Džaba me ubeđuješ da sam nenasilna

Bilo je mirno nedeljno jutro. Pili smo kafu u dnevnoj sobi. Šarar je čitao knjigu, jednu od onih psiholoških publikacija Stivena Pinkera, u kojima on mudro, potkovano i sistematično piše o društvenim fenomenima i ljudskom ponašanju, posmatrano evolucionistički. U jednom trenutku, podigao je glavu, sklopio knjigu i krenuo da mi prepričava neki detalj koji mu je posebno zanimljiv. Naime, cenjeni autor tvrdi, na osnovu činjenica iskustva, statistika koje su na raspolaganju nauci, da su se žene kroz istoriju pokazale kao manje agresivne, manje sklone nasilju, manje borbene i manje zainteresovane za moć. Možda ne piše baš doslovno tako, ali Šarar mi je to tako prepričao. Glas mu je bio afirmativan, gestikulacija takođe, on se slagao sa Stivenom. A meni se desila mala eksplozija besa u organizmu.

Prvo smo razgovarali smireno i argumentovano, a onda sve glasnije i ostrašćenije, da bi nakon dva sata glasne prepirke cela stvar izrasla u verbalni karambol, nasred dnevne sobe, nasred mirnog nedeljnog jutra. Hvala bogu, dete se igralo tamo u svojoj sobi, pa nije moralo da svedoči našem pomahnitalom sporu.

Šta me je toliko iznerviralo? Iznerviralo me to što autor knjige, kojeg poštujem i koji me je nekim svojim tezama iz prethodnih knjiga prosvetlio, i moj muž kojeg takođe poštujem kao jednog savremenog i izrazito liberalnog tipa, dakle ta dva muškarca koja ne smatram zatucanim, tvrde samouvereno da su žene manje agresivne, manje sklone nasilju i manje željne moći. Evo dok pišem o tome opet sam se iznervirala. Ma ko ste bre vi, da meni kažete da sam manje agresivna i manje nasilna od vas? Otkud vi to znate? Statistike kojima raspolažete su statistike patrijarhata, druge ne postoje. Patrijarhat je poredak u kome je žena potčinjena i obespravljena. Ona je u takvom stanju stvari onemogućena, mentalno i fizički, da pokaže agresiju na direktan i ogoljen način kako je ispoljavaju muškarci. Žena je milenijumima morala svoju agresiju da kanališe, pretače i modifikuje onako kako je prihvatljivo patrijarhatu. U čitavom tom nastojanju da ostane nenasilna na površini, žena je izgradila bezbroj sporednih putića, poput manipulacija, spletki i ostalih sitnih pakosti koje kanališu agresiju, pa se ta perfidnost sada pripisuje ženskoj prirodi, dok se banalna agresija pripisuje muškarcima. Ali, da li bi bilo tako i da nikad nije bilo patrijarhata? Tvrdim da ne bi.

Onda smo se vratili na prirodno stanje, društveni ugovor, na ljudsku prirodu, na Hobsa, Loka i Rusoa. Pokušavali smo da ostanemo razumni i nađemo rešenje, ali sam i dalje ispod svega toga htela da zubima iščupam grkljan Šararu, jer misli da sam, kao i sve žene, po prirodi manje nasilna od njega i svih muškaraca. On me je nazvao bihevioristkinjom koja ne veruje u ljudsku prirodu i sve pripisuje odgoju i kontekstu, ali to uopšte nije tačno. Ja verujem u ljudsku prirodu. Ne verujem u dobrog divljaka, ali ne verujem ni u „rat svih protiv svih“. Mislim da je stvar malo složenija. Mislim da su se ljudi u prirodnom stanju vodili instiktom opstanka i vlastitim interesom, koji nije nužno vodio u rat. Ali, s obzirom na nepostojanje države kao sistema koji garantuje bezbednost, ljudi su se štitili jedni od drugih onako kako su najbolje umeli. To je situacija u kojoj je fizička snaga od presudnog značaja i gde pravila postavljaju oni koji imaju fizičku snagu, a to su muškarci. Po mom najdubljem uverenju, tako je nastao patrijarhat. Nije to nikakva zavera zlih muškaraca, to je prosto zakon jačeg, logična stvar. Da su žene bile fizički nadmoćnije, imali bismo za nama jednu istoriju matrijarhata.

Ne mislim da su muškarci i žene u svemu jednaki ili sačuvaj bože isti. Tako radikalna, da ne kažem luda, nisam. Žene i muškarci se, osim fizičke snage, razlikuju u još dosta stvari. I to svakako ne umanjuje razloge za apsolutnu i bespogovornu ravnopravnost. Ali agresija, nasilje i volja za moć nisu nešto u čemu se ova dva pola razlikuju. Žene su svoju prirodu pripitomile, naučile da budu krotke, da ugode patrijarhatu. I ta kultura krotkih žena neće tako lako nestati. Ne znam koliko još vremena treba da prođe, pa da statistike na koje se oslanjaju društvene nauke pokažu isti broj muškaraca i žena među ubicama. Ali znam da ja mogu da ubijem, da imam u sebi bes i agresiju, da sam bila nasilna prema sebi i prema drugima, da sam bila glavna u školskom dvorištu. I da su moje prijateljice iste kao ja. Devojčice vladaju u učionicama, dok ne postanu žene, one su te koje dominiraju. Dečaka nema nigde dok fizički ne ojačaju. Učionica je dobar eksperimentalni poligon za prikazivanje stanja stvari u svetu gde smo fizički jednaki i još uvek neopterećeni patrijarhalnim sadržajem određenja „muškarac“ ili „žena“.

Govoriti o ženinoj krotkosti kao činjnici njene prirode, zapravo znači oprati patrijarhat od odgovornosti za gušenje ženske slobode. Vi ste po prirodi takve. Ne, nismo mi po prirodi takve, nego nas je patrijarhat takvima napravio. A vi, „beli muškarci na poziciji moći“, što bi rekla Jelena Veljača, ne možete znati i nemate prava da tvrdite išta o našoj prirodi koju ste ugušili. O toj prirodi znamo samo mi, jer je ona unutra, a ne spolja.

I tako je naše nedeljno jutro, iz mirne meditacije uz kafu, izraslo u krvavi rat polova. Prebacili smo svađu na lični nivo, pa nismo razgovarali dva dana. Ja sam se osetila užasno uvređeno jer mi se oduzima agresija iz nedara, nisam mogla da pređem preko toga za par sati. Šarar se sve vreme vadio da on govori samo o statistikama i ništa više. Ma okači ti te statistike patrijarhata mačku o rep. Kad bude postojalo društvo u kome će žene da izgube sećanje na patrijarhat, tad možemo da izmerimo iskustvo i pokušamo da zaključimo nešto o ženskoj prirodi.

Znate, to je bila samo jedna rečenica koju je moj muž izgovorio. Rečenica iz knjige. Mogla sam samo da pređem preko nje i nastavim da pijem kafu. Ali ja ne prelazim preko ničega. Ne prelazim ni preko jedne slučajno otpale trepavice. Svaki dan sa mnom je takav i Šarar ga za sada herojski živi. Pomislila sam u jednom trenutku, šta bi tek bilo da za muža imam jednog od onih stvarno ograničenih likova, koji očekuju da im žena pegla košulju. Taj bi sa mnom najebao ili pobegao glavom bez obzira. A većina je takva. Otišla sam na Tviter i napisala „Budite srećni svi do jednog što vam ja nisam žena.“ Moja agresija i volja za moć bljesnule su nebom kao eksplozija nuklearnog reaktora.