Predmeti: Milana Nikić

Za opis Milane Nikić nije dovoljan uvodni pasus, pa vas nećemo predugo zadržavati u ovom delu. Ona je mlada – i uspešna – novosadska rediteljka. Njen diplomski film “Muve bez glave” podržan od Filmskog centra Srbije na konkursu za mlade autore trenutno počinje svoj festivalski život, nedavno je imala epizodnu ulogu u seriji “Močvara” koja nas čeka na jesen, a u slobodno vreme se bavi i puštanjem muzike i energije u etar. 

Milana spada u one malobrojne ljude koji će vam svojom energijom i optimizmom ulepšati dan i podsetiti zašto danas, ipak, treba da budete srećni.

Čime se baviš?

Po profesiji sam multimedijalna rediteljka i režija je umetnost koja mi najviše odgovara, jer je sklop različitih stvari koje me interesuju. Ipak, ne bavim se samo time, jer crpim inspiraciju kroz svoje iskustvo, tako da između ostalih stvari puštam i muziku. Zanima me takozvani live act i pojam uživo, jer je razmena energija koja se desi između publike i aktera ono što me inspiriše.  Volim da se izražavam kroz različite medije.

Tvoj diplomski film Muve bez glave je imao zapažen uspeh, reci nam nešto više o tome?

Mislim da je taj film tek pušten u etar, ali nasmejao je mnoge i to mi je drago. Film se dešava u supermarketu, iz perspektive muve koja ima super moć – ona čita misli. Preko muve publika postaje taj omni gledalac i ulazi u glave svim ljudima koji trenutno kupuju i koji su tu zajedno, ali duboko sami. Uvek me intrigirala ta granica između subjektivnog i objektivnog doživljaja stvarnosti, ovde sam se najviše igrala s tim.

Na kom projektu trenutno radiš?

Ozbiljno razmišljam da pokrenem podkast, mislim da je to logičan sledeći korak. Inače sam nedavno bila angažovana u seriji koja izlazi u septembru, a glumila sam mrtvu reperku i za potrebe serije snimila sam i rep pesmu za koju je tekst pisala Milena Marković. Činjenica da sarađujem sa jednom od pesnikinja koja me formirala kao klinku za mene je bila neverovatna – ali istinita.

Da li si do sada naišla na podršku od svojih kolega, kao mlada osoba koja se bavi režijom?

Meni kroz čitav život kruži ta karma davanje-vraćanje, ja dajem i vraća mi se. Otvorena sam prema životu i trudim se da izbijem strahove. Takođe je i meni bitno kada u ljudima mlađim od sebe prepoznam žar za nečim. Odmah imam veliku želju da podržim, iz toga i oni i ja dobijamo i mislim da je jako bitno da se ljudi međusobno podržavaju i pomažu. Osećaj da si deo nekog kolektiva je prelep i mnogo mi je važniji od konstantne individualnosti.

Šta je imalo presudan uticaj na to da odlučiš da se baviš režijom?

Za mene je to bila predstava Galeb, Tomija Janežića. Da nisam pogledala tu predstavu, koja traje 7, 5 sati, možda nikada ne bih upisala režiju. I kada nam je profesorka engleskog u srednjoj školi pustila Noć na zemlji od Džarmuša, odlepila sam. Jedna zanimljivost, koja je verovatno isto povezana sa mojim izborom, je i to da sam kao dete obožavala da se igram sa barbikama i bila sam u stanju da se igram 7-10 sati, puno radno vreme. Pravila bih grad od knjiga i tu je uvek bila jedna ljubavnica (smeh), jedan dobar frajer, zla sestra, sluškinja koja krade… Verujem da je i to bio jedan od dobrih indikatora čime ću se baviti u životu. I dan danas volim da se maskiram, isprobavam raznoraznu garderobu, pretvaram se da sam neko drugi…

Da li si optimistična ili pesimistična?

Ja sam veliki optimista i zbog toga nekada nailazim i na probleme. Danas ljudi ne gotive optimizam, često imaju stav “lako je tebi”. Nije meni lako, ali ja ujutru znam zašto se budim, radim ono što volim, volim svež vazduh, svoje prijatelje, porodicu… Naravno da postoje grozne stvari, april je u februaru, ko zna šta će nam to doneti za deset godina. Ali, moj stav je da sam ja ona komšinica koja možda može da podstakne komšinicu sa trećeg da bude malo slobodnija. Ti svojim primerom možeš da podstakneš ljude. Ne dozvoljavam da strahovi i kompleksi utiču na to ko sam. Smatram da nemam prava da budem nesrećna.

Kako održavaš pozitivan pogled na svet u današnje doba?

Jedna od profesorki sa Akademije mi je prenela stav da si ti reči koje izlaze iz tebe. Kada biraš način na koji se izražavaš, dikciju kojom govoriš, to je energija koju puštaš napolje. Reči su jedina vibracija koja nam izlazi iz stomaka. Mislim da bi ljudi vodili drugačije živote kada bi obratili pažnju na to. Ako svaki dan govoriš “mrzi me, loše mi je”, ti postaješ “mrzi me – loše mi je” gari.

Koje ti je poslednje ludo iskustvo?

Nedavno sam radila hosting na jednoj žurci u Novom Sadu, na kojoj je Bebi Dol puštala muziku. Tada smo se upoznale prvi put, ona je žena Šeherezada – 1001. priča. Posle žurke mi je čitala tarot i rekla mi je da će sve da se desi, ali da moram da imam strpljenje, spominjalo se i neko inostranstvo… Bebi zna!

Novi Sad ili Beograd?

Često sam u Beogradu i volim da ga posetim, ali ja sam austrougarska princeza! (Smeh)

Slika Adama i Eve – Moj trofej sa Najlon pijace, najjačeg mesta u Novom Sadu. Volim ljubav, ona mi je najveće gorivo, a priča o Adamu i Evi mi je oduvek bila posebna. Unlimited capacity for love.mp3

Dnevnici – Najveća zbrka su moji dnevnici. Vodim dnevnik godinama unazad. Jedna od ovih svesaka je i dnevnik snova. Jedan od najupečatljivijih snova mi je onaj kada mi je u kuću upao neko ko mi preti i traži 2000 eura ili sam gotova. Ja sam preplašena, lik odlazi i meni stiže poruka “Hvala što ste učestvovali u pozorišnoj predstavi, ako želite da donirate novac, ovo je broj žiro računa”. Lik se vraća i poklanja se.

Providna torba – Mnogo volim film Una sa Sonjom Savić, u kojem ima scena gde ona ujutru mamurna pakuje stvari u providnu torbu. Od kad sam prvi put gledala Unu želela sam da imam providnu torbu i dobila sam je na poklon ezoteričnim putevima sudbine.

Marsejski tarot – Kupila sam ga u Lisabonu na buvljaku. Nisam neka proročica, ali mogu da pogledam (smeh). Prva karta koju sam izvukla je bila La forza, iliti snaga, i mislim da to jeste moja karta. Smatram da sam hrabra ženska.

Fotografija oca, bake, dede, strica i ujaka – Po toj fotografiji napisala sam davno jednu kratku priču koja mi je posebno draga. Porodica je koren svake priče.

iPod – imam ga od sedmog razreda i sa njega nikada nisam obrisala Disciplinu kičme, Darkvud dab i Igija Popa i muziku iz Munja. Sa druge strane, kad god mi se dešava neki problem vratim se panku kao nekoj osnovi. On te vraća u realnost, suočava sa sobom, budeš malo tvrđi i voziš dalje.

Olovka – Ne verujem u pisanje u telefon. Postoji nauka koja prema nečijem rukopisu može da zaključi kakva si osoba, a kada kucaš u telefon ne postoji taj lični momenat. Olovka je osnovno, najbazičnije sredstvo izražavanja.

Karaoke mikrofon – Dobra priča je za mene sve na svetu, tako da kada dobijem inspiraciju za šou, samo pritisnem ON! Kupila sam ga u pakistanskoj četvrti u Lisabonu, tako što sam se cenjkala pevajući (smeh). Šokirani prodavac je pristao na sve, samo da što pre izađem iz radnje.

Kamera – Ovom kamerom sam snimila svoj prvi film 24h ljubav. Za njega sam vrlo vezana, jer je ličan i mnogo mi je značio u momentu kada sam ga snimala. Tom kamerom sam zabeležila poslednju godinu života moje bake, duge noći, kratke dane… Ta kamera beleži moju svakodnevicu i ona je dokaz da se sve stvari koje mi ponekad deluju nestvarno zaista dešavaju.

Naočare – “I wear my sunglasses at night so I can keep track of vision in my eyes”. Obožavam naočare i svake od njih su raspoloženje za sebe, prečica do instant transformacije. Mahom su trofeji sa buvljaka, mnoge su poklonjene, a mnoge sam i ja poklonila – bitno da cirkuliše!