Da li imate preko 18 godina?

Kratko i intimno: Pismo iz izolacije

O prihvatanju i razumevanju (prinudne) izolacije.

Početkom februara ove godine otvorila sam trudničko bolovanje, a još od novembra instinktivno sam se pridržavala pravila za koja se ispostavilo da nam u ovim trenucima spašavaju živote: izbegavala sam mesta sa puno ljudi, trudila se da ne koristim javni prevoz, a ukoliko bih baš morala, nakon svake vožnje upotrebljavala bih antibakterijski gel. O opsesivnom pranju ruku da ne govorim, kao i stalnom naporu da ne dodirujem lice.

Veoma je teško da osvestiš da se u tebi formira nečiji život dok se istovremeno usaglašavaš sa svim suludim promenama koje ti se događaju, stoga je dobro što u jednoj stvari tvoj mozak ide ispred tebe – u njemu se automatski aktiviraju delovi za brigu, odgoj i detektovanje opasnosti, pa sam tako bez problema iz prve prestala da konzumiram kafu, zeleni čaj, alkohol i slatkiše. Sve to zbog brige o nekom drugom. Ono najlepše (i ujedno najteže) kod te brige je što se iz tvog mikrouniverzuma širi i postaje briga o kolektivnom. Počneš da brineš o čitavom svetu, odjednom kristalno jasno sagledavajući uzročno-posledične veze između onoga što činiš i onoga što te okružuje. Zato mi izolacija nije teško pala, prigrlila sam je kao nastavak ovog dugog perioda mirovanja krcatog promenama, tokom kog radim isključivo stvari koje me čine zadovoljnom i tako spašavam svetove.

Izolacija je lagodna ako voliš svoj dom. Teško je samo u momentima kada dozvoliš da se kroz pukotine tog doma uvuče panika. Jasno je da te pukotine imamo svi.

Sa onom drugom stranom izolacije, prinudnom i gorkom, upoznala sam se u zimu 2012. Te godine bila sam toliko bolesna da sam dvadeset dana provela zatvorena u svojoj sobi, u kući kod roditelja. Lekarima je dugo trebalo da ustanove šta mi je, na kraju su zaključili da je u pitanju bakterijska infekcija gornjih disajnih puteva. A zima je baš bila oštra. Bilo je toliko hladno da su se krovni prozori zaledili.

Primala sam terapiju antibioticima jednom dnevno, u venu. Dešavalo se da od bolova u glavi i mišićima nisam mogla da se pomerim, sve što je bilo moguće je da ležim i čekam da prođe. Bilo je trenutaka kada sam se osećala bolje, tada sam fotografisala – sebe, svoje stvari, sobu i sneg koji se video kroz prozor. To je sve što mi je bilo dostupno, smartphone nisam imala, a od kompjutera su me bolele oči. Danima sam nosila tatin Benetton džemper koji je kupio ’84. u Italiji, a da bih fotografisala sebe, koristila sam veliko drveno ogledalo koje su on i mama dobili za svadbu.

Kada je bolest popustila, prvi izlazak iz kuće bio mi je odlazak na jezero. Zima je popustila takođe.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Dušan Pešić says:

    Suptilna estetika i odmerena introspekcija… Jako mi se sviđa.

Ostavite komentar:

Slični članci: