O bojkotu NIN-ove nagrade i čemu on služi

Svađe, kuknjave, optužbe, napadi, prepucavanja i durenja prateći su ceremonijal NIN-ove nagrade i okolnosti su koje prate svako značajno i veliko priznanje. Opštepoznata i lako uočljiva činjenica je da srpski medijski prostor već odavno pati od suženog grla za kulturu, književnost i one koji ih proizvode. Logično je da će se za teškim rečima najviše posezati povodom nagrade koja nudi najveću vidljivost, a istovremeno ima i najdužu tradiciju. Već više od šest decenija to je hvaljena i osporavana, prihvatana i vraćana, precenjivana i potcenjivana književna nagrada nedeljnika NIN. Od ove godine deo tog ceremonijala postao je i bojkot 18 pisaca, objavljen dan pred proglašenja poslednjeg dobitnika. Sa svim svojim nelogičnostima, nedoslednostima i problematičnim argumentacijama.

Ukratko, za one koji su nekako uspeli da propuste detalje iz dokumenta koji je prati ovaj bojkot, potpisnici se žale na nemoralnost i nekompetentnost žirija koji urušava renome i svetlu tradiciju ove nagrade. Ideološke optužbe najčešće su adresirane na Teofila Pančića, “osuđenog” za veličanje jugoslovenstva, liberalnih ideja, zapadnih vrednosti i celog tog već okoštalog argumentacijskog paprikaša. Nekako se previše lako izgubilo iz vida da je Pančić 2000. godine bio član žirija koji je nagradu dodelio Sitničarnici kod srećne ruke Gorana Petrovića, tj. piscu koji nikad nije krio svoju desničarsku afilijaciju. Tada izgleda nikome nije smetao, kao što je slučaj ove godine, naš najprilježniji kritičar, a čitalac najpre, okrivljen takođe zato što od obrazovanja ima samo srednju školu. Plitak i nizak argument, svakako primeren onoj elitističkoj tradiciji ovdašnjih pogleda na književnost. Nekoliko imena na tom spisku izazivaju čuđenje, i motivacija za te potpise je već detaljno pretresana u medijima i na društvenim mrežama. Zašto postoji, recimo, potpis Muharema Bazdulja na proglasu bojkota u kojem se žiri krivi za stručnu nekompetentnost, uzevši u obzir da nema problema da bude član žirija kojim predsedava Emir Kusturica, uspešan filmski radnik koji je daleko od bilo kakve kompetencije da presuđuje u književnim pitanjima. Osim toga, njegova podrška bojkotu, kao i podrška Igora Marojevića, Ljubice Arsić i Marka Krstića, bila bi kud i kamo ubedljivija da je došla pre ispadanja njihovih romana iz trke za nagradu.

U tom i takvom žiriju sedi dvoje ljudi koji su glasali za prošlogodišnji nagrađeni roman Zabluda Svetog Sebastijana Vladimira Tabaševića, tako da statistika onda govori da ovaj autor zapravo bojkotuje samo 3/5 žirija. Takođe, nema ničeg novog ni u Tabaševićevom bojkotovanju, jer dobiti nagradu pa je naknadno omalovažavati već odavno je poznat medijski manevar koji je još početkom 2000-ih praktikovao Zoran Ćirić, nakon što je nagrađen za roman Hobo. Svakako, na nama je da odaberemo koliko ćemo verovati Tabaševićevom ubeđivanju da je sve ovo samo deo njegovog performansa protiv „kulturne hegemonije“, kako je izjavio na RTS-u. I dok još jedan dobitnik NIN-a Aleksandar Gatalica prebrojava koliko su Teofil Pančić i Saša Ilić imali objavljenih članaka na Peščaniku i koliko puta su bili u Krokodilovom centru za savremenu književnost, izvlačeći iz te besmislene aritmetike nekakav dokaz o tome da oni pripadaju “istoj porodici”, hvalospevno govori o dobrim starim vremenima (2012. godina) kada je on dobio nagradu. Ali Gatalica tada nije video ništa sporno u tome da mu nagradu dodeli žiri kojim je predsedavao Vasa Pavković, kao što je predsedavao i 2010. godine kada je nagrađena knjiga kojoj je on bio urednik (Ono što oduvek želiš Gordane Ćirjanić). Iako je tada i te kako bilo prostora za spekulisanje o “porodičnim odnosima”, autor Velikog rata je dve godine kasnije odlučio da to prećuti.

Nažalost, na srpskoj književnoj sceni prostora za negodovanje zbog ideoloških uplita u odluke o dodeli neke nagrade više je nego dovoljno. Bojkotovanje je izostalo kada je u pitanju očigledna desničarska provenijencija pomenute Kusturičine nagrade „Ivo Andrić“ (valjda jedine nagrade na svetu koja ima prefiks „Velika“). Tu je i nagrada „Miloš Crnjanski“, sa svojim neupitnim negovanjem lomparovsko-nacionalističke podobnosti. Niti kada je pre par godina domaća varijanta nagrade “Meša Selimović” uručena očajnoj, potpuno neuspeloj i sramno homofomičnoj zbirci pesama Kamena čtenija Ivana Negrišorca. Književna kritičarka Jelena Lalatović ističe nesvakidašnjost poetike romana u najužem krugu za NIN-ovu nagradu ove godine, napisanih iz „prema jugoslovenskom nasleđu afirmativnih perspektiva – intimističke, jugonostalgične, antirevizionističke.” (Izvor: Mašina.rs) Iako ovakav tematsko-motivski presedan nije nimalo čest kod ove nagrade, izgleda da je i jednom previše da se on dogodi.

Ostaje utisak da kod većeg dela potpisnika ovog bojkota motivacija počiva u odbijanju da se žiriju „oprosti“ nagrađivanje ideološkog neprijatelja Saše Ilića. Dokument o bojkotu stigao je prekasno, jer je sastav žirija bio poznat mesecima, koji izgleda nije bio nekompetentan sve dok nije srušio nade pojedincima da će ovog puta napokon postati ninovci. I ne samo što ih je ostavio praznih šaka, već je nagradio i onoga koji je godinama većinu potpisnika kritikovao sa književnih i van-književnih pozicija u Betonu i Peščaniku. Možemo polemisati, i treba da polemišemo, o tome da li je Ilić uvek bio u pravu, i da li je svaki put bio dovoljno korektan i nepristrasan, ali neosporno je u anemičnu krvnu sliku srpske burazersko-pobratimske književne scene ubrizgavao protivotrov. Možda nije uvek sa najadekvatnijom argumentacijom govorio “ja se ne slažem”, ali je jedan od retkih koji je to uopšte govorio.

Još jedna stvar koja čitav ovaj bojkot čini ružnim izuzetkom, po mom mišljenju, jeste što je sva ova ujdurma bacila senku na to da je nagrada otišla jednoj maloj izdavačkoj kući kao što je Orfelin. Pobeda malog igrača i medijska pažnja koja je takvima najnedostupnija a najpotrebnija “zagađena” je ovim deplasiranim bojkotom. To što su dva autora u najužem izboru bili jedan drugom i urednici knjiga koje su se našle u finalu, možda nešto govori o nedostatku urednika u redakcijama malih izdavača, a ne o nepotizmu Teofila Pančića.

Po meni, prostora za kritikovanje ponajpre ima u tome što su žene, praktično od osnivanja ove nagrade, uvek u manjini među članovima žirija, ukoliko ih tamo uopšte bude. Pored toga, žene su i ubedljivo manje zastupljene kao dobitnice ove nagrade – bilo ih je svega 5 za ovih 66 godina. Jasmina Vrbavac, Tamara Krstić, Vladislava Gordić Petković, Ljiljana Šop, Adrijana Marčetić i sada Marija Nenezić su jedine žene koje su ikada bile u NIN-ovom žiriju. Ali, očigledno je da su ovo stvari koje potpisnike bojkota ideološki ne tangiraju i sa kojima se slažu. I dok žiri tvrdi da se u svojim odlukama rukovodio isključivo književnim kvalitetom, a druga strana ide tako daleko da tvrdi kako su te odluke uslovljene činjenicom da je NIN u vlasništvu strane kompanije, najgore bi bilo iz vida izgubiti poentu nagrada, a to je da promovišu dobru književnost, a ne ko ju je dobio. Taj aspekt kvalitativnog domašaja romana Pas i kontrabas potpisnici bojkota su veoma šturo i oskudno komentarisali (Igor Marojević je recimo istakao da je on jedan od najboljih iz prošlogodišnje produkcije). Stoga, bojkotovali ili bojkotovali bojkot, ne zaboravimo da nagrade, pa i NIN-ova, postoje zbog knjiga, a ne obrnuto. Ili bi makar tako trebalo da bude.