Matera

Ja nisam neka ljubiteljka gradova, ni sanjarka putopisac, ni uvažavateljka geografije i prostora, ni žena od materije, niti me išta više u životu fascinira. Ne znam kada sam postala toliki namćor. Da li to dolazi s godinama ili su me bolest i smrt majke totalno dokusurile, relativizovale sva životna zadovoljstva i oduzele moć mestima i stvarima da me očaravaju, zavode i oduševljavaju.

Kad je u ulici Palmira Toljatija u Beogradu sklopila oči zauvek, taj njen poslednji izdah odneo je sa sobom dušu sveta, umrtvio ga i ostavio da beživotno počiva na površini svega opažljivog. Osetila sam se napušteno u ukletom svemiru gde majčinu figuru ništa nije moglo da zameni. Tražila sam je u stihovima pesama, u morskim uvalama, u živopisnim snovima, u zagrljaju svog muža, ali nje nije bilo, a to odsustvo je teže i kobnije od smrti. Na površini se moj život odvijao regularno. Trudila sam se da mu obezbedim dovoljno veselja, lepote, ljubavi i svetlosti, gonila sam sebe da živim, jer dugujem to svojoj majci, nije me donela na svet da bih čamela i bila tužna. I dugujem to svom detetu, nisu njegove vesele oči rođene da bi gledale tužnu majku. Ali samo ja znam da ispod svih tih osmeha, brižno smišljenih autfita i penušavih vina, izviru topli mlečni gejziri živog nedostajanja. Formiraju se nakupine bola koji ne umem da odbolujem. Treba mi nešto da me odvuče sa tog mesta. Ne nešto površno, pitko i prolazno, već teško, prastaro i natopljeno smislom, kao moja tuga.

A onda se, sasvim slučajno ili savršenom promišljenošću svemira, desio put na jug Italije. U Materu. U martu mi je suprug poslao fotografije grada na Viber i napisao: “U junu idemo ovde.“ Slike su me odmah zgrabile. Grad je izgledao bajkovito, imao je u sebi nešto sablasno i nešto čarobno, nešto mediteransko i nešto pustinjsko, nešto divlje i nešto prefinjeno. Ličio je na sve stare gradove pomalo, ali ni na jedan u potpunosti. Izgledao je napušteno, kao da u njemu niko ne živi, a u isto vreme, njegova struktura od gusto napakovanih kamenih blokova koji su, poput trošnih smeđih lego kocki, gradili stotine identičnih kuća koje su se naslanjale i nadovezivale jedna na drugu po deset spratova uvis, sa bezbroj prozora, uskih prolaza, krivudavih stepeništa i zaobljenih pastelnih vrata pravljenih po meri, jasno su poručivale da je to mesto trajne i intenzivne koncentracije života. Sve je to izgledalo bajno i pomisao da ću posetiti takav grad me razveselila, u granicama moje sposobnosti za veselje. A to nije puno. Da, grad je prelep. Italija je ionako najlepša zemlja na svetu, a ovo je jedan od njenih dragulja. Ali moja očekivanja nisu premašivala obično sanjarenje o poseti gradu koji je zbog svoje izuzetnosti postao turistička atrakcija. Matera je jedno od najstarijih mesta na svetu sa neprekinutim kontinuitetom življenja. Ljudi su te obronke nad rekom naseljavali još od neolita, kopajući sebi pećine za život, u mekom kamenu. Ovaj kamen se kasnije koristio za izgradnju kuća, odatle gradu žućkasto-siva pustinjska boja. Zgrade su nikle na pećinama i pećine u njima i dalje postoje. Iza svih tih unikatnih vrata i fasada iz 1001 noći, kada kročite u restorane, galerije, umetničke radionice, pa i veliki broj apartmana, vi ste zapravo ušli u pećinu. Ludog li grada! Bilo mi je drago što ću videti sve to, iako sam pretpostavljala da se grad pretvorio u eksponat, da je komercijalizovan i lišen autentičnosti i da mu je turizam posrkao dušu.

Leteli smo iz Venecije za Bari, pa iz Barija busom za Materu. Kad sam sletela u Bari, prvo što sam poželela da uzviknem (i uzviknula sam!) bilo je: „Zvezda!“ Na putu od Barija do Matere pokušavali smo da se setimo svih 11 igrača Zvezdinog tima koji je 1991. u Bariju osvojio titulu evropskog prvaka. Smejali smo se i pričali o prošlosti. Činilo nam se da putujemo beskonačnom nenaseljenom ravnicom, nepreglednim prostranstvima ničega. Kako je pobogu nasred ove pustoši neko osnovao grad? Ta Matera je stvarno na kraju sveta, izolovana, sama, životna i šuplja, intrigantna i teška. „Ista je kao ja“ pomislila sam. U stomaku mi je titralo uzbuđenje što se više bližio trenutak kada ću svojim očima da ugledam onaj grad sa fotki. Trebalo nam je desetak minuta od autobuske stanice do prvog vidikovca. Neki čovek je tu svirao gitaru, duvao je topli vetar i mešao se sa melodijom kao da su zvuk i vazduh trodimenzionalna bića, mi smo pustili kofere pored tela i zanemeli. Grad je stajao pred nama, dirljiv i lep kao umetničko delo pred kojim niko ne ostaje ravnodušan. Ta lepota je nepodnošljiva, ona se lepi za vas i nagriza vam oči. Zaplakali smo. Došli smo tu da odmorimo mozak i glumimo neki dolce vita, a evo nas na vrhu grada, stojimo sa koferima i plačemo. Matera nam je odmah poručila da ona nije onako bezbolna i našminkana kakvom smo je zamišljali. Tog trenutka je počela ljubav.

Mladić koji nas je dočekao u našem smeštaju dao nam je kratka uputstva nad mapom grada. Rekao je da obavezno odemo u muzej i pogledamo dokumentarac o istoriji grada i da će nam tek tada biti jasno kakva je Matera i ko su njeni stanovnici. Rekao je da je on starosedelac i da su njegovi preci živeli teško, u velikom siromaštvu, te da su danas svi ponosni što njihov grad ljudi žele da posete i dive mu se, jer nije uvek bilo tako. Dok je to govorio, oči su mu bile vlažne i njegove reči su me pogodile, jer i ja sam potekla iz siromašnog kraja, moji preci su živeli teško, bila mi je jasna njegova emocija koja je u sebi nosila i veliku muku i veliki ponos. Istu takvu emociju nosim u sebi, kad pomislim na svoje pretke. Engleski jezik pomoću kojeg smo se sporazumevali nije bio ni približno univerzalan kao jezik gladi i siromaštva.

U muzeju sam opet plakala. Svaki novi nivo upoznavanja grada nosio je novu salvu bola. Taj grad je boleo. Jaukao je kroz svoje pećine kao kroz mnogobrojna usta. Kad vetar promeni pravac, jauk bi zazvučao kao pesma. Kaleidoskop lepote i bola. To je Matera. Najlepši grad na svetu. Uronila sam u njega i skinula sa sebe svaku uzdržanost, nepoverenje i zazor. Svako ustručavanje i rezervu. Moja bol je nalegla na njegovu. Nisam bila stranac. Osećala sam se kao kod kuće. Po prvi put u životu, ja kojoj mesta i gradovi ne znače ništa, rekla sam: „Ovde bih mogla da živim.“ Poezija kojom je grad odisao korespondirala je sa poezijom u meni. Šetala sam kroz veliku pesmu. Jela sladolede na njenim strofama. Toliko sam se odomaćila da mi nije falilo čak ni more.

Ljudi Matere su pitomi i vredni, srdačni, karakterni. Kad sam kretala iz Rijeke nisam znala hoće li nas dole na raspojasanom jugu dočekati neki mentalitet poludivljih, smutljivih džeparoša, smeće, ludilo i vreva, poput onih na ulicama Napulja. A došli smo u grad koji ne liči ni na jedan drugi, koji je 2019. bio prestonica kulture i u kome se kultura otelovljuje na svakom koraku. Počevši od starih nona koje ponosno sede u baštama svojih porodičnih restorana koji nude domaća jela, a koje su štošta proživele kroz pretešku istoriju grada, preko maturanata koji na gradskim zidinama pevaju L’Italiano i njihova pesma odjekuje kroz sve prolaze i pećine, brojnih umetnika, slikara, keramičara, kamenorezaca, koji u svojim radionicama-pećinama u hladu i miru rade svoj posao i rasterećeno dočekuju posetioce, preko kulturnih institucija i sadržaja koji se nude u gradu, pa do toga na koji način su sve te stare zidine redizajnirane, sa koliko ukusa i stila. Svaki natpis sa imenom restorana je originalan, svako slovo posebno osmišljeno, svaki detalj napravljen tako da ne remeti staro, a udahne mu svežinu novog. Koliko god da sam hodala, zagledala, zavlačila se u šupljine, izvrtala grad naopačke, nisam mu našla nijednu manu. Čak ni taj turizam nije tako preteran. Mahom su turisti Italijani i još uvek nisu okupirali grad.

Dok sam sedela u muzeju i gledala onaj dokumentarac, saznala sam da Matera u razdoblju nakon Drugog svetskog rata postaje mesto gore od pakla, mesto bez osnovnih životnih uslova, gde polovina novorođenčadi umire, gde ljudi spavaju sa domaćim životinjama, gladni, bolesni, okruženi fekalijama, ruglo Italije i skandal civilizovanog sveta. Vlast u jednom trenutku odlučuje da se izbori sa tim problemom, a jedan od glavnih inicijatora i protagonista izlečenja i obnove Matere, jeste tadašnji sekretar komunističke partije Italije, Palmiro Toljati. Onaj po kome se zove ulica u Beogradu, u kojoj je umrla moja majka.

Možda se sve dešava slučajno. Možda stvari u vremenu i kosmosu nemaju nikakve uzročno-posledične veze. A možda je život jedna velika komplikovana formula sa bezbroj nepoznatih, u kojoj nijedan element nije izolovan, ni suvišan. I ako istrgnemo makar jedan simbol, ruši se cela jednačina.

Otputovala sam u Materu da po ko zna koji put zaboravim na svoju bol, a grad mi je pokazao kako se sa boli živi, kako se ona integriše u biće, da ne remeti životni polet i lepotu. Kako se ne trpi, nego se jauče, dok jauk ne postane pesma. Tražila sam majku po celom svetu od kad je nema. Nisam znala da postoji grad koji se tako zove i koji tako grli.