Da li imate preko 18 godina?

Arhitektonski putopis: Viktorijanske kuće grada Vašingtona i beogradskog detinjstva

O prvom susretu sa američkim kapitalističkim obećanjem.

Autor: Fotograf: Sara Dević

Postoji ogroman nesklad između onoga što grad Vašington predstavlja na svetskoj sceni i atmosfere na njegovim ulicama. Suprotno očekivanjima, ovo je mesto otvoreni muzej ljupkih starih kuća sa bujnim baštama, klupicama, mirisnim ružičnjacima. Te viktorijanske kuće-mali dvorci u nekom trenutku u prošlosti postale su univerzalni model kuće za lutke od kojih je najpoznatija čuvena Barbi kuća iz snova. I tako se desilo da su, pouzdano to znam, posredstvom Barbi brenda, mnoge devojčice krajem devedesetih u Beogradu sanjale o američkoj viktorijanskoj kući.

„Istinsko razumevanje jednog prostora mora se
pozabaviti pitanjem njegove proizvodnje.“
Anri Lefevr

U Vašingtonskim snenim kućama u cveću donose se zaključci i odluke koje stvaraju ili ukidaju čitave države, usmeravaju globalne tokove robe, novca, ljudi i bombi, određuju šta je međunarodni dogovor a šta nije, kako druge države treba da se organizuju, šta činiti sa planetom, i slično. Na primer, samo u malom naselju Dupont Circle nalaze se:

Institut za svetsku politiku, Institut za studije rata, Institut za trenutnu situaciju u svetu, Institut za međunarodnu ekonomiju, Institut za kinesko-američke odnose, Institut za poreze, Centar za strateške i međunarodne studije, Centar za prava i društvene politike, Centar za međunarodno privatno preduzetništvo, Udruženje za izuzetno obrazovanje, Udruženje američkih koledža i univerziteta,Udruženje američkih pravnih fakulteta,Fondacija za medije i demokratiju, Fondacija za globalna ljudska prava, Fondacija za američke studije, Nacionalni muzej američke jevrejske vojne istorije,Institut za savremene nemačke studije, Nemački istorijski institut, Nemački maršal fond, itd.

Lokalci kažu da sa svakom smenom vlasti (od republikanske na demokratsku, i obrnuto), čitava armija ljudi iz administracije poražene vlasti, ako ne želi da se seli, u ovim nevladinim kućama nalazi uhlebljenje.

Vašington se naziva američkim Parizom, još od 1791. godine. Tada je francuski urbanista Pierre L’Enfant angažovan da nacrta urbanistički plan za novo sedište vlade usred močvarne ravnice, daleko od užarenog Njujorka, i time bezbedno od njegovih kaprica. Ipak, planirana ortogonalna matrica, barokne dijagonale i monumentalni javni prostori po ugledu na Pariz dugo su bili samo Bela kuća usred močvare, podrugljivo nazivana „gradom veličanstvenih namera“.

L’Enfantov plan: Centralno mesto u šemi zauzima zgrada Kongresa. Kao i hramove grčke demokratije, i ovaj hram američke demokratije zidali su robovi.

Kada mislimo o karakteru nekog grada važno je setiti se njegove inicijalne namene. Kao što se neki gradovi spontano razvijaju oko fabrike (industrijskog kompleksa) tako što ljudi koji u njoj rade moraju negde i da prespavaju, i da kupe namirnice i da odu na pivo ili na film, tako se neki gradovi razvijaju oko pijace (trgovinskog čvorišta), kao Njujork, a neki oko administrativnog sedišta, kao Vašington. I taj prvobitni karakter, poput atmosfere grada, teško se transformiše; on ostaje trajno upisan u njegovu fizičku organizaciju, u njegove priče, u njegove toponime, i u njegov tempo. Zato su ulice Vašingtona puste i trome poput bilo kog birokratskog procesa.

Utisak da se nalazimo u mestu ušuškanom, jednoličnom, i fiksiranom potiče još više od toga što su ovde, kao u nekom Dizni tematskom parku, nesreća i beda sklonjeni iza kulisa. Crna i latino lica se na ulicama slabo viđaju, oni su u kuhinjama restorana, za volanima, za kasama, za metlama, za kolevkama. Tek ponekad na besprekornim trotoarima naiđe se na tamne prilike koje zveckaju sitnišem, privremeno skućeni u utvrđenju od kartona ili šatoru, neočekivani i neprimereni, ljudi-pukotine.

Viktorijanska kuća 1840-1900

Verovatno je najveći razlog zbog kog Vašington podseća na romantični tematski park njegova arhitektonska jednoličnost: pejzažem u velikom meri dominira jedna graditeljska tipologija, viktorijanska kuća. Posle industrijske revolucije on je izgrađen za samo nekoliko decenija, u takozvanom zlatnom dobu (u Britaniji zvanom viktorijanska era, a u Francuskoj Belle Époque), kada u grad pristižu porodice koje su bogatstvo sticale negde drugde, a želele da budu viđene u prestonici. I grad kreće ubrzano da raste, šireći se od prvobitnog naselja oko zgrade Kongresa. Ta brzina izgradnje bila je moguća jer su delovi sada mogli masovno da se proizvode i unapred isečeni transportuju vozovima širom zemlje, a uveden je još jedan izum: knjiga šema. Naime, 1860ih u Americi je mogla da se kupi knjiga modela kuća, izabere jedna, i arhitektonski planovi naruče poštom. Jedna takva knjiga u celosti je dostupna online.

Iako su metode konstrukcije napredovale munjevitom brzinom, spolja, lice zgrade bilo je retrospektivno. Graditelji viktorijanskih kuća proizvoljno su primenjivali dekoracije iz istorijskih perioda: špicaste kule kao kod starih evropskih zamkova, cvetne i orijentalne ornamente, gotičke lukove, mesopotamijske laviće i egipatske sfinge… A unutra, u telu zgrade, bila bi moderna čelična konstrukcija. „Od samog početka”, pisao je Dejvid Harvi, „modernost je pulsirala od kompleksnosti, od koegzistencije progresivnih i reakcionarnih sila prilikom oblikovanja urbane forme. Uvođenje tehnoloških inovacija pratila je isprepletanost straha i fascinacije.”

Vašington

Tako, iako ih je doba mašine katapultiralo u tehno-budućnost, bogati Amerikanci su sve do početka XX veka zidali kvazi-evropske romantične kuće-dvorce ili kuće-mini bliskoistočne hramove, obuhvaćene jednim imenom: viktorijanski stil. „Da bi se izumeo egzotični ili antikvarni predmet, prvo mora da se desi razdvajanje. Mesto porekla mora biti nedostupno da bi se generisala želja,“ napisao je Žan Bodrijar.

Iako modernost uskoro odbacuje “smešno obožavanje prošlosti”, slike starih kuća i dalje se vraćaju u epizodama. Ideal kuće kao ljupkog skloništa, malog dvorca (a dvorac je uvek utvrđenje, sigurno mesto zaštićeno od ulice, od vetra promene i sila koje destabilizuju, usidreno u tradiciju i kontinuitet sa precima) kao da ostaje mnogo potentniji; kao da je kuća pre-industrijskog doba, doba pre mašine, mogla bolje da nas zagreje. „Moderno je hladno, a antičko i egzotično su topli”, napisao je dalje Bodrijar, „jer savremena mitologija smešta potonje objekte u detinjstvo, daleko od apstrakcija savremenog društva,“ a o privlačnosti antikviteta u arhitekturi već smo pisali u ovom tekstu.

Ne-red veličina

Takva, topla viktorijanska kuća iz 19. veka u stvari mi je dobro poznata od ranije. Prvi put sam je videla još 1997. godine u sobi-igraonici kod Milice iz vrtića, pripadala je njenoj Barbiki.U toj sobi moja Barbika avatar pošla bi u šoping duž plastične roze viktorijanske kuće isto kao što ja hodam sedamnaestom ulicom Vašingtona, sa kućama-dvorcima u pozadini. Scenografija ostaje u pastelnim bojama ali ovaj put je od cigle, ne od plastike, i u toj se šetnji dešava neko remećenje razmera, vremena i geografija. Barbika bi valjda trebalo da bude veličine moje podlaktice, a kad se ispravim, njena kuća bi morala da mi bude do brade, ne do neba.

Iz Diznijevog filma “Alisa u zemlji čuda”,
priče o viktorijanskoj Engleskoj

U jednom radu beogradske umetnice Mariele Cvetić minijaturni enterijer kuće za lutke uveličan je nazad, u ljudsku veličinu, a dobijeni rezultat vrlo je uznemirujuć… U recenziji izložbe Jasmina Čubrilo piše: „Tematizovanje straha žene od zarobljenosti unutar kuće, odnosno od ovog zakonom i kulturom naturalizovanog stanja, u književnosti se obično oslanjalo na metaforu kućice za lutke (…) Rad se referiše na tu tradiciju, računa na nju, ali se izvesno i udaljava od nje, redefinišući konkretni strah u Das Unheimliche efekat proizveden brisanjem razlike između mašte i stvarnosti, iznenadnim pojavljivanjem zamišljene situacije kao stvarne tokom kojeg simbol preuzima punu funkciju i značenje stvari koju simbolizuje”. Frojdov koncept Das Unheimliche odnosi se na nelagodu pri susretu sa onostranim – sa nečim od preko ili van, i to je valjda ime za jezu koju sam osetila na ulicama Vašingtona, ispred viktorijanskih Barbi kuća iz snova.

Das Unheimliche na ulicama Vašingtona

Prevođenje umanjenog nazad u veliko očigledni je fijasko sudeći po sudbini dva tematska parka – Barbi kuća u pravoj veličini. Jedna je nedavno otvorena na Floridi a druga u Berlinu. Devojčice su pozivane da „otkriju životne prostore Barbi kuće iz snova, veće od života, za jedinstveno brendirano iskustvo.” Ipak, roditelji nisu bili oduševljeni time što uveličana igračka liči na čudni bordel sa lutkama, pa je nakon slabe posete ona na Floridi zatvorena, a ispred berlinske verzije organizuju se protesti pod nazivom „Occupy Barbie Dream House”.

Ogromno i sićušno su uzajamni jer su oba stvar sna

Dobro se sećam te Miličine viktorijanske kuće. Jer kakvu Barbiku imaš, gde ona živi i kakve aksesoare ima, to su bili statusni simboli u našem vrtiću. Sestra i ja smo, na primer, nasledile od rođake zavidnu kolekciju od četrnaest Barbika i dva Kena, ali nikada za njih nismo imale pravu viktorijansku kuću kao ta Milica. Zato su nam roditelji tokom proleća 1999. napravili jednu dostojnu dvospratnicu od gipsa i drveta; valjda su imali dosta slobodnog vremena. I stvarno, tu je mogla da stane cela naša Barbi zajednica. Njih 16 imalo je dnevne, spavaće i dečije sobe, terasu, parking i bazen ispred.„Bolje se osećam u svetovima minijature; to su za mene savladani svetovi,” piše Gaston Bašlar u knjizi Poetika prostora, a sa time bi se verovatno složila i moja mama tog proleća dok je sklapala sićušnu fotelju od kartona. „A kako je prijatan odmor taj doživljaj sveta kojim vladamo”.

Kada se gleda ovako, preko okeana i kroz oblake, ta naša improvizovana kuća takođe izgleda vrlo romantično. Njeni ukrasi nisu viktorijanski, ali su podjednako dirljivi.

Što se tiče života naših Barbika, one su se obično zvale Džesika ili Lora ili Kimberli, a dane su uglavnom provodile oblačeći se za žurku. Zapleti su najčešće bili isti kao u američkim tinejdžerskim filmovima koji su se tada puštali na Pinku. Kasnije sam razumela da je tako životni stil američke srednje klase izgleda postajao integralni deo našeg imaginarnog tamo, preko i van. I mada inače ne postoji konsenzus na koju se geografsku odrednicu misli kada se kaže „tako se stvari rade van“ ili „tako se živi preko“, što se nas dece tiče, sa sigurnošću mogu reći da se tamo, preko ili van odnosilo na svet koji smo viđale u tim filmovima ili, isti takav, svet naših Barbika.

Istinsko razumevanje Barbi kuće, složio bi se Lefevr, mora se pozabaviti pitanjem njene proizvodnje

Tako, dok smo se mi transformisale u devojke-žene a naša se zemlja transformisala u kapitalističku, na tom putu su nam iste slike svetlucale pred nosem; tamo gde idemo dok se menjamo čeka nas budućnost uzbudljiva i blistava, i u toj budućnosti svi su lepi i bogati i ima svašta da se doživi i kupi… Tamo nas čekaju gradovi besprekorni, udobni i srećni, valjda kao što je ovaj Vašington, gradovi u kojima svi imaju velike automobile, prostrane tople kuće, puno prijatelja i bele zube.

A dok sve to ne dođe, u vremenu između, u procepu – trebalo je snaći se. I mama i tata su se snalazili, improvizovali. Napravili su tada jednu pristojnu kuću dvospratnicu za sve Barbike i još jednu za nas četvoro.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: