Kako je propao Sava Centar: Arhitektura i sećanja

Mama je decenije provela u Sava Centru, tata u JAT-u. Udruženi sa periodom našeg, sestrinog i mog odrastanja, od sredine osamdesetih pa sve do kraja devedesetih godina (XX veka), ova dva jugoslovenska giganta obeležila su naše živote. Ne mislim na društvenom ili na generacijskom planu, kao znakovi identiteta koji se u krvi gušio ili sloma pod tranzicijom koja je usledila. Ne, mislim na ono sasvim lično, osećaj koji, sigurna sam, delimo sa hiljadama ljudi koji su na ovaj ili na onaj način odrastali i rasli s ovim institucijama. Detinjstvo kao takvo uvek nosi dozu nostalgije, a s posebnom težinom kada je jugoslovensko.

Odrasle smo sa Sava Centrom i sa JAT-om. I fizički, kada bismo posećivale roditelje na radnim mestima, provlačile se po back stage-ovima i šunjale po bioskopskim salama, preletale Jugoslaviju na pomoćnom sedištu cock pit-a ili (na servis karte) spakovane u toaletima aviona… U našem odrastanju svuda su iskakali suptilni podsetnici prisustva ova dva društvena giganta. Blokčići, značke, privesci za ključeve, nalepnice, knjige, fascikle, kalendari… simboli nehajno rasuti po našim svakodnevicama, ti veliki entiteti su jednostavno oduvek bili tu, od kad je sveta i veka, jer drugačije ne postoji.

JAT je, razume se, sećanje na prostranstvo, slobodu bez granica i širinu (kulturnog i našeg) prostora. Sava Centar je, čvrsto na zemlji, sećanje na građenje budućnosti smelim potezima. Za razliku od prvog, gde se s JAT-om našeg detinjstva urušilo i slobodno nebo našeg sveta, kod Sava Centra arhitektura je ta koja je još uvek, a i možda i još samo malo, ostala. Takva kakva je, ruševna, možda još rečitija nego što je sanjana.

Sećam se SC znaka kada mu se prilazi, svetionika autoputa i dočeka iz pravca aerodroma, belog Juga na parkingu, betonskih polukružnih stepenica, dočeka narandžastih bucmastih slova koja kažu OBJEKAT A, brkatih čuvara na vratima, stamene makete pored ulaza, dugačkih hodnika s naranžastim akcentima i prostranih holova u zemljanim tonovima, dugih mostića i skromnih smeđih vrata, i iza njih malih kancelarija sa velikim prozorima. Kada se nije verala po krovovima, betonskim nosačima i ispustima, tu na kraju tog lavirinta sedela je moja mama, od kad je mog sveta i veka, a i Sava Centra. Mama arhitekta, u službi održavanja.

U dugim decenijama inflacije i tranzicije menjao se položaj mamine kancelarije. Čas gore, čas dole, mentalna mapa Centra stalno se ažurirala, ali ne samo usled promena cilja kretanja: u holove su se uselili butici i lokali, hodnike su ispunile pošte, menjačnice i turističke agencije, cveće je iščezlo, betonske ograde su gubile delove, a prozori postajali bogatiji u svom nenamernom likovnom izrazu. Kao i sve oko njega, Sava Centar se urušavao.

Ipak, u njemu je ostalo nešto netaknuto. Volšebni vremeplov (koji neobjašnjivom moći prkosi svemu što se u našoj realnosti dešavalo) i dan danas se otvara kada se kroči u to zdanje. Enterijer Sava Centra nepogrešivo nas vodi u reprezentativnu prošlost koja još uvek sanja blistavu budućnost.

Narandžasti bodljikavi kanali za ventilaciju, stilizovana tehnokratska mapa sveta (jer “Beograd je svet”), pompiduovske cevi koje se kao električna šema prepliću visoko iznad glava, smena sirovog betona, narandžastog čelika i zelenkastih nepreglednih stakala… svaki element Sava Centra snažna je emocija. Utoliko je jači taj osećaj njegovog propadanja, kao ličnog i kao kolektivnog, kao neispunjeno obećanje da je budućnost mogla biti onakva kakva je ovim objektom sanjana, i da se tu na dohvat ruke, kao preveliki zalogaj, pod svojim teretom urušila.

Pitala sam mamu, arhitektu iz službe održavanja, zašto je propao Sava Centar. Dobila sam mnogo toga. Najednostavniji odgovor bi bio (a to je moja interpretacija): loša uprava. Zicer odgovor, svako društveno preduzeće pre ili kasnije dođe do toga. Ali kod Sava Centra ima tu još slojeva, i kriju se upravo u arhitekturi ovog objekta i ambicijama kojima je on stvaran.

Sava Centar građen je kao najsavremeniji poduhvat, tehnološki i društveni. Kompleks u koji je ugrađena sva reprezentativnost zlatnog doba velike Jugoslavije. Zadatak koji je postavljen nije podrazumevao samo obezbeđivanje potrebnih kapaciteta za konferencije i kongrese i kulturne događaje, već izgradnju reprezentativne arhitekture kojom bi se aktivirala centralna zona Novog Beograda, novi poslovni centar grada, a Beograd ustoličio kao grad kongresnog turizma.

Ikonična arhitektura daleko pre Bilbao efekta imala je za cilj da brendira Beograd kao business capital. I još dalje, kao prestonicu zemlje u kojoj samoupravni socijalizam može da sagradi i dostigne sve ono što „se stvara i u drugim visokorazvijenim zemljama“. Sava Centar je nesumnjivo bio politički poduhvat par excellence, a rekla bih i da se tu krije tajna njegovog propadanja. Ali ne onako kako bismo to na prvu loptu pomislili. Stvar je složenija.

U izgradnji objekta koju je trebalo obaviti za jako kratko vreme u odnosu na gabarite i složen projektni zadatak, angažovan je velik broj stručnjaka, saradnika i izvođačkih firmi, a za opremanje se koristila najkvalitetnija i najsavremenija raspoloživa oprema. Simbolička reprezentativnost Sava Centra sadržana je u prikazivanju socijalističke Jugoslavije kao ekonomski jake zemlje, iskazane kroz snagu građevinskog sektora koja počiva na radničkoj snazi samoupravnog socijalizma, u kojoj je građevinski poduhvat zapravo izraz zajedništva i kolektivnog društvenog zamaha.

U vreme izgradnje Sava Centra socijalistička Jugoslavija je koristila sve prednosti marketinga. Izdavane su promo publikacije u ful koloru, u zasebnim izdanjima na sprsko-hrvatskom i na engleskom jeziku. Kompozicija tih skupocenih, u gloss štampi priređenih coffee table knjiga, takva je da nakon svečanog obraćanja Tita sledi prezentacija ponosa samoupravnih radnika, nižu se fotografije šik enterijera, prošarane tehničkim crtežima sa iscprnim specifikacijama (instalacije, fundiranje, termika, statika, klimatizacija, elektronika)… Publikacije zaključuje zapravo reklamni blok najistaknutijih jugoslovenskih kompanija koje su doprinele opremanju ovog društvenog ponosa. Dizajnirani katalog građevinskog, tehnološkog i ekonomskog uspeha razvijenog samoupravnog društva, oličenog u arhitekturi Sava Centra.*

* U jednoj od takvih knjiga bode oče zanimljivost koja bi se danas morala notirati. Pomenuta promotivna publikacija predstavlja, pored opisa razvoja projekta i različitih tehničkih aspekata, fotografije i puno ime svakog od vodećih inženjera i zaslužnih ličnosti. Odnosno, preko 20 inženjera iz različitih oblasti i istaknutih političara svojim imenom i likom stoji iza svakog šrafa ovog složenog kompleksa i ludačkog zahvata, a time i svojom ličnom odgovornošću. Totalna ludnica.

Izgradnja Sava Centra je zasebna priča koja bi zauzela bar još duplo ovoliko redova. No, podsetimo samo da je SC građen fazno – Objekat A je osmišljen i izgrađen u tih ludačkih godinu dana, s tehničkim crtežima rukom crtanim na poleđinama listova, u prašinama gradilišta. Odluka je došla nakon Titovog prihvatanja na Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) u Helsinkiju 1975. godine da Jugoslavija bude idući domaćin. Direkcija za izgradnju (s arhitektom Stojanom Maksimovićem) predlaže podizanje novog objekta, jer prestonica nema prostor da odgovori na zahteve najvećih međunarodnih skupova.

Foto: Maša Seničić

Tri su faze u izgradnji Sava Centra. Objekat A, od 50,000 m2 izgrađen je i otvoren za potrebe KEBS-a 15. juna 1977. godine. Odmah je usledio Objekta B, kongresno-koncertna dvorana od preko 4,000 mesta i 30,000 m2, za potrebe XI Kongresa SKJ, Skupštinu Međunarodne banke za obnovu i razvoj, i skup Međunarodnog monetarnog fonda, ali i za sve buduće događaje kulturnog, poslovnog i kongresnog karaktera. Treća etapa bila je hotel od 500 smeštajnih jedinica, Interkontinental građen od 1978 – 1979. godine, čime je (za javnost) završena izgradnja čitavog kompleksa.

Kongresno-koncertna dvorana Objekta B, Velika dvorana, je ona u koju hrlimo na Fest, koja je ugostila od Pavarotija do Majls Dejvisa, od Nine Simon do Stinga i Jefro Tull-a, od Moksovskog do Ohazu filharmonijskog orkestra, folklore i Zdravka Čolića, Evro-, Beo- i druge vizije, festivale, filmske smotre, svetske balete, brojne kongrese – od bankara, preko Interpola do Saveza komunista, a neki bi rekli i da se baš u njoj odigrao prelomni trenutak kada se raspala Jugoslavija (14. kongres SKJ, 1990, delegacija Slovenije napušta kongres i rasformira se komunistička partija, a za njom i zemlja).**

**„Prilikom otvaranja „Sava centra“, 15. maja 1977. godine Predsednik Tito je rekao: „Ovaj prekrasni objekat, koji će nam poslužiti i za međunarodne skupove i za naše unutrašnje sastanke, pokazuje visoku sposobnost naših graditelja. To znači da u našoj zemlji može da se izgradi sve ono što se stvara i u drugim visokorazvijenim zemljama… Čestitam graditeljima ovog objekta koji će služiti za dobro, ne samo Beograda, nego i cijele naše zajednice“.“

Sa spektakularnim opsegom programa najrazličitijih tehničkih, svetlosnih, akustičnih i prostornih zahteva, dvorana je mišljena kao fleskibilna (s pokretnim elementima) i tehnički najsavremenija, a zbog toga je i brojne bitke vodila. Iako je puštena u rad juna 1978, sve tehničke kontrole i dorade prolazi tek 1981. godine, kada Sava Centar konačno dobija upotrebnu dozvolu – čime je, zapravo godinama kasnije, kompletirana izgradnja ove zahtevne dvorane. U moru ekstra-legalno građenih objekata Beograda, priča o višegodišnjem životu Sava Centra bez potrebnih dozvola i borbi sa tehničkim izazovima, komsijama i proverama je još jedan vredan aspekt našeg društva koji ovaj objekat ima da nam ispriča, a koji se vešto krije u njegovim zidinama.

Život Sava Centra je složen koliko i naša istorija. Javno preduzeće imalo je ugovor sa čitavim nizom javnih i privatnih, domaćih i svetskih preduzeća i kompanija, te armijom zaposlenih radnika, od održavanja, preko ozelenjavanja (evropski rekorder cveća u enterijeru), do različitih programskih i prodajnih sadržaja. Od JAT-a i British Airways-a, Prosvete i Nolita, Oracle-a, Genex-a i predstavništva Mitsubishi-ja, do Trećeg kanala i ogranka dubrovačke galerije Sebastijan, pa i restoranima i bifeima, u svakom kutku ovog malog futurističkog grada igrao se vibrantni život prestonice. Osamdesetih godina recesija donosi preuređenje enterijera, rađanje i (kontra) evoluciju butika, a zatim i raznih drugih uslužnih delatnosti. Devedesetih definitivno one preuzimaju primat u životu ovog, pa i sada zapravo primarno „sitno-uslužnog“ kompleksa.

Dobro, dođimo konačno do sloma: Sava Centar se urušavao od kad je nastao, upravo zato što je mišljen i građen za vreme i društvo kojima se težilo, i koji su tek trebali da se stvore. Znamo, uzaludno. Globalna ekonomska kriza 80-ih, ratovi 90-ih, tranzicija 2000-ih, periferni kapitalizam 2010-ih… Sava Centar je građen u zlatno vreme jugoslovenske arhitekture i izgradnje, ali pod uslovom da živi u takvom, ili u još boljem vremenu, što će se ispostaviti kao zastrašujuće pogrešna procena. Ovaj kompleks građen je kao tehnički najasvremeniji, i time najzahtevniji, upravo po pitanju održavanja. A održavanje nije nikada bilo na listi prioriteta naše arhitekture.

Arhitektura je, u duhu vremena, mišljena kao objekat koji kada je izgrađen postaje konačan, a ne kao organizam koji treba da živi s vremenom koje se menja i o kome treba brinuti. Objekat se raspada, ali doba takvog mišljenja se kod nas još uvek nikuda ne mrda.

Sava Centar je trebalo tretirati onako kako je stvaran – u velikim potezima, najsavremenijim intervencijama, tehnološkim dostignućima i stalnim inovacijama. Umesto toga, prioritet je imala štednja i neefikasna uprava, koja je na kraju dana skupo koštala. Obična farba tamo gde je namenjena specijalna, jeftine sijalice tamo gde treba cveće da buja, drvo umesto aluminijuma, zatvaranje požarnih prolaza zarad isplativog kvadrata… Korak po korak koji oslikava kako je ovaj zahtevni organizam bio u rukama niza preduzeća, službi i nadležnih institucija koje su ga prilagodile bremenu vremena, a ne viziji dostignuća.

A možda, sasvim jednostavno – Sava Centar je izgrađen kao reprezentativni objekat kome su potrebna ulaganja kako bi na duge staze doprineo kulturi, ekonomiji, političkom i društvenom dobrobitu grada i zemlje – kategorijama koje nisu u brzim računicama isplativosti i instant obrta, kako tržište zahteva. Jedino me plaši što sam uverena da ovo zdanje nikada neće ni moći da funkcioniše u tim kategorijama. I to bi bio poslednji pozdrav fantastičnom potencijalu koji ovaj vremeplov sve ove ruševne godine odoleva da preda. Sava Centre, hvala ti što si nam pokazao šta može biti arhitektura, a sa njom i sanjana budućnost naših prostora.

Fotografije korišćene u tekstu su skenovi knjiga iz privatne arhive, osim ako je drugačije naglašeno. Hvala Jelici Jovanović na pripremi materijala.