Predmeti Marije Mandić

Marija Mandić je fotografkinja i vizuelna umetnica iz Novog Sada, koja je sa nama podelila sećanja u obliku predmeta, pažljivo čuvanih tokom decenija, ili onih nepromišljeno pokupljenih na ulici. Tokom pokušaja da nama i sebi odgonetne zašto se intuitivno uhvatila za ovih desetak stvari, zaključila je da su svi preuzeti, pronađeni ili dobijeni od nekog drugog. S tim u vezi, nije sigurna da li može da ih smatra svojim, ali izvesno je kako mogu nešto o njoj da kažu.

Čime se trenutno baviš?

Radim kao fotograf za Stocksy i, osim toga, pohađam doktorske studije u Českoj, tako da dosta svog vremena provodim radeći na tome.

Fotografišeš digitalno ili analogno?

Za Stocksy uglavnom digitalno, ali nekako ni tu nisam ograničena. Koristim i telefon, uopšte ne mislim da dobra fotografija zavisi od aparata, odnosno uređaja kojim će biti napravljena.

Pomenula si fotografije sa telefona, pa odmah pomislim na Instagram. Da li i njega doživljavaš kao neku platformu za fotografe ili kao nešto privatnije?

Ja ga koristim i za jedno i za drugo, neprijatna mi je ta samopromocija ponekad, ali mislim da je neopodna, pogotovo ako se danas baviš stvaralaštvom.

Šta te, kao autora, zanima osim fotografije?

Interesovanje za foto knjige i fanzine je, recimo, počelo tokom osnovnih studija. Počeo je da me zanima self-publishing i DIY etika. Volim ideju da covek moze sve sam da napravi. Zanima me naravno još brdo nekih stvari, ali ovo je ono što bih izdvojila.

Koliko ti se promenio odnos prema sopstvenim radovima, kada si ih slagala u foto knjigu?

Kada sam praviš selekciju, to je vrlo neobično i teško, jer ti je teško da se od nekih radova odvojiš, premda si svestan da im tu nije mesto. U ovakvim slučajevima objektivno mišljenje je bolje od subjektivnog i proizvod može da bude daleko uspešniji. Mene zanima knjiga kao objekat, uradi sam, celokupan proces stvaranja te knjige koji praktično isporučiš kroz taj filnalni produkt, pa se tako često i javljaju te nedoumice da li je čitavu završiti sam ili ipak u timu. Naravno, sve zavisi i od toga koja je prvobitna ideja i da li je za sadržaj koji je u knjizi bolje da bude prilagođen DIY etici.

Šta čitaš?

Ovih dana čitam dosta teorijskih knjiga, vezanih za fakultet, tako da su to uglavnom neki naslovi iz teorije umetnosti.

Na kojim mestima te je moguće sresti u Novom Sadu?

Najlon mi uvek prvi padne na pamet, prva i omiljena stvar. Tu je i knjižara Nublu, u kojoj nađem dosta dobrih i jeftinih knjiga. Što se tiče sadržaja u Novom Sadu, ima ih jako malo, pogotovo kulturnih, i to mi je nekad obeshrabrujuće. Jedna od zanimljivijih stvari u kojima sam učestvovala je svakako Lokal, koji je zamišljen kao nekakav prostor koji se prilagođava nameni, da može da bude galerija, co-working space…

1. Ovu crnu torbicu sam našla kod bake i na kraju se nekako super tu stvorila kao neki folder za pisma koja imam i dobijam.

2. Na ovim fotografijama su baka i deka, i jako su mi drage jer mi njih dvoje izgledaju kao neki ideal mladog bračnog para. Sve fotografije su napravili ulični fotografi, onda mi je posebno zanimjlivo kada pomislim na to da se u nekom trenutku na ulici nisu svi sreli, ja sada ne bih imala ove fotke :) Jedna je u Dubrovniku, jedna u Dunavskom parku, treća je, čini mi se, u Raškoj, jer je deda služio vojsku tamo. Poslednja je valjda isto Novi Sad.

3. Iz ove šoljice su mi davali da pijem kafu kad sam bila mala, mislim, nekoliko kapljica kafe uz mleko, ali lepo mi je što je tako mala i onda po njoj mogu da zamislim sebe tako sitnu, u proporciji sa njom.

4. Ovu biljku sam dobila u jednom od pisama. Albicija, to mi je među omiljenim drvećem.

5. Fotografija mi se dopada zbog ove bake koja je upala u kadar, sećam se da smo posle išli kod nje na mleko i kajmak. Draga mi je fotografija i kao uspomena: to smo brat i ja 1997. godine, na Prokletijama na Kosovu. Smešno mi je i kako očigledno ne razumem koncept fotografije, pa na mnogo slika iz tog perioda sumanuto mašem, a ruka mi je mutna.

6. Ovo je pločica koju smo Miljan i ja našli na ulici u Marakešu, i dopada mi se što smo je našli, jer inače se uramljene pločice prodaju na svakom ćošku kao suveniri.

7. Kutiju za kolače mi je poklonila moja krojačica, kod nje je stajala negde u ćošku, čak mislim da u njoj nije bilo ništa. Privukla me je čim sam je primetila u njenoj radnji, mislim da mi je i poklonila pošto nisam skidala pogled sa nje. U njoj sada držim fotografije.

8. To je sveščica koju je na poklon dobio muž moje tetka-bake (smeh), i to 1938. godine. Ima te floralne motive i izgleda kao blokčić namenjen isključivo ženama. Unutra je posveta, piše “Vladi, za uspomenu…” pa mi je zbog toga nekako još draža.

9. Bakina kutijica za puder. Predivna mi je i obožavam kako se još uvek oseti miris pudera.

10. Ovu svesku sam dobila od Lidie na poklon. Imam mnogo blokčića u koje zapisujem svašta, stvari koje treba da uradim i slično, a pitala sam se za šta ova sveska može da bude najbolja, pa sada tu pišem filmove koje sam odgledala. Krajem prošle godine odgledala sam neki film francuskog novog talasa, zapravo jedan Godarov, ove boje su me asocirale na njega i tako je počelo.

11. Ovi crteži su mi baš zanimljivi, našla sam ih na ulici, neke skoro, ove zime, a neke baš davno, pre nekoliko godina. To su nasumični predmeti koji su završili kod mene, a da nisu, verovatno bi bili negde u đubretu. Super mi je ta ideja o putovanju nekih predmeta koji su potpuno beznačajni. Kao dnevnik predmeta, kuda se kreću.

12. Ogledalo koje smo Marija i ja kupile kod kineza baš davno, čini mi se još u srednjoj školi; od celog ogledala ostao je samo ovaj gornji deo, zbog kojeg smo ga najviše i uzele tada. Bez ogledala, pretvorio se u potpuno apsurdan predmet i zato ga sada još više gotivim.

13. Crtež je poklon od Radeta Tepavčevića, mladog slikara koji je imao izložbu u pomenutom Lokalu. Mislim da je to zapravo portret mog psa, Ruže.