Predmeti: Galeb Nikačević

Galeb Nikačević je autor kog u našem medijskom prostoru nije neophodno preterano predstavljati – poznat je i onim generacijama koje su ga gledale na televiziji Metropolis, a onda čitali u Huperu ili pratili i na MTV-u, dok ga poznaju i mlađi gledaoci i čitaoci lokalnog Vice-a, pa čak i Noizz-a. Proteklih 20 godina radio je kao novinar, voditelj i urednik na brojnim regionalnim i međunarodnim projektima, a zatim je pokrenuo podcast Agelast u kom ozbiljno, satima razgovara sa najraznovrsnijim stvaraocima, aktivistima, intelektualcima i stručnjacima. Sreli smo se sa Galebom u kući-studiju, gde je nam je pokazao neke od svojih najintimnijih i najznačajnih predmeta.

Radio si u medijima mnogo i dugo, na različitim pozicijama. Šta je iz njih nestalo i da li je moguće revitalizovati ih kroz samostalne inicijative, ili je to ipak ostvarljivo kroz mejnstrim medijske kuće?

Poslednji onlajn medij u kom sam radio bio je jako veliki, a u njemu i zakon velikih brojki postaje očigledan. U manjim medijima su manje redakcije, drugačije se posmatraju stvari i postoji mnogo više slobode. U glomaznom sistemu izostaje svaka emocija, lični problem, više se teži korporativnom načinu poslovanja i takvim odnosima, korporativnoj kulturi i politici, što izuzima ono što nam je blisko i drago, a čak i ako nam ponekad smetaju te sitnice, one čine svakodnevicu i važne su. U velikim medijima su brojke dinamika koja pokreće sve, a ako ih ne ispunjavaš, finansijski udarci su strahoviti. Što su veći ciljevi, to je sadržaj ogoljeniji od smisla i emocije, uska niša nije isplativa, i polako nestaje sva ta alternativa koja čini neki kulturni prostor. Ako i vidiš nešto tako na mejnstrim medijima, znaš da je tu neki pojedinac koji se potrudio da napravi priču do koje mu je posebno stalo, ali da ona nije donela nikakav novac ili klikove.

Sistemski, već godinama, nestaje muzika iz etra, dovoljno sam dugo tu da pratim taj proces od početka do kraja; postojale su muzičke recenzije, ja sam ih pisao još za Huper i Time Out, i to je prvo što je nestalo, a kad sam radio na MTV-u pojavile su se formatizacije plejlista jer ih generiše kompjuter na osnovu dilova koji prave veliki label-i. Sa jačanjem društvenih mreža počela je kultura kratkog i brzog smenjivanja trendova koja ostavlja malo prostora da se sadržaj konzumira višeslojno, a nakon toga se sve pretvorilo u imperative brzine: imaš dve sekunde da uhvatiš pažnju, ili ukoliko se tokom skrolovanja ne desi nešto, natpis koji objasni o čemu se radi, nešto atraktivno – gubiš gledaoca. Uz to, videi moraju da se titluju, koliko god kratko da traju, jer ih gomila ljudi gleda bez zvuka.

Prestali su albumi da postoje, i ta inflacija sadržaja i skraćivanje formata je postala normalna. Radio friendly song je nakada bila pesma koja traje 3 minuta da bi mogla da bude puštena na radiju, i ako je kraća – dosnimiš da doguraš do tog trajanja. A danas je na Billboard-ovoj top listi 8 od 10 singlova kraće od 3 minuta jer stream je sada biznis model, zarađuje se više ako se više strimuje – dakle poslovni model kreira kulturnu matricu. Algoritmi su napravili dodatan problem: muzičari žive od onlajn muzike, a poreklo klika određuje koliko ćeš para zaraditi (CPM – cost per mile), pa se muzika pravi tako da se dopadne dijaspori jer su njihovi klikovi skuplji. Algoritmi ti zatim nude sličan sadržaj, i iako muzike ima više nego ikada, u tim matricima gubi se raznolikost. Na radiju su i razgovori i muzika nestali, vrti se nekoliko istih pesama po ceo dan, između dva bloka reklama i nešto malo vesele priče sa servisnim informacijama.

Iz medija su nestale tri stvari koje najviše volim – topli razgovor, gde neko sedi i priča, pita te kako si; nestala je muzička raznovrsnost, i poslednje – nestao je razgovor o pričama.

U podkastu sam se fokusirao upravo na ovo prvo, na dijalog, ali smo poželeli i da platformu koristimo kao mesto na kom će ljudi moći da otkrivaju nove bendove, muziku za koju nisu čuli i koja nije nužno komercijalna. Bilo je raznih projekata koji su imali session-e, ali nijedan nije istrajao – mi se trudimo da kontinuirano to radimo, a ideja je bila da sve liči na neki lokalni KEXP, Tiny Desk ili slično. Do sada smo uspeli da napravimo 7 žanrovski različitih session-a (na ovom linku ih možete pronaći sve), a poslednji je snimljen sa bendom Buč Kesidi, u sasvim drugačijem okruženju.

Zanimljivo je to – šta je sve nestalo iz mejnstrim medija – a kada recimo govorimo o Radio Beogradu, tamo i dalje ima tih dugih razgovora, uslovljenih nekim drugim oblicima i pravilima. Osim toga, tradicionalni i institucionalni mediji te ipak teraju da imaš kontinuitet jer radiš za platu, ali kada radiš sam, strukturalno je teško da budeš dosledan. Imajući sve to u vidu, kome se podkast obraća, kao savremeniji pristup dijalogu?

Jedna od motivacija za moj podcast je bila i emisija na Radio Beogradu: svake nedelje u 13h, na Drugom programu Radio Beograda slušao sam Put svile, gledao sam da natempiram da budemo tada u kolima, jer je autorka Ivana Komadina kombinovala tu priču i muziku na sjajan način. Radio je zapravo u jednom trenutku bio zastareo i, pošto se nisu promenili 40 godina, i sada su postali progresivni (smeh). Postali su vintage. Radio Beograd jeste jedna od poslednjih oaza takvog dijaloškog i formatnog sadržaja. Korporativni mediji su se sveli na algoritme, matrice i šablone, ali ne znači da su time ljudske potrebe za pričom nestale, već se stvorio prostor u koji mi možemo da uletimo.

Tehnologija je napredovala, sada možeš da napraviš studio kod kuće za neki razumni novac, kao što smo mi uradili, a to ranije nije bilo moguće. Drugo, razvile su se platforme na kojima tvoj glas može da se čuje, uz tu opremu koju možeš da priuštiš. Ja sam prepoznao da je tu ima mesta za podkast.

Razlika je mahom u publici, imamo te podatke i merljivi su – nas slušaju mladi, i demografski raznovrsnija publika, koja dolazi iz najrazličitijih sfera; danas sa internetom to sve možemo lako da vidimo po analitici. Mene sluša i dosta dijaspore, koja pretpostavljam ne sluša radio, a osim toga, sadržaj je daleko slobodniji kada imaš svoj projekat: radio je režimski mediji, nude neutralne ili arhivske emisije, dok mi zaista možemo da biramo o čemu govorimo.

A koliko ti je važno da ne budeš neutralan?

Nemam nameru da budem režimski medij, nikako, ali ne želim ni da budem opoziciono glasilo, ne želim da me brendiraju na bilo koji način. Mi živimo u veoma polarizovanom društvu, a ja želim da ostavim prostor da kod mene dođu i jedni i drugi: filozofi, političari, novinari, sveštena lica, zašto ne. Naravno, profilisanje je najčešće neophodno zbog poslovnog modela jer te tako te lakše detektuje i algoritam, čime se dalje deli već polarizovano društvo, i tako dalje.

Uz to, trudim se da objavim stvari koje će biti aktuelne bez obzira na trenutak, nešto o čemu se trenutno govori može da bude motiv za razgovor, ali priča mora da se proširi da bi bila važna u svakom momentu. Pokušavam da napravim podkast na osnovu onoga što bi taj format morao da bude: da se vežu za tebe, veruju tebi kao novinaru i voditelju, i oni koji dolaze, i oni što te slušaju.

1. „Glad” Knuta Hamsuna je roman koji mi je, kako se kasnije ispostavilo, promenio život. U vreme kada sam ga čitao to nisam znao, a sudbina tog romana me je pratila narednih godina. Neraskidivo me je povezao sa nekim ljudima u životu i uveo me je u svet književnosti.

2. „Velika očekivanja” Čarlsa Dikensa nose veliku intimnu vrednost u mojoj porodici, a to sam saznao tek u zrelim godinama. Ovo konkretno izdanje mi je posebno važno, jer u sebi nosi posvetu koju je moj otac ostavio mojoj majci, a oboje više nisu među nama. „Najbednije je stideti se sopstvene kuće. U tome može da ima crne nezahvalnosti, i kazna može da bude osvetnička i dobro zaslužena; ali da je to zaista bedno, ja mogu da posvedočim.”

2.

3. Zastava Somalije, ne samo zbog njenog očiglednog značenja, već i zbog trenutka kada sam je dobio na poklon, pri prvom upoznavanju sa svojom porodicom.

4. Jabukovo sirće. Svako jutro, prva stvar koju uradim kada otvorim oči je da popijem čašu jabukovog sirćeta razblaženog u vodi.

5. Kokosova palma, zapravo, samo simbolički prikazuje moju novonastalu ljubav prema gajenju biljaka koje su se nekako uvukle u moj život i postale dobri prijatelji.

5.

6. i 7. Rode Procaster mikrofon i shock mount. Prvi profesionalni mikrofon koji sam kupio kada sam započinjao svoj podkast. Simboličan je bio taj trenutak. Sada imam tonu svakakve opreme, a te mikrofone praktično više i ne koristim, ali to je bio trenutak kada sam pomislio da ovo, možda, želim da radim ozbiljnije od samog hobija, s obzirom na to da sam dao više od 200 evra za jedan mikrofon, što je za mene u tom trenutku bila sumanuta i nezamisliva investicija.

8. Jedan od najvećih uticaja na mene, kako muzički, tako i supkulturno napravila je grupa Stone Roses, kao i solo karijera Ian Browna. Celokupna “Madchester” era kraja osamdesetih, zajedno sa Happy Mondays, potom Oasis nakon njih i drugi, pokazali su mi da pop može da bude prljav, da plesna kultura može da bude dripačka i da glas ulice i radničke klase može da odzvanja kroz melodijske linije koje se tradicionalno vezuju za bezbrižnost. Ta vrsta nekakve ironijske jukstapozicije, kao sfumato kojim linija između “nas” i “njih” počinje polako da se briše. Otvorenost i klupska atmosfera u gitarskom zvuku je za mene bila otkrovenje. A sve je počelo sa tim albumom koji je, zapravo, svojevrsni korak napred nakon Pink Floyd ere. Sam omot albuma, koji je radio John Squire, inspirisan je apstraktnim ekspresionizmom, prevashodno Džeksonom Polokom (koji se inače nalazi u kadru u našem podkastu), čiji sam veliki fan. Limun na omotu predstavlja omaž pobunama na ulicama Pariza u maju 1968. godine, jer su tada limunov sok koristili kao svojevrsni protivotrov suzavcu. Takva vrsta angažovane umetnosti, upakovana u psihodelične melodijske linije i klupski ritam, a nošen pankerskim prkosom i bezobraznošću radničke klase klinaca koji nemaju šta da izgube, je na mene ostavio toliko snažan utisak da posle toga više nisam bio isti čovek.

9. Seiko 5. Jedina stvar koja mi je ostala od oca. Nosim ga od svoje pete godine i nikada nigde nisam bio bez njega.

10. Antibakterijski sprej. Kada je bio lockdown, naša ćerka je tada prohodala i sumorna istina o stvarnosti koju živimo i budućnosti koja nas čeka desila se onoga trenutka kada sam shvatio da je naučila da dezinfikuje ruke pre nego što je naučila da govori.

11. Sandra i ja na slici koju sam dobio na poklon za venčanje od žene sa kojom sam neraskidivo povezan preko romana „Glad”.

12. Tranzistor za kupatilo, jer je kvalitet života jednostavno bolji kada imate tranzistor u kupatilu.

Agelast možete pratiti na Instagramu i Facebooku, slušati na YouTube-u, Spotify-ju i platformi Podcast.rs, dok je projekat moguće podržati na Patreonu i PayPal-u.