Pisma od kuće #7: Foto-izolacija Dušana Savića

Izdvojenost u kojoj pokušavamo da budemo dosledni – radi sopstvene i tuđe bezbednosti – saterala nas je ovih dana u jednu ili nekoliko soba, u unutrašnjost sopstvenog ili tuđeg prostora, a tu bi trebalo i da ostanemo: na neodređeno. Ukoliko pretpostavimo da imamo dovoljno hrane, posla i samodiscpline, sve će naizgled biti u redu: samo treba mirovati.

Kao pokušaj potvrđivanja života digitalne zajednice, koja opstaje intenzivno u svojevrsnoj internet izolaciji – ovi tekstovi su doprinos osećaju da je i kuća, osim što je dom, mesto nemira i preispitivanja – ukoliko se transformiše u karantin. A u tome smo svi zajedno.

U shvatanju da nijedan niz pitanja ne bi mogao da bude dovoljno adekvatan za ovu rubriku – budući da su preporuke svih vrsta odavno preplavile mreže – preuzeli smo i neznatno modifikovali informativni upitnik koji su 1937. godine izvesni američki psiholozi postavljali insitucionalnim zatvorenicima. Jasno je da nemamo nameru da se upuštamo u duboku psihologizaciju situacije, niti bismo je poredili sa zatvorskom, ali rešeni da ostanemo kod kuće i zaštitimo se od virusa upražnjavanjem drugačijeg ritma života, makar možemo da se duhovito poigramo sa kontekstom. Jer, možemo da se složimo – kontekst nas je preplavio.

1. Kakav ti je bio dan? 

Dan mi je pokvarila kiša jer sam juče oprao prozore, ali mi je pomogla u negovanju mog opsesivno-kompulsivnog poremećaja koji me tera da ribam po kući non-stop. U suštini, dani su mi vrlo slični, ali me to ne opterećuje previše. Do prošlog decembra sam proveo nekih godinu i po dana u blažoj verziji izolacije kako bih se povezao sa samim sobom i počistio ćoškove svog uma. Zato mi sada i ne pada previše teško da se nosim sa svakodnevnicom.

2.  Kako provodiš vreme između soba; posao, hobi, nešto treće? 

U početku sam bio fokusiran isključivo na ribanje stana, sređivanje ormana i plakara. Izbacivao sam višak stvari i raščišćavao sebi prostor kako bih u njemu mogao da boravim u ovolikoj meri. Tek sam onda bio u stanju da uzmem da čitam, gledam filmove ili da naučim neku novu veštinu (NOT).

Uhvatim produženi vikend na selu blizu Beograda, ali ni tamo nemam mira, već kosim travu, sređujem šupe u koje je pokojni deda navukao neverovatno neupotrebljive stvari.

3. Upražnjavaš li neki sport ili vežbe dok si kod kuće? 

Radim ujutru onih pet tibetanaca od početka karantina, a ponekad i poslepodne uradim neki sistem vežbi. Nikada nisam voleo da radim vežbe kod kuće, ali mi pomaže da se ne usedim skroz. Vozim biciklu svaki dan, nekada da bih obavio stvari po gradu, a nekada treninga radi. Igram tenis na soniju kao lud, palčevi su mi ojačali.

4.  Koja te aktivnost trenutno najviše ispunjava? (Ili najmanje opterećuje) 

Upravo vožnja bicikle. Poslednje dve nedelje sam se navukao i na ukrštene reči, skandinavke, osmosmerke…

5. Da li imaš ambiciju da nešto postigneš/pogledaš/pročitaš ovih dana?

Kako su mi izložbe zakazane za april i maj pomerene na jesen, sada dodatno radim na njima i razvijam buduće projekte uz pokušaj da shvatim kakva nas budućnost čeka. Ovih dana sam pogledao The Midnight Gospel (savršen tajming izlaska serije), francuski film Playtime iz 1967 i započeo sam The Last Dance o čuvenoj generaciji Čikago Bulsa. Nedostaje mi NBA i menjao bih sve online izložbe za pregled jedne košarkaške utakmice.

6. Kako se osećaš povodom državnih odluka koje se svakodnevno donose? 

U početku sam pratio, čitao izjave između redova, a sada me više uopšte i ne interesuje. Čini mi se da postoji gomilu nelogičnosti u donetim odlukama. U vreme kada je potrebno socijalno distanciranje kako bi zaštitili sebe i druge, vidim da dišemo jedni drugi za vratovima čekajući u redu za bilo šta. Zatim se razvlačimo po parkovima u većim grupama, a onda u 20h aplaudiramo medicinskim radnicama i radnicima. Pomalo nebulozno i licemerno.

7.  Da li praktikuješ bilo kakav oblik verovanja? (Institucionalni ili ne)

Verujem u ljubav i revoluciju.

8. Koliko se trenutno dobro slažeš sa porodicom/ukućanima?

U izolaciji sam sa devojkom i sa sestrom i slažemo se sjajno. Čini mi se da međusobno amortizujemo prilično dobro razna raspoloženja. Nedostaju mi prijatelji, roditelji, neke kolege, ali mi je drago da nisam sa njima u karantinu.