Da li imate preko 18 godina?

Predmeti: AudShule

Pod imenom AudShule već nekoliko godina Ana i Marko posvećeni su fotografiji, a pričali smo sa njima o gipsu, modi, receptima i predmetima koji čine zajednički život i rad.

Ana i Marko su AUD SHULE, dvojac koji svoje vreme i znanje iz različitih disciplina ulaže u bavljenje fotografijom. Došli smo kod njih u kuću-studio, a oni su (uz manje projektovanja i više improvizacije) izdvojili predmete sa polica, iz ćoškova, sa stolova – one koji im znače ili koji su neizostavni deo radnog prostora. 

Marko, ti si grafički dizajner, a Ana, ti si arhitekta (po formalnom obrazovanju). Kako ste poželeli da se bavite nečim drugačijim, i do koje mere vam vaši fakulteti/pređašnje iskustvo u tome pomažu? 

Marko: I tokom studija i nakon diplomiranja radio sam u više marketinških agencija. U nekom trenutku sam shvatio da moram nešto da preduzmem, nisam mogao da se pomirim sa tim da moj posao mora tako da izgleda, sažvakala bi me ta mašina. Drugarica koja se bavila stock fotografijom me je posavetovala, kupio sam kameru i odlučio da je to moj novi posao, imao sam sreće da je upalilo. Fotografiju baš sagledavam iz ugla grafičkog dizajnera, unapred razmišljam o njenoj primeni i zauvek će me uzbuđivati da na dobru fotku smestim logo ili nekakvu tipografiju.

Ana: Nakon što smo se nas dvoje upoznali postepeno nam je postajalo jasno da nam se dopadaju slični uzori i teme , gradilo se to nekakvo poverenje u mišljenje, Markovo o mom radu i moje o njegovom, s obzirom na to da dolazimo sa različitih strana (ili ipak ne tako različitih). Ja sam u to vreme radila u arhitektonskom studiju, a paralelno smo pomalo Marko i ja radili sa strane. Vremenom je postalo jasno da uživamo u zajedničkom radu, da nas to čini srećnim i da je održivo u finansijskom smislu. Toj odluci je svakako doprinelo i to što bavljenje arhitekturom u Srbiji na način koji mi je blizak trenutno skoro da nije moguć. A fotografija je alat arhitekture, razumevanje i manipulacija vizuelnim sadržajem je jezik kojim arhitektura komunicira projekat tako da je malo toga u suštini tu meni bilo novo.

Zapravo, da li se i dalje bavite i svojim (takoreći primarnim) poslovima?  

Marko: Rado konsultujem klijente o načinu na koji bi foto materijal koji mi napravimo trebalo da se upakuje u grafičku celinu. Nekad to znači i menjanje vizuelnog identiteta brenda, predlog novog logoa. Treba ispratiti svoje fotografije do kraja, surovo je tek tako ih prepustiti u nemilost nekom kontent menadžeru ili grafičkom dizajneru različitog senzibiliteta. Nekada i možeš i to izrodi nešto fenomenalno, ali je super kada si u mogučnosti da se pitaš i da dižeš ručnu ako zatreba.

Ana: Meni se pre par godina ukazala prilika da radim kao set dizajner na velikim filmovima sa dosta scenografske gradnje koje u Beogradu snimaju strane produkcije. Zajednička odluka je bila da treba u to da se upustim, da donesem novo znanje nazad i da te ekskurzije iskoristimo da se odmorimo jedno od drugog i uželimo zajedničkog rada. Upravo završavam jedan takav projekat i u fazi smo nedostajanja. Marka dosta interesuje prostor i ima osećaja pa nekako verujem da će AUD SHULE zagaziti i u arhitekturu kada se za to stvore uslovi.

Stan u kom (za sada) živite je i studio. Šta donosi ovakva povezanost posla i privatnog života, a šta onemogućuje?   

Ana: Možda je patetično reći da je naš najprivatniji život to što radimo, ni ne želimo da pravimo razliku između ta dva, stvarno to živimo. Mogućnost da stanujemo u studiju shvatamo kao privilegiju, da nam je sve konstantno dostupno za istraživanje. U tehničkom smislu, da, možda mi ne prija svaki put da mi protutnji stampedo modela, šminkera, frizera, stilista kroz dnevnu sobu, ali trudimo se da su takve situacije jako retke. Radimo u malim timovima ili najčešće sami. Već tri i po godine smo u ovom stanu koji smo birali tako da nam pruža dobre uslove za rad, onaj komfor u klasičnom smislu je bio sekundaran i tu smo bili spremni da podnesemo žrtve. Maštamo o kući koju ćemo sami sagraditi i koja će naravno imati i studio.

Svako ko je upoznat sa vašim radom zna da vas uzbuđuju neobične boje, geometrija, oblici. Kako biste sami opisali svoju estetiku u nekoliko reči? 

Marko:  Da, naš rad se sad već prilično profilisao u dve celine. Jedna je modna fotografija, a drugo je still life fotografija. Obe stvari volimo podjednako, still life nam je osnova prihoda. Danas kada je oglašavanje postalo lakše ( i luđe) nego ikad, potreba za takvim fotkama je zaista velika. Istražujemo sa oblicima, ne bojimo se komercijalnog, sve dok nam je zabavno. Volimo kad rad zrači pozitivnošću, da je veseo i duhovit.

A kako biste, recimo, sestri od tetke (4) objasnili čime se to bavite? 

Ana: Moja sestra od tetke sada već ima četvorogodišnju ćerku, a čisto kao podsetnik koliko mi imamo godina i koliko je tim novim bebama sve jasno, oni već skroluju svojim malenim palčevima i publika su sadržaja koji mi plasiramo. Dopadaju im se šarene fotke jer vole igračke koliko i mi.

Za neka snimanja pravite objekte/predmete, a za neka ih tražite po buvljacima, pijacama, među prijateljima. Koja je najsuludija anegdota iz jednog od ova dva procesa (portage), ili iz oba? 

Marko: Oboje volimo lepe predmete, još više duhovite predmete. Skupljamo minijature, kupujemo razne gluposti po kineskim radnjama, hordujemo igračke koje periodično razdelimo deci. Dešavalo se da po Tari skupljamo kamenčuge, vadimo velike oblutke iz Drine i sve to vozimo do Beograda. Dosta stvari nađemo i po oglasima i tako sretneš neke sulude persone. Ana je preluda sa tim njenim gipsom, može od njega da umesi bilo šta. Ima te periode kad krene da izliva, vuče se po podu danima u brdu nekakvih kalupa sva štrokava od gipsa. Isprva nisam mogao da podnesem taj haos, ali me je vremenom uvukla u sve to.

Ana: Za mene je rad rukama jako važan i neizbežan, deka mi je bio obućar, prebaka krojačica na dvoru Karađorđevića, jako volim zanatlije. Desilo se da su moje studije arhitekture bile bazirane na projektovanje kroz fizički model, kroz pravljenje maketa, i tu se ta moja pasija prilično ispoljila. Gips mi se strašno dopadao i uz to je bio najjeftiniji materijal za greške i istraživanje tako da sam ga sa godinama baš savladala, uz gips je došla i ljubav prema teškim solidnim formama. Sve se to dosta fino fotka, meni je uživanje da te predmete pravim tako da se trudimo da jednom godišnje izdvojim bar mesec dana u kontinuitetu za to valjanje (i vajanje) po podu, te predmete posle primenjujemo po sto puta, baš je dobro investirano vreme.  Jedna od suludijih priča su verovatno džinovska gipsana jaja koja sam izmaštala. Kako smo oboje premaleni sa prevelikim apetitima, nismo se smirili dok nismo izlili savršeno ogromno jaje, što je značilo desetak jezivih fejlova sa eksplodiranjem velikih balona napunjenih gipsom i vazduhom. I dalje nalazimo zalepljene komade gipsa po prozorima, plafonu i stvarima u radnoj sobi, u stvari mislim da je to trenutak kada se Marko intenzivno uključio u gipsarenje jer je video da vrag odnosi šalu. Sad već radimo kao sat, zna se ko meša gips, ko uliva, ko odmah pere alat, ko skida kalup, gips je brz i zahteva dobar ritam…

Da li je rad u timu od dvoje za vas gomilanje kreativnosti, prostor neprestanih kompromisa, oba ili nešto treće – manje poetično? 

Ana: Rad u timu je surova borba. Nismo se tek tako našli i shvatili da smo srodne duše, bili smo uporni u nameri da naučimo da radimo zajedno. Kompromisa u pogledu kvaliteta krajnjeg produkta apsolutno nema, tu se jako dobro razumemo, ćutke vučemo priču na istu stranu, imamo apsolutno poverenje jedno u drugo. Opet, metodologije su nam totalno različite, i dalje se dešava da se opako posvađamo i to uglavnom na početku novog projekta. Ja sam po pravilu premotivisana i za sve bih se iscimala kao manijak uz previše projektovanja  za Markov ukus.

Marko: Ja krećem odmah i rokam kroz improvizaciju, Ani su neke moje glupe greške koje se onda usput dese nepodnošljive. Gomilanje kreativnosti i tema – svakako, i sad kad tako pitaš i jeste sve prilično poetično, lepo je kad sa nekim po ceo dan možeš da pričaš o nečemu što vas podjednako interesuje.

Koji je najizazovniji projekat na kom ste zajedno radili? A omiljeni? 

Marko: Ne znam šta bi bilo omiljeno, nikad nismo zadovoljni na kraju projekta, uvek je kao moglo bolje, Svaki sledeći projekat mora da bude izazovniji da bi se uopšte desio.

Ana: Da, ja često kažem da možda treba da batalimo sve, jer ništa što uradimo nije nastalo tek tako lagano jer smo neki pretalentovani bogovi, nego se baš baš baš jako trudimo.

I još: ko je vaš klijent iz snova? Ili bolje: partner sa imaginarne liste želja? 

Ana: Omiljeno užasno pitanje. To AUD SHULE je na primer nastalo tako što je Marko iz silne želje da brendira neku našu fotku zalepio logo JIL SANDER i onda mu se učinilo zabavno da prekuca istim fontom nešto sa sličnim brojem slova. Zvuči kao neki tribjut bend, verovatno nam se ljudi smeju i nama je smešno, bogtepita zašto i dalje tako to stoji. U tom periodu smo stalno upijali  Jil Sander i Prada kampanje iz 90ih i sa početka 00ih . Lista brendova i individua je preduga, kad već pomenuh gospođu Pradu, daj da na trenutak zamislimo taj njen regularni sastanak sa Raf Simonsom i Rem Koolhaasom. Da ne nabrajam sad dalje…

Šta planirate u skorijoj budućnosti? (Ako nešto uopšte može da se planira) 

Marko: Dobio sam od Ane kameru iz snova za trideseti rodjendan, nadamo se da sa tim otvaramo novo poglavlje. I da do kraja leta završimo sređivanje dvorišta Aninog dede u Smederevu, to zovemo vikendica.

Za kraj, iznenadite nas (čime god: od klipa, gifa, preko informacije). 

Juneća Supa sa blitvom i knedlama

Pola kilograma junetine (može od rozbratne) isečene na par većih komada kuvati  sa dve šargarepe, dva korena peršuna, dva paškanata, pola kilograma celera, solju i biberom u zrnu po želji, dok meso totalno ne omekša. Najbolje bi bilo u ekspres (pretis) loncu. Crni luk iseći na polovine, staviti ih da se na minut zapeku na ringli (na alu foliji) i bućnuti u supu pred kraj kuvanja. Tada se u supu dodaje i krompir (ili dva) isečen na krupnije komade.

Dok se supa kuva umutiti sneg od jednog belanca za knedle. U penicu dodati malo soli, četiri kašike pšeničnog kriza ( ili tri pšeničnog i jednu kukuruznog)  i malo ulja. Umućena smesa treba biti za nijansu preretka da bi od nje kašičicom mogle da se prave knedle. Takvu smesu staviti u frižider dok se supa ne skuva ( dovoljno je i na pola sata). Ovako će knedle ostati penaste i meke. Supa ne sme da vri dok kašičicom ubacujete smesu za knedle, to može da ih rasturi, dakle na tihoj vatri, a kuvane su kada radosno plivaju po površini. To je trenutak za ubacivanje dve veze blitve, samo listova bez stabljiki. Blitva je kuvana za pet minuta i supa je spremna za serviranje <3

1. Krhotina Paviljona – Ana: Delić prostorne instalacije sa Bijenala Arhitekture u Veneciji, projekat čiji sam jedan od autora, a preko kog smo se Marko i ja upoznali.

2. Sprej – Marko: Od srednje škole crtam grafite, Audrey je jedan od pseudonima iz tih dana. Sprejevima stalno bojim nešto za potrebe fotkanja.

3. Kožna Futrola za naočare – Ana: Jedan od predmeta koji mi je napravio deka i čuvaću ga zauvek. Da mi je sad ova pamet manje bih habala sve cipele koje mi je napravio…

4. Nožić za voće – Ana: Oboje volimo da kuvamo, ovo mi je relativno nova alatkica koja nikako da mi dosadi, uporno sve živo seckam na loptice.

5. Dva rupija – Ana: Novčić na kom pored cifre ženska šaka pokazuje dva prsta, a okićena je prstenjem i narukvicama. Baš se tako sećam Indije.

6. Xpro 2 – Marko: Kamera koju sam kupio čim je izašla, koristio, prodao i opet otkupio nazad posle par godina. Obeležila je jedan period u evoluciji digitalne fotografske tehnologije i zauvek će biti šmeker među kamerama. Sada je koristi Ana kada je namolim da fotkamo zajedno.

7. Odlivak od gipsa – po Markovom izboru.

8. Četkica Lepa, sjajna školjka četkica iz kineske radnje, žao mi je da je upotrebljavam a ne znam ni za šta bih.

9. Diktafon – Na ovom diktafonu, tačnije na malenoj kaseti u njemu, je dva sata zvučnog zapisa predanja Markovog deke Milomira , pravoslavnog sveštenika iz Bajine Bašte. Deka, koji je pred kraj života ostao slep, tečno i bez zastajkivanja ispričao je istoriju porodice Milanović osam kolena unazad, uz više beseda o poreklu, ratovima na njihovoj zemlji, ljubavima, tragedijama…

10. Stoličica – Plastične baštenska stolica u razmeri 1:10, mnogo smešna

11. Duck traka – Neizostavni alat u studiju, neuništiva traka kojom lepimo papire, drapere, delove foto opreme…

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: