Predmeti Zulfikara Filandre

Zulfikar Filandra pred sebe je postavio prustovski zadatak – pronaći izlaz iz lavirinta sačinjenog od čitave jedne decenije sopstvenog života zabeležene na filmu. Dugometražno ostvarenje “Minotaur” je katarzično suočavanje sa prošlošću i omaž prijatelju i mentoru Ruzbehu Rašidiju. Sve u vezi sa “Minotaurom” je eksperiment: proces, sadržaj, forma, finansiranje i distribucija. Za vreme Sarajevo Film Festivala, za stolom kafane Proljeće i uz sok od smreke, Filandra nas je proveo kroz svoju intimnu kinematografsku strukturu i ponudio nekolicinu predmeta koji su obeležili njegov život u prethodnom periodu. Slaganjem ovih sitnica na jedan kvadratni metar suočili smo ga sa prošlošću na nešto suptilniji, nefilmski način. Ali, od filma smo krenuli.

Izlazak tvog dugometražnog debitantskog ostvarenja “Minotaur” predviđen je za 2020. godinu, a za ovaj eksperimentalni film uspeo si da prikupiš sredstva putem platforme Indiegogo. Na koji način si promovisao ovu participativnu kampanju?

Prvenstveno smo hteli dobiti visibility za projekat. Srećom, ja sam se naslonio ovim filmom na nekoga ko ima veliko prisustvo na socijalnim mrežama, a to je Experimental Film Society (irska kompanija čiji je osnivač i direktor iranski reditelj Ruzbeh Rašidi). Ispromovirali smo film preko Instagram-a, manji deo preko Facebook-a a koristili smo i svoje mejling liste.

Indiegogo kampanja ima jako mnogo. Zbog toga nismo tražili mnogo novca (2500 evra), a u suštini nam i nije trebalo mnogo da bismo završili film. Jako je važno da se zakotrlja neki buzz, zato što će sada možda biti lakše direktno poslati film u široku javnost nego tražiti da kanal dolaska do publike bude neki festival. Za eksperimentalni film sigurno ne postoji prostor na A festivalima. Takvi filmovi ne prolaze, pa su ljudi osuđeni na socijalne mreže i na neku vrstu velikog bratstva svih tih ljudi koji rade eksperimentalniju formu. Jedino filmovi vrlo etabliranih autora, kao što je Džejms Bening, mogu da bude prikazani u Berlinu. Jako važno,  napravio sam svoju filmsku kuću “Kolumbija” kako bih mogao da zajedno sa Experimental Film Society isproduciram “Minotaura”.

Budući da si se odlučio za prilično nekonvencionalan način rada, reci nam i kakva je trenutna situacija sa finansiranjem filma u Bosni i Hercegovini?

U trenutnim produkcijskim i distribucijskim uslovima i okvirima moguće je praviti isključivo arthaus, što je možda i problem. Zbog malosti zemlje iz koje dolaziš, malosti tržišta, nestanka kina, nestanka publike, zauzetosti publike Holivudom, ti si manje-više primoran da razmišljaš samo o filmskim festivalima. Možda griješim, ali čini mi se da određene teme i određene forme lakše prođu nego neke druge. Još jedan problem, u Bosni pogotovo, je transparentnost sredstava. Za ovakav rad oslonac bi morao da bude filmski fond. U našem slučaju, iako je je BiH zemlja koja je napravila brend od filma, od festivala i od kinematografije, i dobila brojne nagrade, fond je u začuđujuće lošem stanju. Naš fond je sigurno najmanji u regiji: manje od milion eura, što na godišnjem nivou nije dovoljno. Tu malu tortu dijeli previše ljudi i stvara se antagonizam između starijih autora a i između starijih i mlađih autora. U isto vrijeme se to tako jednostavno može promijeniti: jedna politička odluka može da digne fond tri, četiri puta. To zapravo nije toliki novac u odnosu na sva druga javna trošenja. Meni nije baš jasno zašto se to ne može desiti; najvjerovatnije zato što to traži konsenzus sve tri strane, a to je već neka dublja i sporija politika. To traje već jako dugo i nije dobro. Nije dobro da neko ima 33 godine i bori se da snimi kratki film. Kad onda dolaziš do igranog, u 42. godini? Not good.

Da se vratimo na film koji uspevaš da napraviš i pre četvrte decenije života – “Minotaur” najavljuješ kao intimno putovanje. Kako izgleda spakovati svojih 10, 15 godina u 65 minuta?

Mislim da već posjedujemo dovoljno zaliha dobrih filmova, a i dovoljno zaliha evropskog arthausa, za koji verujem da je također postao industrijski proizvod filmske umjetničke industrije. Između svih tih šabloniziranih proizvoda meni je bilo zanimljivije krenuti napravit nešto drugačije. Ja jako poštujem i vjerujem u ono što kaže Kim Gordon, da “publika dolazi i plaća da gleda nekog ko vjeruje u sebe”. Taj momenat sopstvene emancipacije mi je zanimljiv. Najlakši komentar na takav postupak jeste da je pretenciozan.

Postavlja se pitanje: zašto bih ja snimao film od svog života? Zato što sam odgojen na kategoriji ljudi koji guraju sebe, šta god da rade, ljudi poput Džeka Keruaka, Fasbindera, Godara… Sve te ljude koje volimo, volimo ih zato što su individualisti. To na kraju ima jednu jako plemenitu funkciju: ako neko svoju individualnost neguje i dijeli, to ohrabruje da i ti svoju individualnost cijeniš i čuvaš. Mislim da niko od nas u čitavoj ovoj igri nema ništa značajnije od sopstvene biografije, sopstvenog izraza.

Cilj sa ovakvom formom je napraviti nešto što nije konfesionalno, već univerzalno i inspirativno. To je moje lično istraživanje, suočavanje sa nekim stvarima, kopanje po svom nesvesnom. Uvijek sam imao neki dojam da je jako važno čuvat sve što imaš, arhive stvari koje su napisao, fotografisao… Možda to ima prustovsku ili još dublju vrijednost, ne znam. Suština ovog eksperimenta je pitanje može li se od svega toga napraviti film i kako ga napraviti. Na kraju sam morao da prihvatim da nema drugog vezivnog tkiva za takvu strukturu osim mene lično. Ipak, na kraju nas je sam film nas tokom posljednjih dana montaže odveo od nečega dominatno intimnog i emotivnog prema nečemu mnogo univerzalnijem a i racionalnijem.

Iako je forma u načelu nekonvencionalna, postoji li narativna ili strukturalna nit koja vodi gledaoca kroz film?

Najviše smo se ugledali na Holisa Fremptona, američki strukturalizam, zatim na Krisa Markera, esej film, Šantal Akerman, intimnost, Jonasa Mekasa, dnevnički film. Podijelili smo sve kadrove u dvije kategorije: idejne kadrove i emotivne kadrove. Idejni kadar je akcija, prostor, lokacija, i traje do 10 sekundi. Emotivni kadrovi su dovoljno snažni da traju jednu minutu. Na početku smo napravili jednu kratku sekvencu, sa idejom da uradimo nešto što će se sigurno naći tu i u finalu. Kao što Makavejev kaže: uzmem jednu sliku, pa oko nje gradim. Na kraju je jedino moguće rešenje bila asocijativna struktura, koja podsjeća na npr. Džojsa i tok svijesti.

Ko je Minotaur u tvom filmu, a ko Tezej?

Ima jedna mala Borhesova priča koja se zove “Asterionov dom”. Twist je da misliš da je iz perspektive Tezeja a zapravo je iz perspektive Minotaura, ali su, čini mi se, čak njih dvojica i braća. Zanimao me je odnos čoveka i životinje. Možda će zvučati malo užasno, ali to je dosta vezano za moje prijateljstvo sa Ruzbehom Rašidijem. On ima malo manje od 40 godina i 300ak filmova. Logika njegovog rada je instinktivna. Ako su životinje više na nivou instinkta, a ljudi razuma, mene je zanimalo može li se nešto u filmu napraviti na tom instinktivnom nivou. Bez Rašidija ovog filma ne bi ni bilo, a to je i prva osoba koja me je ohrabrila da uđem u ovu priču. Filmska historija je historija jako zanimljivih prijateljstava. Htio sam da napravim simbiozu moje i njegove energije. Mislim da je njegova energija bliža tom biku, a moja nažalost bliža čovjeku. Ja sam čak nekad morao u svom radu i da bježim od njegovog senzibiliteta jer je naše prijateljstvo uvijek bilo vrlo značajno za moje generalno promišljanje filma, iako je ta prva faza druženja kratko trajala. Upoznali smo se, malo smo radili zajedno u Dablinu i onda sam se ja vratio u Sarajevo. Jednostavno sam htio na kraju, sa svojim prvim dugometražnim filmom, i u svojoj 29. godini, da pomirim ta dva metabolizma i da vidim šta će se desiti.

A labirint mi je važna asocijacija zbog labirintskog kretanja kroz deceniju. Nemoguće je bilo da se kroz ovakav materijal ide hronološki, tako da 2, 3 ili 5 godina prođu na jednom rezu. Šta je u centru labirinta, to je i za mene bilo pitanje.

Jedan od tvojih narednih projekata će biti dugometražni igrani film “Shipbuilding”. Kakav je tvoj odnos prema glumcima? Izabel Iper, koju smo slušali i na festivalu, je u jednom razgovoru pomenula “nulti stepen glume” kod Godara…

Da, “Shipbuilding” je film na kojem radim zadnje tri godine i trenutno ga razvijam kroz odlični regionalni program “First Films First” kojeg vode Stefan Arsenijević i Goethe Institut Beograd. To će biti priča o odrastanju i road movie na relaciji Sarajevo – Jadran ali i film o različitim pozicijama prema kratkoći života. Da, gajim veliku ljubav prema toj ideji hvatanja nečije autentične stvarne energije na kameri i kratki film “Zanzibar”, prije “Minotaura” sam napravio samo s neglumcima. Ja sam odrastao na takvim filmovima. I Godar je volio Bresona, a to sve dolazi od Bresona, koji je radio sa neglumcima. Za mene je rad sa glumcima, iskreno, težak proces ali “Shipbuilding” će biti zbog toga biti nova velika avantura.

Prepuštanje uloge profesionalnim glumcima je još jedan stepen emancipacije od ega…

Od sopstvene zone komfora. Vjerovatno drugačije ne mogu napredovati. Postoje ljudi koji čitav život rade sa neglumcima. Ja shvatam vrijednost i jednog i drugog. Mislim da ću isprovocirati sam sebe filmom “Shipbuilding”. I moraću, jer su neglumci rizični u toj logici velikog filma i dugog snimanja.

Aktivan si na Instagramu. Da li je, po tvom mišljenju, potencijal Instagrama kao medija i story-ja kao formata nedovoljno iskoriščen?

Toliko smo već izloženi tome da je to živi vernakular (govorni jezik) ovog vremena. Ima ljudi koji imaju puno bolje story-je od filmova na SFF-u. A i time se stiče iskustvo magije montaže. Ja mislim da smo sad svi montažeri jer svi ulažemo neki misaoni napor u određivanje te Instagram strukture. Story je fascinantan format. Bilo je opravdano, i vizionarski sa ove distance, kada je Gzavije Dolan stavio ”Mommy” u 1:1. Kad si toliko izložen tom formatu, zašto ne bi onda gledao film u 1:1? Zašto film mora da bude u 2:35, da sve bude kao kod Serđa Leonea?

Meni je Instagram bio emancipacijski alat. Logika Instagrama je da ćeš ti sam napraviti fotografiju. Svojim očima i prstima. Konvencija Facebook-a je da ćeš dijeliti tuđ sadržaj dok Instagram snabdevaš sopstvenim sadržajem. To mi je bilo izuzetno interesantno na mom početku na Instagramu 2015. godine. Mislio sam da tu postoji fantastičan potencijal za intimu, jer intime manjka. Naravno, kapitalizam i intima ne mogu postojati zajedno, osim kada je kapitalizam eksploatacija intime. Mislim da je tu bilo nečeg revolucionarnog. Prihvatanje određenog rizika jer svoju intimu šaljemo u neki okean u kome svi plivamo.

Međutim, mislim da je taj revolucionarni emancipacijski momenat Instagrama nestao sa promjenom algoritma. Više ne dobijamo zadnji sadržaj, već najpopularniji sadržaj. Tu se već mijenja sistem vrijednosti. To više nije usluga koje ti daje informaciju, već usluga koja jednu informaciju vrednuje više od druge. To je na kraju tržište, a mi se počinjemo natjecat i postajemo momenti na tržištu. A šlag na tortu su reklame: sa dolaskom sponzorisanih postova postalo je besmisleno dosta toga na Instagramu. Čak se otišlo i od tog početka, od telefona, svako ko profesionalno shvata Instagram više neće praviti fotografije telefonom, nego aparatom.

PREDMETI

1.  Lego kockice – Tu je sve počelo.

2.  Karta Londona – Trenutak uzbuđenja prvog jutra u Londonu: izlazak na ulicu koja je veća od svake koju sam vidio do tada, 2003.

3. “Na Putu” Džeka Keruaka – Par ključnih godina moja omiljena knjiga, od 19. do 21. Mnogo vremena kasnije sam krećem na svoje prvo autostopersko putovanje (Balkan, Turska, Gruzija, 2016.).

4.  Školjka – 2001. i prva ekskurzija sa školom. Makarska. Kupljena kao poklon mami, ona je Vodolija, ja sam Djevica.

5.  Žuti post it stikeri – suština mog procesa pisanja i nastanka svih scenarija od 2015.

6.   Papir na kojem piše “Will you love me in December as you love me in May”.

7.   Prsten – uspomena.

8.   Sveske – Predmeti od ključne važnosti za mene. Bijelu koristim samo za snove: bez linija je i listovi su ukrašeni fotografijama Karsa. Plava je izuzetno važan dar i najnoviji predmet na listi, Beograd, kraj 2018.

9.   Razglednica na kojoj je Marlon Brando, druga na kojoj je Yves Klein Blue.

10.  Autoportret kroz predmete bi bio nepotpun bez muzike, stoga tri CD-a: Desintegration od Cure-a, Joshua Tree od U2-a i Love 2 od AIR-a.

11.   Majica koju sam dobio od Erlenda Oyea, 2010., nakon Whitest Boy Alive koncerta u Sarajevu. Važna noć.