Da li imate preko 18 godina?

Evo me gore, iznad situacije

Ja zapravo volim različitost. Autentične ljude koji razmišljaju drugačije od mene doživljavam kao svoju braću. Jer, ma koliko se razlikovali, naši motivi potiču sa istog mesta – iz dobre namere.

1
0

Često razmišljam o ljudima koji su doneli nešto novo, napravili razliku, pomerili svet. Zanimaju me njihovi karakteri, kakav to motor treba da imaš u sebi, da bi izgurao jednu novu ideju na svetlo dana i preneo je ljudima na razumljiv i ubedljiv način. Nosioci promena su često rigidni, radikalni, ekstremni, netolerantni. Ta jednostavnost i jednodimenzionalnost doprinose da se njihova ideja jasnije vidi, bolje čuje, da bude prodorna i nedvosmislena, da gađa pravo u metu. Iz istog razloga oni imaju i dosta oponenata, hejtera, neprijatelja. Brutalna direktnost i nepristajanje na kompromis još više iritiraju neistomišljenike. Zato su ovi ljudi ili obožavani ili omraženi. Sa nečim što je kristalno jasno i nedvosmisleno, najlakše je slagati se ili ne slagati se. Kad neka ideja šljašti i štipa za oči svojom bistrinom, na nju se onda automatski lepe oni koje trigeruje neposredni sadržaj svega što ih okružuje. Oni kao psi njuše realnost i bivaju aficirani onim što im se sviđa/ne sviđa. Tako se ponaša većina.

Manji broj ljudi ima sposobnost apstraktnog mišljenja, poimanja šire slike ili, kako bismo danas rekli „bivanja iznad situacije“. „Biti iznad situacije“ ne znači biti prepotentan i nadmen, umišljen ili dignutog nosa. Moram to da naglasim, jer mi se čini da oni koji jurišaju na pojave i ideje, bez ikakvog kritičkog odmaka, sagledavanja konteksta i pojma o nepristrasnosti u prosuđivanju, nemaju kapaciteta da shvate da levitirati nad arenom gde gladni lavovi rastržu gladijatora, a ne biti gladni lav, nije nikakav nadmeni „pokušaj“ da se bude pametniji od drugih. Onaj koji vidi širu sliku i pokušava da zauzme nepristrasno stajalište, realno jeste pametniji od onih koji tu sliku kidaju i usitnjavaju svojim kandžama, vođeni nagonom slaganja/ne slaganja.

To što se sa nekim ne slažem, ne znači da me taj neko nervira, da imam nešto protiv njega, da mi je, ne daj bože, neprijatelj ili da ga ne volim. Evo navešću kao primer jednu ženu koju cenim i smatram da je mnogo doprinela svetu svojim postojanjem i delovanjem, a sa kojom se po nekim pitanjima uopšte ne slažem. To je osnivačica i predsednica organizacije za zaštitu životinja PETA, Ingrid Njukirk. Svima je poznato šta je ta žena tokom svog, desetlećima dugog, angažmana u borbi za zaštitu životinja postigla i izvojevala. Hvala joj na tome do neba, u ime svih ljudi i životinja. Ona je, na primer, jedan od onih rigidnih ekstrema o kojima govorim na početku teksta, koji svojom oštrinom i jednostavnošću režu svet i seju u njega promene. Ona vodi organizaciju koja danas vredi na desetine, možda i stotine, miliona dolara, a živi kao asketa, u polunameštenom stanu, sa instant pahuljicama iz mikrotalasne za večeru. Nema porodicu. Podvezala je jajnike još u svojim tridesetim. Smatra da je nepotrebno i obesno da se čovek razmnožava iz svog čeifa, dok milioni dece plaču po sirotištima. Ona na potomstvo gleda kao na jedan nepotreban luksuz koji ljudi sebi dozvoljavaju.

To jeste ekstreman stav i ja se uopšte ne slažem sa njom. Ali mi se taj stav dopada i nekako ima smisla u kontekstu njenog lika i dela. Najzad, dobro je da i takvo mišljenje može da se čuje i da se o njemu diskutuje.

Mislim da je to jedna zanimljiva, specifična i korisna biljka na poljani gde niču različiti pogledi na ovu temu, nikad je ne bih iščupala. Ja mislim da se deca rađaju iz ljubavi, a da ljubav nije proračunata. Ingrid je žena razuma, a ljubav je često iracionalna, nelogična i apsurdna. Niko ne razmišlja o stanovništvu sveta i svetskoj boli dok pravi decu. Niko ne odlučuje da ima dete jer je svetu potreban još jedan stanovnik. Odlučujemo to jer nas vuče srce, vuku nas hormoni, naša prolazna tela, strah od smrti, želja da živimo kroz svoje potomstvo. To je sve možda jako sebično ako se posmatra iz perspektive populacione politike i socijalne pravde. Ali, iz perspektive jednog iracionalnog univerzuma tople mekane ljubavi i neumoljive biologije koja nas determiniše kao bića sa nagonom za razmnožavanje, to se čak ne može ni posmatrati kroz pojmove sebično/nesebično, jer se ne tiče nikoga osim nas samih. Ingrid je toliko humana (ili je u njenom slučaju tačnije reći animalna?) da čoveka vidi pre svega kao biće koje je određeno njegovom odgovornošću prema svetu. Ja smatram da čovek nikome ništa ne duguje samim svojim rođenjem i da ni sa čim ne sme biti uslovljen. Pre svega zato što nije ni tražio da se rodi. Mi smo na ovom svetu slučajno, a od nas se ponekad očekuje da budemo odgovorni kao da smo roditelji sveta.

Često pomislim na Ingrid i na taj njen čudan stav. Nikad se ne iznerviram. Uvek mi bude drago što ona postoji i što razmišlja na takav način. Ja zapravo volim različitost. Autentične ljude koji razmišljaju drugačije od mene doživljavam kao svoju braću. Jer, ma koliko se razlikovali, naši motivi potiču sa istog mesta – iz dobre namere, iz dobre duše. Dobrota se aktualizuje na najraznovrsnije načine, ali se u svakom od tih načina ona oseća i prepoznaje. Ponekad istomišljenici imaju različite motive, pa se uprkos usaglašenim stavovima, ne slažu, ne podnose, ne mirišu. Zato slika sveta mora da bude dublja, šira, dalja. Zato situacija mora da bude dole, a mi iznad nje. Jer realnost i težina naših stavova ne leži u njima samima. Možemo se mačevati suprotstavljenim mišljenjima dok ne popadamo od iscrpljenosti, ali nećemo rešiti ništa. Istina nije u logičkom dokazivanju/obaranju stava. Istina je u posmatranju, razumevanju, obuhvatanju, sažimanju, prihvatanju, grljenju, voljenju, disanju.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: