GRIME 2.0

Prošlo je mesec dana od nastupa Kanye West-a na dodeli Brits nagrada, britanske niskobudžetne verzije Gremija, gde se inače umesto Beyonce pojavljuju njihove bleđe (doslovce i u prenesenom značenju) kolege poput Ed Shereena. Iza Kanyea se na bini namrgođeno klatila i skakala maltene kompletna grime scena. Ovo je okinulo podužu i polarizovanu debatu na temu komplikovanog odnosa britanske muzičke industrije prema grime-u , diskusiju koja se ponekad temelji na teorijama zavere.

Po nekima, činjenica da su ljudi sa scene imali priliku da se tu pojave predstavljala je ogromnu pobedu i razlog za slavlje, dok su drugi odlepili što su najveća imena grime-a morala da uzjašu američku zvezdu da bi javnost uopšte primetila da postoje. Ja, sa druge strane, samo sam duboko uzdahnuo jer smatram da grime scena uopšte ne bi trebalo da moljaka za potvrdu od strane mejnstrima.

Kanye West, uživo na Brits

U slučaju da vam je ovaj žanr nepoznat – grime je nastao u tvrdim krajevima istočnog Londona početkom 2000, u vreme kada bledi UK garage. Grime je britanskoj muzici ponudio lokalnu protivtežu hip-hopu koja je nosila isti duh, a za razliku od većeg dela britanske hip-hop scene (ili, čak možda bilo kog hip-hopa van Amerike) nije odavala utisak parodije Gang Starr-a sa bledolikim dečacima u prevelikoj FUBU odeći.

Kao i hip-hop, grime je bio zvuk londonske siromašne, uglavnom crnačke, obespravljene omladine, a njegova kolevka, blokovi sa opštinskim stanovima, predstavljaju ekvivalent ulica Bronksa koje su iznedrile Grandmaster Flash.

Grime je imao svoj autentični identitet, budući da njegovi pioniri nisu samo imitirali američke repere koje su videli na MTV-u, već su inspiraciju vukli iz sopstvene kulture: od jungle-a, preko dancehall-a do Roots Manuva, šireći svoje pesme na pritaskim radijima koji su zastupali DIY etiku karakterističnu za punk ili rave. Primera radi, od prve britanske rave kulture iz 80ih preuzeli su ideju white lables i samoorganizovano proizvodili vinile na koje su samo lepili bele nalepnice sa imenima izvođača. Pored toga, Wiley i Dizzee nisu bili reperi, već MC-evi. Oni nisu repovali, već spitovali barove (stil brzog bacanja rima preko tempa), i to sa tvrdim ‘Jafrican’ akcentima karakterističnim za tu demografiju londonskih klinaca. Pritom su se služili slengom koji je bio do te mere lokalizovan (reči poput ‘shotter’, ‘wagwan’, ‘cotch’ and ‘sket’) da nisu mogli da ga dešifruju ljudi iz drugih delova Londona, a kamoli Njujorka.

Ipak, ovo nije bila posledica proračunatog pokušaja autentičnosti, već slika scene upućene na sebe, koja je toliko organski rasla sa ćoškova istočnog i severnog Longona, da spoljašnji uticaji ili poređenja nikad nisu dolazili u obzir. Sada pokušajte to da uporedite sa britanskim hip-hopom, čija je glavna figura glupavi Tim Westwood – sin biskupa koji se ponaša kao karikatura Ali G-a i pritom je stariji od mog ćaleta.

Međutim, upravo ova uskogrudost činila je grime posebnim, ali u isto vreme spoplitala njegov potencijal da postane mejnstrim. Bila je suštinski neprilagodljiva za radio. MC-jevi su lajali, a bit kao da ti je zabadao nož u bubne opne. Nisu koristili profesionalnu opremu i vrlo verovatno da je to prvi žanr stvoren na ilegalno krekovanim kopijama FruityLoops-a. Grime je od garage-a preuzeo osnovnu šemu, otfikarivši tople melodije, zarazne refrene i prijatne bitove uz koje možeš da se savatavaš sa devojkom. Imidž im se nije sastojao od Versace majici i pijenja Hennessy-a u VIP-u, već su ga činili namršteni i nagruvani ortaci u slabo osvetljenim industrijskim prostorima, koji su izgledali kao pit bulovi na ilegalnim borbama pasa.

Kako je otac-osnivač D Double E to opisao u Open Mic-u, epizodi Dazed-ovog serijala Music Nation posvećenoj grimeu: “Bilo je zastrašujuće, likovi sa kapuljačama se deru u mikrofone, sve je preglasno, a ako nisi najtvrđi i glas ti nije najjači – niko te ne primećuje”. Grime je oformio zakleto posvećenu bazu među (opet, uglavnom crnim) klincima iz najlošijih londonskih krajeva, koji su u svakom stihu videli odraz sopstvenih života, međutim, to nije bila vrsta ljudi od kojih iko može da zaradi milione. Oni nisu imali pare da kupe CD-ove, karte za koncerte u velikim arenama ili koji god preskupi propratni materijal bi velike izdavačke kuće probale da im uvale.

Da stvar bude komplikovanija, grime je započeo kao anti-radijski odgovor na komercijalizaciju garage-a, a kada se za dolazak na radio javila finansijska motivacija, teško je bilo domoći ga se zbog premise iz koje su započeli. Nasuprot hip-hopu, čija je osnova preuzeta od neuporedivo društveno prihvatljivije muzike poput funka i koji je podario crossover hitove kao što je Biggie “Juicy”, uticaji na kojima je nastao grime došli su iz undergrounda. Naravno, po neki album ili pesma poput Dizzee “Boy in Da Corner”, ili Lethal Bizzle “Pow” su imali dobar prijem kod šire publike, ali to je bila čista sreća koja može da zadesi izvođače iz bilo kog žanra. Grime nije imao okvire u kojima bi to ponovio na većoj razini, a kada su to pokušali, rešenja su tražili spolja, ugrozivši pritom i zvuk i kulturu.

Dizzee Rascal je porastao u pop zvezdu veću od same scene, dok su ostali pioniri poput Wileya i Skepte pokušavali da unovče žanr kalemljenjem grime-a na elektro, čime su mu samo zakucali poslednji ekser u kovčeg. Da, Boy Better Know su 2009. izbacili cock-fest himnu Too Many Man, ali mahom im je ponestalo ideja i lagano su klizili nazad ka underground-u. U godinama koje slede o grime-u se slabo govorilo – većina belih klinaca iz muzičkih redakcija koji ih sad najglasnije bodre bili su prezauzeti balavljenjem na Odd Future, A$AP ili čikaški drill, dok su grime rejvovi postali teritorija samo najpredanijih posvećenika.

Skepta i JME

U jednom trenutku stvari su postale zaista blamantne. Najreprezentativniji predvodnici jednostavno su zatvorili oči i nasumično birali hitove sa toplista koje bi mešali sa svojom uobičajenom produkcijom. Elektro-grime je bio glavni, kombinacija generičnih pre-Guetta klupskih bitova i jezivih koreografija koje možeš da uvežbavaš u svojoj sobi. Zatim, tu je bio i “grindie”, nesrećno kopile dve scene koje klize u nevažnost, gde su MC-jevi bacali rime preko pesama indi bendova, što je predstavljalo muzički ekvivalent prvog dejta dvoje buckastih, razvedenih matoraca koji su se upoznali na OkCupid-u i smrduckaju na očaj. Pošto je preživeo napad nožem u Ayia Napa, Dizzee je kompletnoj sceni okrenuo leđa i odlučio da postane pop zvezda koja pravi brdo love, naskakajući na svaku kasicu prasicu koja je zveckala – nešto poput Madonne iz huda. Umetnička prositucija mu se isplatila, međutim isto se ne može reći i za ostatak scene: Skeptin “Rolex Sweep” je dosegao #86 na listima, Roll Deepov “Do Me Wrong” nije uspeo ni da je probije. Sve se stišalo. Poslednji trzaji na listama pojavili su se 2009, ali već 2010. vladao je utisak da grime više ne postoji.

Dizzee Rascal

Kada sam za mišljenje pitao John-a McDonnell-a, AKA Clarence Stately–Holmes, autora VICE-ove ugašene ‘grimewatch’ kolumne, rekao mi je: “Mislim da je grime tada zamro zato što su izvođači dobijali vrlo malo potvrde, pa su se umorili i ostali bez ideja. Jednostavno, zvuk je bio tvrd i nije imao za cilj da bude popular. Međutim artisti su i dalje očekivali uspeh svojih američkih kolega – a kada džakovi love nisu usledili nastupila je frustracija”.

A onda, negde tokom 2013. grime se ponovo pojavio. BBC 1xtra napravio je radio dokumentarac o mamama scene pod nazivom, pa, ‘Grime Mums’. German Whip je prošle godine dospeo na 13. mesto na listi, dok je VICE-ov muzički portal Noisey, u svom pabu počeo da organizuje grime karaoke. I da se stvar zapečati, desio se nastup sa Kanye-om: Grime se vratio.

Upravo u ovome leži razlog za moju skepsu prema kanalima weba koji tvrde da će grime 2.0 biti zvuk 2015. i teorijama zavere koje guraju Kanye i ostatak ekipe sa scene. Neke vrste muzike jednostavno nisu pravljene za X-Faktor. Ipak, postoji prostor za novi talas. Od kad je žanr prvi put utihnuo, internet je proširio njegovu publiku. Beli klinci iz srednje klase koje ranije nikad ne bi došli na grime rave da ne bi završili kao žrtve pljačkanja imali su prilike da se uključe u scenu iz bezbednosti svog Youtuba. Prvi pad grima izrodio je dubstep, bassline i UK funky, koji su iz grime-a uzeli ono što im je najviše odgovaralo i ponudili njegovu srž novom auditorijumu. Grime više ne zvuči vanzemaljski kao 2002, što mu može samo podići izglede kod novih generacija.

Inteligentni, minimalistički dubstep zvuk koji promovišu lejblovi poput Hyperduba dao je grime-u novu šemu okrenutu ka densfloru. Grime je isprva manjkao u infrastrukturi da bi se podržao, međutim, ilegalno skidanje sa neta umanjilo je moć korporativnih glava iz velikih lejblova i demokratizovalo kompletnu muzičku industriju. Porast platformi poput Noiseya i Boiler Rooma koje vode mladi ljudi oduzeo je autoritet matorim, neinformisanim likovima, učinivši ih potpuno suvišnim – dokle god MC-jevi mogu da se suzdrže naleta da se ponižavaju zarad jurenja slave. 

Međutim, imajući u vidu da Skepta u Guardianu priča o probijanju u Americi, zemlji gde njegov naglasak razumeju koliko i Sanskrit, i da se trep bitovi sve više ušunjavaju u grime produkciju, prognoze već deluju zlosutno. Strane ideje su važne jer sprečavaju da stvari postanu bajate, ali postoji velika razlika između inspiracije i imitiranja. Samo se nadam da je flertovanje sa elektrom i “grindlom” naučilo scenu kako da se drže na zdravoj razdaljini, jer, budimo realni – niko ne želi da izgleda kao Tim Westwood, to je prosto blamantno.