Predmeti: Jelena Vasiljević

Da istinitog umetnika odlikuje permanentno nadograđivanje znanja i razvijanje talenta uverili smo se razgovarajući sa Jelenom Vasiljević, ilustratorkom iz Novog Sada, koja se konstantno preispituje, iako njeni radovi zrače odlučnošću i velikim umećem. Jelena je sa nama porazgovarala o svojim strahovima, fascinacijama i ritualima koji zauzimaju bitno mesto u njenom životu. Otkrila nam je i zašto smatra da umetnik ne treba u potpunosti da se poistovećuje sa svojim radom i zašto ne želi da se ograniči na jednu vrstu ilustracije.  

Kada si počela da crtaš i kako je izgledao tvoj umetnički put do danas?

Odrasla sam u Titelu, a kada živiš u malom mestu i rano iskažeš afinitet ka crtanju, ti si kralj likovnog (smeh). To ti je identitet od zabavišta. Vremenom sam shvatila da može da se živi od crtanja i tada sam počela da otkrivam koje sve industrije postoje i da razmišljam u kojoj želim da se oprobam. I dalje pokušavam da pronađem balans, jer može da se živi od ovoga, ali je potrebna jaka organizacija, a to se ne uči na Akademiji. Imam osećaj da sam najviše naučila od kolega.

Kako ta organizacija izgleda, koliko rad prožima tvoje vreme, tebe?

Do skoro mi je bilo olakšavajuće to što je moj identitet bio umetnički, ali sada shvatam da to baš i nije najpametnije i pokušavam da odvojim svoj ego od svoga rada. Kada si ti svoj rad svaka kritika i pohvala je shvaćena jako lično, a to je pogrešno, naporno i nepraktično. Pokušavam da shvatim zašto je zdravo razlikovati umetnost koju volim da konzumiram od one koju želim da pravim.

Kako bi opisala umetnost koju voliš da praviš?

Ljudi uvek vole da ti nalepe neku etiketu. Recimo, ako ilustrujem dečije knjige ljudi ne shvataju zašto volim da odem na metal koncert umesto da sedim kod kuće i gledam Pepu Prase. Mora da postoji zdrava distanca između mog rada i mene. Prema tome, pokušavam da se ne ograničavam na jednu vrstu ilustracije i da budem iskrena sa sobom.

Tvoj portfolio je raznovrstan, ali je u njemu ipak je prepoznatljiv tvoj umetnički izraz i pečat.

Ranije sam pokušavala da sebi dokažem da mogu da radim bilo kojom tehnikom, bilo koju tematiku, imala sam bojazan da nešto ne propustim. Ponekad kada pogledam svoj portfolio imam osećaj kao da ga je uradilo dvadeset različitih ljudi (smeh). Drugi ljudi, koji sa zdrave distance posmatraju moj rad to ne primećuju i često mi govore da ga lako prepoznaju, bilo da je za dečiju knjigu ili nešto lično. Međutim, konstantno preispitujem svoj koncept i smer što mislim da je neophodno.

Koji umetnici te inspirišu?

Oni koji ne prave samo lepe sličice, nego imaju neki dobar koncept iza svega. Koji su u stanju da neku ideju istraže kroz seriju radova. To uvek možeš da skontaš, niko ne može da lažira da je dobar umetnik, bitna je doslednost i fokus.

Šta karakteriše tvoje crteže u poslednje vreme?

Svedenost, pročišćene forme. Trudim se da balansiram to što će da predstavlja moj rad, iako kao frilenser trenutno ne mogu da budem previše izbirljiva oko toga koje poslove prihvatam. Naučila sam da je jako važno da pokažem ono što želim da ljudi traže od mene.

Da li postoji nešto čega se plašiš u profesionalnom smislu?

Plašim se stagnacije i nenapredovanja. Nikada neću prestati da učim i to što sam savladala neku tehniku ne mora da znači da sam dobar ilustrator. Postoji još toliko stvari koje želim da naučim i koje me zanimaju, a koje se nužno ne tiču direktno vizuelnog, iako jako utiču na estetiku. Uplitanje sa nekim drugim i ličnijim granama interesovanja čine autentičan rad. I to me najviše motiviše.

1. Riba – Poklon od druga koji je slikar. Uvek mi stoji u vidokrugu, oko radnog stola. Cenim što imam mnogo kreativnih prijatelja, jer ovakvi pokloni znače više od bilo čega što neko može da kupi.

2. Olovka za tablet Wacom Intuos – Olovka za digitalno crtanje na tabletu, koji sam dobila od roditelja kada sam upisala Akademiju 2010. Od tada je svaki dan držim u ruci i zato izgleda tako jezivo (smeh). Sve što sam prošla kroz učenje o crtanju i radu sam prošla sa njom u ruci.

3. Flašica vode – Kupila sam je u Beču. Ona je sve što mislim da predstavlja dobar dizajn. Svedeno na minimum, materijali su korišćeni kao likovni elementi (staklo i metal), tipografija je takođe likovni element. Takva filozofija, “manje je više”, je filozofija dizajna i estetike koju primenjujem i u svom radu. Želim da sa što manje postignem i kažem što više. Dobra ilustracija posmatraču ostavlja satisfakciju popunjavanja praznina dok pruža promišljenu osnovu.

4. Broš – Kupljen na Najlonu. Predstavlja list bele breze. Ima jako realističnu teksturu. Oduvek sam skupljala i presovala lišće i cveće. Oblici koje pronalazim u prirodi su mi najveća inspiracija. Svi oblici već postoje, samo treba da znamo šta da tražimo i u šta da gledamo.

5. Trzalica Chelsea Wolfe – Zgrabila sam je na koncertu u Budimpešti. Odlasci na koncerte su mi jako bitni. Dobri koncerti su mi neka vrsta “punjenja baterija”. Muzika je nešto što cenim i za šta mislim da nemam dovoljno performativnih predispozicija. Zbog toga mi je vizuelna umetnost mnogo bliža, jer postoji distanca između mene i publike.

6. Bedž ptice vodomar – Dobila sam ga kada sam se nedavno učlanila u Društvo za zaštitu ptica Srbije. Ptice me fasciniraju kao i oblici koji nas okružuju svuda u prirodi. Ptice su mi ilustratorska opsesija već duže vreme i trenutno radim na projketu u okviru kojeg sam ilustrovala preko 100 vrsta.

7. Tarot karte – Ilustrovala ih je Faustine Tarmasz, francuska multidisciplinarna umetnica. Jedna od meni važnih stvari je podrška umetnicima koji prave i distribuiraju svoj rad svojim rukama, van posredstva bezličnih korporacija. Ta direktna komunikacija između umetnika i publike je posebno važna frilenserima, koji su samostalni i često dosta izolovani od publike i kolega. Inače, tarot mi je zanimljiv jer mu je jako važan vizuelni deo, ali i zato što osoba koja čita tarot mora da ima ozbiljne (psihološke) veštine pričanja priče. Privlače me mistične stvari, one u suštini predstavljaju neke univerzalne ljudske težnje i potrebe za smislom.

8. Fotografija bake Verke – Fotografija je iz ‘63. kada je ona imala 15 godina. Ubrzo nakon toga se i udala. Moja baka je umrla kada sam ja bila mala, ali je se sećam kao drugog roditelja. Na ovoj fotografiji ja vidim jednu badass ženu iz neke druge perspektive koje dugo nisam bila svesna. Ovo je najvrednija fotografija koju posedujem.

9. Bubnjarska palica Zacha Hilla iz benda Death Grips – Osvojila sam je jer sam preživela prvi red koncerta prošle godine u Zagrebu. Za mene je odlazak na dobar koncert religijsko iskustvo tokom kojeg doživim katarzu i uvek se potpuno prepustim. Svakih par meseci nalazim neki koncert na koji rado putujem. To je isto jedan od načina na koji imam osećaj da direktno podržavam umetnike.

10. Rogovi srndaća – Rogove sam dobila od pokojnog dede koji je bio lovac i stolar. On ga je ulovio na teritoriji Titela i ti rogovi mi predstavljaju direktnu vezu sa prostorom i vremenom detinjstva. Takođe imam lobanje i razne druge rogove, na šta se ljudi često zgade, ali ja ne vidim ništa morbidno u tome, jer zaista tema nije fetišizacija smrti. Naprotiv, takve stvari me inspirišu. Ta kolekcionarska logika prikupljanja prirodnih relikvija vuče korene iz renesansne opsesije kreiranja čuvenih “kabineta kurioziteta” koji su bili preteča muzeja. Od srednjeg veka do romantizma je bilo normalno da umetnik na stolu ima lobanju. To je najbolja inspiracija – “memento mori”, nema vremena za gubljenje i zato odgovori na taj mail (smeh).