Da li imate preko 18 godina?

Lepota

0
0

Kako da pričamo o lepoti, a da ne degradiramo priču aktuelnim polemikama i trendi stajalištima koja se njome bave? Kako da je ne trivijalizujemo, u duhu površne snobovske intelektualštine, suprotstavljajući je vrednostima duše, kao da su duh i telo neprijatelji? Kako da je ne vulgarizujemo govoreći o njoj kao motivu i rezultatu, povodu i ishodu, za filere, filtere, silikone, hijalurone, noževe, lasere, liftinge i botokse? Kao da čitav svet vrišti o lepoti na način koji me nimalo ne zanima, iako me lepota kao tema veoma zanima. I ne samo kao tema, već i kao doživljaj, kao iskustvo i kao kvalitet. Lepota me je oduvek okupirala, bila mi izazov i fascinacija, ali i filozofski problem. I zato ne dozvoljavam da me ova jeftina vriska o lepoti na bilo koji način poljulja i ispreči se na mojoj intimnoj i izvanvremenskoj relaciji prema lepom.

Od kako sam prešla četrdesetu, kao da sam dobila posebnu moć, koju ranije nisam imala – da posmatram i razumem svoj život, detinjstvo, odrastanje, način na koji sam poimala svet i nosila se sa problemima, iz sasvim novog i svežeg ugla, iz jedne tačke samosvesti koja me oslobađa svakog subjektiviteta u događajima i stavlja me iznad vlastitog iskustva kao zrelog, nepristrasnog posmatrača, koji ne samo da je u stanju da stvari sagleda objektivno, već se ne boji suočavanja sa istinama o sebi, kakve god da su. Tokom odrastanja i sazrevanja nisam imala takav odmak. Nisam imala nijedan kompas, nijedan stub oslonac u razmišljanju, parameter za bilo šta, moja osećanja i doživljaji sveta bili su samo moji i obuzimali su me, gutali, nisam im davala nikakvo značenje, živela sam tražeći se, stvarala sam svoj svet od nule, bez autoriteta, bez smernica, na čistoj slobodi. A to znači puno beslovesnog lutanja, nestajanja u stvarima, u osećanjima koja vas proždiru, ali bez ikakve percepcije o svemu tome, samo gluvi nemušti život koji mi je u četrdesetoj došao u ruke kao nepročitana knjiga, štivo kome ću pristupiti prvi put i po prvi put videti kako sam se tražila i ko sam bila.

Odnos prema lepoti je samo jedna od stavki koje sam naknadno osvestila i kojima sam tek kroz sećanje dodelila smisao i značenje. Bilo mi je stalo do lepote, u svim njenim pojavnostima i modalitetima. I želela sam lepotu sebi. Htela sam da budem lepa, ali to nije nešto o čemu sam mogla da odlučujem. U tom dečijem univerzumu ja nisam bila vlasnik svoje lepote. Ona je dolazila i odlazila kako joj se prohte. Jednog jutra bih se probudila lepa, sledećeg jutra ne bih. Videla sam to isto i na svojim drugaricama. Nekada bi im oči blistale, ten bi im bio gladak i kosa bi padala na ramena kao u bajci. A nekad bi došle u školu izgužvane kao žene sa Pikasovih slika i nijedna od nas nije znala kako da pripitomi lepotu, kako da je zauzda i kontroliše, kako da je pretvori u pouzdanost, svakodnevicu i pravilo, umesto u neizvesnost, privilegiju i iznenađenje. U toj razularenosti i samovolji lepote, mi smo bile prepuštene slučaju na milost i nemilost, pa nismo mogle ni da znamo jesmo li ili nismo zapravo lepe. Upoznavanje sa sopstvenom lepotom trajalo je godinama. Naša lica su se menjala, pubertet ih je rasturao, pa su posle ponovo srastala, dobijala oblik tek stasalih devojčuraka koji još uvek imaju bebeće salo na obrazima i lepota je postajala jasnija, dolazila je češće, mogle smo da je dozovemo i zamolimo je da ostane koji dan. Ponekad bi nas i poslušala.

Otkrivanje i upoznavanje sopstvene lepote je proces, putovanje koje traje godinama. Tog puta sam postala svesna tek kad sam prešla četrdesetu. Način na koji sam danas srasla i pomirena sa njom, način na koji se sa lepotom identifikujem i kako se na nju oslanjam, neuporediv je sa onim vremenom kada sam kao devojčica maštala o dalekoj lepoti, čekajući da mi priđe i da me svojim prisustvom nagradi. Dvadeset godina sam bila devojčica koja traži svoju lepotu. Dvadeset godina sam bila lepa žena. Sad ulazim u novo razdoblje u kome moja lepota stari. Ne odlazi, već stari. Više nisam lepa mlada žena, sada sam lepa zrela žena, a u budućnosti ću biti lepa starica. Starenje i lepota se ne potiru. Lepota ima svoj život, svoja lutanja, svoje promene i svoju vremenitost. Dozvolimo joj da se ispolji u svim tim načinima, bez straha da će nas napustiti. Nismo više one nesigurne devojčice koje se dodvoravaju vlastitoj lepoti. Sada smo zrele žene pomirene sa lepotom, u dobru i zlu, u bolesti i zdravlju, u mladosti i starosti, dok nas smrt ne rastavi.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: