Da li imate preko 18 godina?

Labuđi gnev

Mi smo bili zadnja generacija buntovnika, koja je bunt dovela do apsurda.

1
0

Ja sam odrastala devedesetih, u hermetičnom svetu bez interneta, bez kablovske televizije, bez mobilnih telefona, bez otvorenih granica i mogućnosti da putujem. Bila sam prisutna u sobama i na ulicama, moje postojanje nije bilo rasparčano na on i off line, pažnja mi je bila na okupu. Vreme je tada teklo drugačije, zidovi su isparavali neizbežnost prezenta, bila sam sklupčana u intimi svog mikrouniverzuma i čeznula za prostranstvima, za egzotičnim predelima, za čađavim vozovima koji hukću kroz prerije, za lepšom arhitekturom, za gradovima i za ljudima.

Štura realnost kojom sam bila opasana, oskudevala je u svemu – u razumevanju, u idejama, u širini, u lepoti, u perspektivi. Morala sam da kopam tunele kroz stvarnost i odlazim daleko, u udaljene prizore iz knjiga, scene iz filmova od kojih mi se ježilo teme, u muziku koja je pevala srcem i ispunjavala prostor poput gustog pudinga. Bez umetnosti, tu bismo bili samo zidovi, propali trotoari, pregorele ulične lampe, sumorna lica odraslih ljudi i ja.

Sve što sam tada radila smatrala sam posledicom zatvorenosti, neshvaćenosti i beznađa. Svet mi nije pružao ništa, a ja sam se zainatila da ne pristanem na takav svet. Rešila sam da iz svoje utrobe kreiram stvarnost. Najluđu, najintenzivniju i najanarhičniju stvarnost. Htela sam da taj dosadni svet dobije po pički. Htela sam da razorim njegove koncepcije, da mu presednu njegova pravila, da u tu ružnu scenografiju strpam život kakav se meni sviđa. Pokretali su me ogromni motori svemirske strasti za destrukcijom, za podmetanjem dinamita pod principe sveta, za skrnavljenjem svega do čega je tom svetu stalo. Taj osećaj nisam imala samo ja, imalo ga je celo okruženje mladih ljudi sa kojima sam se družila i prepoznala ih kao sebi slične. Svi smo bili sjebani, svi smo bili divlji i vodila nas je žeđ za uništenjem, samih sebe i svega oko sebe.

To nema veze ni sa jednim pokretom u istoriji pop kulture. Mi nismo bili ni pankeri, ni rokeri, ni rejveri, ni šabani. Sve te subkulture bile su vođene nekakvom idejom i njihov bunt je imao smisla. Naš bunt nije bio bunt, niti je imao ikakav smisao. Mi smo bili divlje zveri koje su rušile, palile i pišale po svetu. Sve je moralo da bude ekstremno, najekstremnije. Provaljivala sam noću u tuđa dvorišta, jela ljudima cveće iz saksija, nosila pištolj i nož u torbici, išla u opskurne romske kafane na kraju grada, stopirala kamione noću, švercovala se po vozovima, tukla se po noćnim klubovima, krala ljudima lubenice privezane za korpu bicikla, pušila pikavce sa totoara, jela žvake sa đona… Trebalo bi tri teksta da napišem, samo da bih nabrojala to sve. I trideset romana, da bih sve opisala i prepričala. Po završetku adolescencije, većini nas se sve to obilo o glavu. Neki su postali narkomani, neki poludeli, neki završili u zatvoru. Ja sam jedna od retkih koja je okrenula igricu, uzela to ludilo sa sobom, ugradila ga sebe kao u Skadar i stvorila od svega zdravu priču.

Svih ovih godina, mislila sam da je to naše besnilo bilo samo naše. Da je pripadalo jednoj grupi mladih ljudi zaglavljenoj u određene granice i određene zidove. A onda sam nedavno pogledala dokumentarac o poslednjem (trećem) Vudstoku, koji se održao 1999. I zgranula se.

Naime, na tom mestu se desio možda najveći debakl i haos u istoriji muzičkih festivala. Masa je podivljala, stvari su se otele kontroli, publika je lomila, izazivala požare, pljačkala bankomate, bilo je silovanih, povređenih, mrtvih. I niko nije znao kako da smiri taj haos, niti zašto je haos nastao. Taj nesrećni Vudstok pretvorio se u neku samostalnu divlju državu kojom su zagospodarili „huligani“. Neki su za to krivili obest belih američkih mladića, neki su optuživali frontmene bendova da huškaju na agresiju, neki su razloge tražili u lošoj organizaciji, velikim vrućinama, dehidraciji, užasnoj infrastrukturi, lošem obezbeđenju i izlivenim wc-ima. Slažem se da je sve to pomalo doprinelo. Ali dominantan utisak i ono što mi se zalepilo za oči, jeste to što sam u njima videla nas. Ti ljudi koji su 1999. u Americi urnisali Vudstok, bili su identični onim mojim ljudima, sa kojima sam stavljala dinamite pod stvarnost. Gledala sam to divljaštvo i taj bes, anarhiju kao zadnji cilj i razumela ih do tančina. Ušla sam u duh tog haosa i osećala se tamo kao kod kuće. Prepoznala sam u njemu sebe i svoju generaciju pre dvadeset godina. Oni su tamo doveli do ekstrema sve ono što smo mi pokušavali sporadično i u pojedinačnim akcijama, na malom planu. Otišli su na najveći festival, preuzeli ga i zapalili da gori. Da sam tada bila u Americi, uradila bih identičnu stvar.

Ne želim sada da se bavim moralisanjem i dosadnim naklapanjem da li je to dobro ili loše, da li je to sramotno ili fascinantno. Trenutno me ne zanimaju vrednosne koordinate našeg mladalačkog besa. Htela sam samo da vam kažem da sam, gledajući taj film, shvatila da stvar nije lokalna, već globalna i da smo to specifično divljaštvo podjednako delili mi koji smo bili zarobljeni u Miloševićevoj Jugoslaviji, kao i oni klinci iz „obećane zemlje“. Šta nam se to svima desilo, ko je usadio u nas taj beskrajni gnev, zašto su nam mozgovi bili zavedeni anarhijom i razaranjem, nemam pojma. Znam samo da je nakon gledanja tog filma moj intimni mladalački besmisao dobio šire značenje i ukazao mi se kao univerzalan. Ta univerzalnost mu je dala smisao. Sad više ne gledam na to kao na delikventsku epizodu uzrokovanu neposrednim okolnostima, već kao na istorijski fenomen koji je tih dana obavijao svet poput korone, bez obzira što nismo znali jedni za druge, što su zidovi bili neprobojni, što su ekrani bili netaktilni i nismo imali zajedničku ideju koja nas vodi. Mi smo bili zadnja generacija buntovnika, koja je bunt dovela do apsurda. Posle su došli hipsteri i njihovi mlaki bendovi, posle se sve razvodnilo, došli su lajkovi i smartfoni, ekrani su pojeli fokus, ekrani su nivelisali bes, omladina je postala krotka, mi smo ostarili. Niko više ne koristi umetnost za beg u ono tamo, jer „ono tamo“ je sada stalno ovde, svest je podeljena, pažnja je rasuta, nema akumulacije, sve se neprestano rastače i razliva kroz beskonačne niti umreženog sveta.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: