#SREĆA: usiljeni zahtev za osmehivanjem

Osmehivanje, smejanje i sreća – kao poželjna stanja svesti – nalaze se verovatno na samom vrhu liste pojmova koji se zloupotrebljavaju u svetu dobronamernih poruka, velikih lajfkoučing istina, sveprožimajućih gifova i uputstava za fotografisanje. Ovo poslednje me je posebno uznemirilo, budući da sam na ulici nedavno čula mladu majku kako diže glas na svoju petogodišnju ćerku, uz zahtev da se “smesta nasmeje inače je neće ni slikati”. Dozvolila sam sebi da internet upitam za preciznu definiciju osmeha, jer na Google-u počinje sve, a tu se i završava. Dakle, dobro poznati sponzorisani Merriam-Webster rečnik tvrdi:

Zvuči prilično jednostavno: upregnuti svoje mišiće da formiraju jedan zadovoljavajući, prijatan ili zabavljen izraz, najčešće radom uglova usana i stavljenjem prednjih zuba u prvi plan. Zanimljivo je i kako demistifikacija bilo koje pojave ujedno uspeva da je učini banalnom i besprekorno formalnom: u jednom teorijskom radu koji izgleda više nije dostupan onlajn, a koji se bavi razvojem Smile Detector tehnologije (u veoma slobodnom prevodu: prepoznavač osmeha), autori tvrde da je za osmeh moguće angažovati čak 7 grupa mišića, dok je naučestaliji osmeh – koji oni uzimaju za istraživanje – dovoljna samo jedna grupa, što ga i čini prototipskim osmehom u matematičkim proračunima. U uvodu, oni takođe objašnjavaju da je izraz lica najsnažniji i najtrenutniji način komunikacije među ljudima, budući da prenosi osećanja, mišljenja i namere, te je zato veoma kompleksan zahtev od tehnologije tražiti da prepozna varijetete stanja u nekontrolisanim svakodnevnim uslovima. I to u procentima.

Smile Detector je, međutim, veoma popularan na fotoaparatima i telefonima, kao da uopšte ne želimo da se upuštamo u aktivnost procenjivanja nečijeg osmeha. Kako je ljudska potreba da delujemo srećno prerasla u očekivanje kamere? Automatski Smile Detection znači da će fotoaparat napraviti fotografiju, tj. okinuti, onda kada prepozna osmeh. Zeleno svetlo potvrdiće da ste se dovoljno jasno nasmejali, a ako vam se vide zubi, izgledate više nego prihvatljivo – tvrde Canon, Nikon, Olympus. Deluje, krajnje oportunistično, da je algoritam konačni posrednik između čoveka i postizanja vidljive sreće, a time je civilizacija na dobrom i preciznom putu. No, razume se da nijedna matematička operacija ne operiše bez ljudi: od njihovih humanističkih ideja o procvatu do mediokritetskih motivacionih video klipova. Listerine je čak napravio aplikaciju koja pomaže slepim ljudima da “vide” da li se njihov sagovornik smeje; slogan je Oseti svaki osmeh (Feel every smile), a funkcioniše po principu prepoznavanja pokreta lica, nakon čega telefon vibriranjem svom vlasniku prenosi informaciju o tome da li se prisutni u prostoriji smeju. Verujem da bi moglo da se debatuje o etičkoj strani ovakvog reklamiranja, ali recimo za potrebe zaključivanja ovog pasusa da je namera ispravna (ili da prosto pripada drugom tekstu).

WikiHow vodič kroz metode za uspešno smejanje na fotografijama počinje upozorenjem da izgovaranje reči ptičica (u originalu cheese) pravi izveštačen izraz lica, te da ga protivno opštem uverenju treba izbegavati. Svakako ne možemo zanemariti da se uz ovaj vodič nalazi još desetine sličnih – rasprostranjenost foto-opreme učinila ju je jednostavnom za korišćenje, ali dosadni ljudski faktor je ono zbog čega pribegavamo beskonačnim savetima interneta. Smile Detector će, naime, prepoznati osmeh, ali pitanje je da li je taj osmeh dovoljno iskren. Hoće li vam poverovati koleginica sa posla da ste se zabavili tokom vikenda, ili ljudi sa Instagrama koje ne poznajete? Eksplozija društvenih mreža već više od decenije insistira na mogućnosti da pažljivo izgradimo pogodnu sliku o sebi koju zatim čuvamo svim onlajn silama; ta slika o nama (ne, dakle, samo fotografija na kojoj smo mi) najčešće je nasmejana slika. Stoga, pomenuto upustvo samo po sebi nije problem: How to kultura upregnuta je da učini život jednostavnim i nudi razrešenja mnogo kompleksnijih pitanja od ovog naizgled bezazlenog, o osmehivanju. No, ne možemo se složiti da je majka koja besno od ćerke zahteva osmeh datost trenutka ili kulture u kojoj živimo. Iza svakog takvog zahteva stoji dašak, ili uragan, ideologije.

Charles H. Traub

“Svakako da u istoriji čovečanstva nije nikada postojalo tako masovno, tako snažno, a u isto vreme tako naivno i slepo, pozivanje na sreću… Sreća, lajtmotiv jedne civilizacije, takođe je lajtmotiv masovne kulture.” Edgar Moren (Duh Vremena I)

Tradicija instruiranja osmeha ispred kamere koju uzimamo zdravo za gotovo morala je ipak nekako da se formira, kao i razni drugi fenomeni međunarodnog popularnog nasleđa kojih se slepo pridržavamo: ljudi na ceremonijama, privatnim i javnim, nisu se oduvek pitali kako se smejati ispravno, uspešno, lagodno, neopterećeno. Moren o sreći govori još u knjizi napisanoj 70-ih, a danas, opcija za prepoznavanje lica na telefonu u različite foldere stavlja nasmejanog vlasnika pametnog mobilnog aparata i onog koji nije nasmejan. Moramo imati u vidu i da je teranje na smeh i naseljavanje određene uloge preraslo i u rodno uznemiravanje, o čemu govori umetnica Tatyana Fazlalizadeh u okviru projekta Stop Telling Women to Smile.

Nedugo nakon svog nastanka u 19. veku, fotografija zbog tehnoloških ograničenja nije bila u mogućnosti da precizno zabeleži radosne pojedince koji su je se prihvatili, pa je kreiranje sećanja o zadovoljstvu moralo da sačeka; čak su i institucije počele da se pitaju kada su to, zapravo, ljudi počeli da se fotografišu nasmejani. Američka srednja klasa počela je masovno da upražnjava fotografisanje kada je u osvit 20. veka Kodak demokratizovao upotrebu kamera. U doba porasta dentalne higijene, njihov marketing se temeljio na nasmejanim licima, na čemu se uostalom i danas zasnivaju kampanje za modne i kozmetičke brendove, lance bioskopa, životno osiguranje i sve ostalo za šta verujemo da će nas učiniti lepšim ili srećnijim. A možda je to ista stvar.

Selfi pre selfija: Kenedijevi

«Why We say ‘Cheese’: Producing the Smile in Snapshot Photography» naslov je eseja iz 2005. godine u kom Christina Kotchemidova tvrdi kako se u vreme klasičnih evropskih portreta smatralo da osmeh na licu pripada samo seljanima, deci i pijanicama. Sa Kodakom je počelo, kako ga ona naziva, oslobađanje ustiju(u originalu još vickastije: mouth liberalization). Nicholas Jeeves takođe je pisao o osmesima kroz istoriju portreta u slikarstvu i fotografiji (od Karavađa do Linkolna), objašnjavajući kako pokazivanje zuba u mnogome zavisi od različitih kulturnih i društvenih konvencija, te da njegovo značenje drastično varira od neprimerenog do poželjnog. Činjenica da su se danas porteti mahom pretvorili u selfije i da na fotoaparatima postoje alatke za prepoznavanje osmeha, govori o potrebi da sami kontrolišemo to kako izgledamo, a time praktično i da posedujemo svedočanstvo o nečemu što se možda nije ni dogodilo.
 
“Kako fotografije omogućuju ljudima imaginarno posedovanje prošlosti koja je nestvarna, one im pomažu i da zaposednu prostor u kojem se osećaju nesigurno. Tako se fotografija razvija zajedno sa jednom od najosobenijih modernih aktivnosti: turizmom. Prvi put u istoriji veliki broj ljudi putuje na kraće vreme izvan sredine u kojoj prebiva. Putovati iz zadovoljstva a ne poneti sa sobom kameru doslovno se čini neprirodnim. Fotografije će pružiti neporecivo svedočanstvo o tome da smo odista putovali, da smo ispunili program, da smo se dobro proveli.”
Susan Sontag, O fotografiji

Dramski pisac Hauard Barker u jednom svom intervjuu rekao je: «Obaveza kolektivnog smejanja je savremeni fašizam». Upozoravajući na ovu činjenicu, on je govorio o pozorišnoj publici, ali možemo tu radikalnu izjavu bez straha uzeti i kao upozorenje na usiljeno osmehivanja na fotografijama. Osmeh koji u životu potraje svega nekoliko trenutaka ne mora biti spektakularan, dok onaj koji se nađe na fotografiji ipak ima imperativ da izgleda što prirodnije: fotografija je, setite se, večna; ili makar traje onoliko koliko je dugo lajkuju.

Ne smemo zaboraviti ni porast reklama u kojima se pojavljuju nasmejani kolektivi drugarica koje su upravo dobile menstruaciju, egzaltirani tinejdžeri sa besplatnim megabajtima, komšinica koja zatvorenih očiju miriše kafu, tetka oduševljena margarinom, surpužnici koji konačno rasterećeno uzimaju kredit za stan ili potrošači koji u zalazak sunca napuštaju svoje najbliže supermarkete. Nepisano (a možda, negde, i zapisano) pravilo marketinga insistira na tome da će osmeh prodati proizvod, a razlog tome navodno leži u psihologiji: dobro se osećamo kada vidimo druge ljude koji se smeju.

Emodžiji i emotikoni su veoma kompleksna i sve prisutnija tema, a u pitanju je komunikacijski sistem koji je od jednog bezazlenog simbola za osmehivanje – o čijem se nastanku neprestano polemiše – došao do čitavog menija koji nudi sitne varijacije jedne iste, radosne emocije. Odabrati pravu verziju sreće zahteva posvećenost, dobro poznavanje postojećih opcija i njihovu kombinatoriku. Zaista, emotikoni i emodžiji zaslužuju poseban tekst koji ipak nema veze sa fotografijama.

Iz filma “Tri boje: Crveno” (Kšištof Kišlovski, 1994)

Naposletku, trebalo bi bez sumnje napraviti razliku između osmeha kao reakcije i kao stanja; čini se da ovaj prvi danas izostaje iz naučene potrebe da sreću euforično doživljavamo kao način života koji je neophodno dostignuti, a ne kao pojedinačne trenutke koji ga čine. Pitanje je, dakle, da li mi želimo da budemo srećni ili samo da izgledamo srećno? I, ukoliko uložimo toliki napor da delujemo zadovoljno, da li ćemo nakon nekoliko godina gledanja u napravljene fotografije zaista sebe ubediti u to kako smo nekad bili radosni? #fun #smile #happy