvu knjigu „Sama među ljudima“ za koju kažete da je veoma neobična i višeslojna. Zbog čega ste imali potrebu da je napišete i o čemu je ona govori?

Potreba da pišem u meni živi još od najranijeg detinjstva. Pisanje je moj način da spoznam, da razumem, da prihvatim sebe, okolnosti i svet oko mene. Ta potreba je oduvek bila tu, vrlo živa, kao i potreba da udišem vazduh na primer. No izgleda da sam tek sada dostigla tu vrstu zrelosti, a i prihvatanja sebe same da mi je potpuno u redu da svoje misli, nesavršenosti, neuspehe jednako ponosno izložim i stanem iza njih, kao što sam to oduvek činila sa onim sjajnim blistavim delom sebe. To bi bio odgovor na pitanje zašto baš sada, a ujedno i zašto je knjiga čekala ovoliko dugo da izađe na svetlost dana. Zapravo, čekala je da ja odrastem da mogu da je iznesem, osim što sam davno umela da je napišem.

Već više od 10 godina ste edukatorka u oblasti komunikacija i ličnog razvoja. Kažete i da su kursevi i za vas jedna velika škola. Kakva su vam iskustva sa svih tih obuka. I šta vas inspiriše da budete istrajni u tome?

Učenje je za mene važna vrednost, koja pokreće dosta mojih aktivnosti i životnih izbora. Kad bolje razmislim ja čitav život vidim kao priliku da pređemo put na kome je naš zadatak da naučimo lekcije koje se na tom putu nađu. Otuda, ja čitav život učim i uživam u okruženju ljudi koji čine isto. Zato biram da budem u takvim sredinama, gde sam okružena ljudima od kojih mogu mnogo toga da naučim ili onim ljudima kojima nesebično prenosim znanje i sopstveno iskustvo. Nisam sigurna da li više rastem kao polaznik različitih edukacija, ili kao edukator. U oba slučaja desi se razmena, prepoznavanje, uvidi i to je ono što najviše volim u poslu edukatora, sa svakom grupom ja izađem bogatija za nova iskustva i spoznaje. To je ono što me beskrajno motiviše. To i sjajni ljudi koje upoznajem i srećem. Mnogi od njih su vremenom postali moji saradnici, pa i prijatelji.

Trenirali ste brojne sportove i na kraju ste se odlučili za odbojku, koju je igrali i profesionalno za timove prve i druge lige. Čemu vas je zapravo sport naučio?

Odbojka je bila moja ljubav na prvi pogled. Predivan sport, u kome do izražaja dolazi timska saradnja, lucidnost, kreativnost, istrajnost, strategija. Ja sam igrala na poziciji tehničara (organizatora igre) i mogu vam reći da je ta pozicija u mnogome slična svemu što sam kasnije radila i u biznis okruženju. Odbojka mi je dala sjajne osnove za ponašanje u timu, motivaciju, saradnju i podršku, sve ono što je neophodno i da biste bili dobar lider u biznisu. Odbojka mi je dala i najlepše uspomene i najdublja prijateljstva. Sport me je naučio koliko je važan način na koji razmišljamo i ono u šta verujemo da bismo ostvarili ciljeve i postigli željene rezultate. Sport me je naučio da ne postoji neuspeh već samo rezultat, i da najčešće moramo neke utakmice i izgubiti da bismo na kraju osvojili medalju. To je sastavni deo sporta, biznisa, pa i života.

Za sebe kažete da ste oduvek bili štreberka i da stalno radite na sebi. Odakle vam inspiracija, motivacija, energija i potreba da se stalno usavršavate? I šta kažete onima koji misle da je dovoljno što su npr. završili neku školu ili fakultet i da nema potrebe da dalje uče?

Potpuno sam svesna da je lični rast i razvoj naša neminovnost. Sve u prirodi se menja, raste, cveta, buja. Tako i mi ljudi, ne možemo stajati u mestu. To vam je kao vožnja bicikla, ne možete odlučiti da prestanete da vrtite pedale, ne možete stajati u mestu. Ako to učinite pašćete. Tako je i sa nama ljudima. Ako prestanemo da učimo, tragamo, razvijamo se nećemo stajati u mestu, krenućemo unazad. Zato je moj izbor da “vrtim pedale”, biram kamo ću krenuti i kuda ću stići. Duboko verujem da mi učenje, traganje i rad na sebi trasiraju pravi put.

Koje su zapravo najvažnije stvari koje polaznici vaših obuka i treninga nauče?

Ono što najčešće dobijam kao povratnu informaciju jeste da ih kroz moje edukacije osnažim, inspirišem, učinim da sagledaju svoj potencijal i mogućnosti iz nekog drugog ugla. To je ono na šta sam ja najviše ponosna, kada svoje polaznike podstaknem da otkriju koliko su sjajni. A veštine, alati, tehnike to nekako ide samo od sebe, to je osnov, baza, higijena i to se podrazumeva.

Pored svih profesionalnih uspeha popeli ste se i na Kilimandžaro, što je neverovatna stvar. S druge strane, odustali ste od penjanja na vrh Toubkal u Maroku. Kako su ova iskustva, svako na svoj način, uticala na vas i šta ste iz toga naučili?

Oba ova iskustva bila su od životnog značaja za mene, toliko da mi je teško odlučiti se koje mi je bilo značajnije. Recimo da sam na Kilimandžaru potvrdila da “Ja mogu sve”. Na Velikom Atlasu sam naučila “Ja mogu sve, ali ne želim.” Sve u svemu ova penjanja bila su velike lekcije, bilo je učenja, a za mene to znači da je imalo smisla.

Kažete i da obožavate citate. Koji vas najbolje opisuje na početku ovog leta 2023?

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću. Džinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da prebrodiš trenutak, jer trenutak je teži i strašniji i duži od vremena i večnosti – Miroslav Antić

I za sam kraj jedno malo opuštenije pitanje. Voleli bismo da našim čitaocima preporučite knjige, filmove ili serije koji su vredni pažnje? Takođe pošto volite da pevate, izdvojte nam vaše omiljene pesme.

Što se tiče filmova na mene je poseban utisak u mom detinjstvu ostavio film Prohujalo sa vihorom. Film kome sam se mnogo puta vraćala je Sibirski berberin. Obožavam mjuzikle, pa je Mama Mia i kao film i predstava takođe moj izbor. Serije već duže vreme ne gledam, radije slobodno vreme provodim u prirodi ili uz knjigu, ali recimo da sam baš uživala u španskoj seriji Seranovi. A kada su knjige u pitanju tu je lista baš dugačka i šarolika. Volim romane koji govore o našoj istoriji i Vreme smrti Dobrice Ćosića je jedan od mojih izbora. Naravno Meša Selimović i Ivo Andrić su obavezni deo literature. Od pesnika divim se Miroslavu Antiću, pročitala sam sve njegove zbirke, i stalno mu se vraćam i crpim inspiraciju iz njegovih reči. Aleksa Šantić je takođe pesnik koga rado čitam. Zatim mnoštvo stranih autora na temu ličnog razvoja, liderstva i psihologije, ali hajde da izdvojim Simona Sajneka na temu liderstva (Lideri jedu poslednji, Počni sa zašto), Irvina Jaloma na temu psihologije i sjajnog Horhe Bukaja i njegovu knjigu metaforičnih priča Dozvoli da ti ispričam. Uf, mogla bih ovako u nedogled, ali hajde da se negde zaustavim…