Danilo Pisanjuk: O prostoru Samita nesvrstanih, zvuku skejta i ulice

Danilo Pisanjuk je jedan od organizatora festivala Samit nesvrstanih, kao deo ekipe koju je spojila neumorna vožnja skejta i želja za stvaranjem nekog novog prostora slobode. Neki od njih organizovali su se u skejt kolektiv koji je rezultirao i malim brendom odeće (Provins), a festival posvećen skejt kulturi održao se po treći put od 12. do 15. septembra ove godine (iako je prvi put takmičarskog karaktera). Tokom četiri dana festival je ugostio brojne skejtere koji su aktivno vozili gradom, dešavale su se projekcije, žurke, radionice… Beograd je izgledao malo drugačije. Na sajtu im piše da je to “skup na kom ćeš upijenu energiju proslediti dalje i tako ohrabriti sebe i druge da rade ono što stvarno vole.” Zato sam ga pitala o odvažnosti i i zidanju, a tek onda o skejtu. 

Foto: Ivan Dinić, Vice Srbija

Kad i kako si počeo da voziš skejt? Na koji način ti je to oblikovalo dalja kretanja (figurativno i doslovno)? 

Skejt sam počeo da vozim 2005. godine u Subotici. Krenulo je sasvim spontano, kao neki vid konekcije između mojih drugara iz osnovne škole koji su tada krenuli da voze i starijeg druga iz naselja koji je već imao profesionalni skejt. Moje dalje kretanje jeste oblikovano skejtom u potpunosti – na primer, odluka da studiram u Beogradu je uslovljena vožnjom skejta i mojom željom da se nađem u centru zbivanja. Poslove koje sam birao sam uvek birao tako da mi ostavaljaju dosta slobobodnog vremena da bih mogao da se posvetim vožnji skejta. Tako da, otkad sam počeo da vozim pa sve do danas, skejt u potpunosti oblikuje moje kretanje, oblikuje moje vreme.

Odakle je potekla ideja za Samit nesvrstanih? A odakle hrabrost? 

Ideja za prvi Samit je nastala 2017. kada smo se David i ja vratili iz Makedonije gde se dešavalo slično takmičenje, odnosno takmičenje izvan skejt parka na dve-tri lokacije. Imali smo za cilj da organizujemo pop-up izložbu dotičnog makedonskog brenda i onda smo došli na ideju da dan pre toga upotpunimo skejt dešavanjem, koje smo nazvali Samit Nesvrstanih. Tada nismo imali za cilj da to bude takmičenje već jedan dan ispunjen skejtom, druženjem i vožnjom kroz grad. Ovime su postavljeni temelji samita, ali i u godinama pre i posle prvog Samita, mi smo organizovali filmske projekcije, izložbe… Ovo iskustvo nam je bio pokazatelj toga da smo u stanju da organizujemo ono što je bio Samit Nesvrstanih 2019, a to je četvorednevni festival mnogobrojnih sadržaja.

Ko sve stoji iza ovog projekta, da li vam je to prvi zajednički poduhvat? 

Sama ideja je krenula od nas dvojice, trojice skejtera (Nebojša, David i Danilo). Mi smo živeli zajedno već neko vreme i najveći deo dana smo provodili zajedno, tako da nam je postalo jasno da imamo potpuno slaganje oko suštinskih ciljeva. Pošto je ovogodišnji Samit veći organizacioni poduhvat na ovo su se uvezali i drugi ljudi, uglavnom već oni koji čine veći deo naše svakodnevice: prijatelji, devojke, braća (smeh). Tako da nas je na kraju tu jedanaestoro.

Da li ste se ugledali na neke slične festivale u regionu/Evropi, ili možda sa nekima i sarađujete? 

Mi smo u toku prethodne dve godine putovali regionom i Evropom i posećivali mnogobrojna skejt dešavanja, pre svega takmičenja, i tada uviđali vrline i mane svakog od njih. One More Try je već pomenuto makedonsko  takmičenje koje je bila osnovna inspiracija. Ono je takođe propraćeno izlagačkim programom, s tim da smo mi pokušali akcentujemo taj deo programa. Vladimir Film Festival nas je prošle godine oduševio filmskim programom i uopšte svojim konceptom, a da bismo ovo naše dešavanje učinili nešto autentičnijim mi smo na to dadali program radionica (foto/video i DIY radionice). Tako da, jeste sve ovo nekakva sinteza iskustava koje smo imali na skejt događanjima, pre svega u regionu, i čak smo imali i neki pokušaj saradnje sa Fažana film festivalom (Vladimir) koji bi se ogledao u tome što bi oni puštali neke filmove iz naše selekcije, a mi neke iz njihove, ali nismo veći deo toga stigli jer su i njihovi organizatori bili veoma zauzeti. Ali se sada, nakon prvog ovakvog Samita, nadamo saradnji sa nekim većim festivalom.

Ako bi morao da opišeš šta za tebe predstavlja vožnja skejta u jednoj slici, rečenici – šta bi to bilo? 

Evo već duže vreme razmišljam i zaista mislim da je nemoguće to opisati rečenicom, slikom, čak ni filmom. Taj osećaj je neverovatan, posebno kada nakon dužeg vremena staneš na skejt. Kada je vožnja skejta svakodnevica to se nekako drugačije čini, ali kada staneš na skejt posle neke povrede ili duge zime, to je neopisivo.

Pravite festival koji je “skup skejtera, umetnika, zidara i muziča”. Ko su ti zidari?

Naša želja je da ti zidari budemo mi, zbog čega smo i pozvali i druge ljude koji nisu iz Srbije da nas tome nauče. I kao što želimo i sami da ovladamo ovim umećem, da umemo sami da napravimo mesto za vožnju, tako isto želimo da to znanje prenesemo drugima. DIY (Uradi sam) kultura je jako zakržljala zbog čega smo se mi posebno angažovali oko ovog sadržaja i nastojimo da ovo prenesemo mlađim generacijama i time ih učinimo sposbnijim za izgradnju sveta po meri skejta.

Foto: Ivan Dinić, Vice Srbija

Koji je najveći izazov ovakvog projekta, a šta je najveća nagrada? 

Najveći izazov ovog projekta je pridobiti pažnju ljudi koji nisu deo skejt zajednice jer je lako pridobiti pažnju aktera malobrojne skejt scene Srbije, ali je teško ovu kulturu predstaviti kao atraktivnu i vrednu pažnje nekom, koga se naizgled to ne tiče, u velikom talasu drugih dešavanja s početka sezone. Najveća nagrada (za mene lično) je kada su, po završetku festivala, naši prijatelji iz Bugarske, koji drže skejt šop i sami već nekoliko godina organizuju skejt takmičenje, rekli da su veoma inspirisani ovime i da žele sledeće godine i sami da naprave nešto slično i svoje takmičenje približe jednom ovakvom događaju.

Opiši u nekoliko reči lokalnu skejt zajednicu; ili tvoje viđenje ovakve zajednice prevazilazi lokalne okvire? 

Pa možda baš tako, kao samo lokalnu. Zapravo nikako drugačije, jer ona se nekako stidi da izađe i potraži nova iskustva van svog lokaliteta – uvek se drži svog grada, svog kvarta i ne izlazi van tog okvira.

Razbij nam neku predrasudu vezanu za skejtere. 

Radije bih potvrdio te predrasude, ali ih prethodno smestio u pozitivni i afirmativni kontekst.

Preporučite nam neki skejt film koji te je oduševio (dokumentarni ili igrani, iz bilo koje dekade). 

Svakako bih preporučio “Ye Olde Destruction”, koji je istinski predstavnik skejt filma kao takvog, odnosno neki spoj skejt i dokumentarnog filma. Njega smo imali prilike da vidimo u petak u Domu Omladine u okviru našeg programa. Uskoro će biti i dostupan online. A neka laganija preporuka bi bila “This Ain’t California”.

Na koji se način smatrate nesvrstanima, i kakve planove – kao takvi – imate za budućnost ovog ili sličnih projekata? 

Pa kao i naša istorijska referenca, i mi ćemo pokušati da održimo nekakvu nezavisnost u odnosu na mainstream. Ideja nam je da plovimo kroz njega i uzmemo samo najbolje što pruža: da ulijemo nešto iz mainstream-a u skejt i i nešto skejta u mainstream.

Šta bi bio saundtrek za vožnju kroz prazne ulice Beograda? 

Oduvek sam vozio skejt bez slušanja muzike i mislim da je to najbolji soundtrack – sam zvuk skejta i ulice.

Foto: Ivan Dinić, Vice Srbija + Naslovna fotografija: Ivan Dinić