Paleta: Sonja Lundin

Gde si odrastala i kakva si bila tada?

Moj tata je diplomata, tako da sam zvanično “diplomatsko dete”. Odrasla sam u privatnim školama, to je verovatno najiskreniji odgovor na to pitanje. Živela sam u Moskvi, Värmdö (Švedska), Beogradu, Berlinu, pa opet Švedskoj (ovaj put Stokholm), Glazgovu i eto sad sam se našla nazad u Beogradu.

Zbunio me je taj život, emocionalno, što možda nisam primećivala kao mala. Vidim da uopšte nisam toliko iskustvo prenela sa svih tih mesta u sebi, već sam više iskustva dobila kroz svoje distanciranje od tog staklenog zvona.

Čime sebe okupiraš ovih dana?

Ovih dana se pripremam za upis na Likovnu akademiju, ovde, u Beogradu. Lako mi se razvijaju crteži, kao i svi drugi uslovi za portfolio, tako da imam dosta vremena samo za sebe. Snalazim se lako oko svega, sada kada sam našla prave ljude u Beogradu. Planiram, recimo, da idem na jogu na planini, sa nekoliko drugara, mislim da će to biti savršena avantura.

Šta bi volela da si znala pre, a znaš tek sada?

– Nisi kreten, bori se sama za sebe.
– To što si žensko i mlada ne znači da si žrtva.

Stavi sebe u pet reči.

Dosta kreativna, takođe, dosta opterećena.
(P.S. blizanac, podznak – vaga)

Po čemu Beograd može biti privlačan i da li ga doživljavaš fotogeničnim?

Generalno da, mislim da je jako fotogeničan. Takođe,  interesantno mi je to što ga pola sveta ni ne vidi. Moja majka je, na primer, od kada sam bila mala, uvek doživljavala Beograd kao jednu veliku ruševinu, dok sam ga ja uvek branila, kao jedno čudo lepote. Tvrdim da Beograd ima svoj šarm u svim tim ruševinama. I da, normalno je da smo sestra i ja branile Beograd kao gastarbajteri, dok je mami sve bilo u vidu rata i to malo iz njenog detinjstva što je ostalo.

Volim jako da istražujem mesta koja nisu tako generička, trenutno me fascinira Zemun. Dobila sam juče inspiraciju, dok smo vozili do Zemuna, bio je jedan fucnuti luna park negde na Novom Beogradu koji me je tako podsetio na moje detinjstvo, kako smo svi vozili neke grozne, raspucane i napuštene vožnje.

Koje su tri glavne emocije koje pokreću te da stvaraš nešto?

Intimnost, uglavnom emocionalna.

Umor, i neka forma depresivnosti ili neraspoloženja, što je ipak malo paradoksalno za slikanje.

Melanholija.

Šta se nadaš da ćeš ostvariti ove godine?

Nadam se da ću konačno naslikati jedno platno koje sam kupila nedavno, cimali smo ga kolima iz ambasade i improvizovali smo sve da bi nekako stiglo kući bez povrede, 2×2 metra je. Ovo će biti prvi, takozvani, “ogroman” format na kojem radim. Imam ideju, samo moram da prestanem da ga se bojim. Moram da ga savladam.

Takođe bih volela da uđem u ritam slikanja kroz akademiju (ako je budem upisala), tako da mi to pređe u svakodnevnicu, da mi je ruka u svakom trenutku spremna za slikanje.

Kakva je uloga mode u tvom životu?

Danas mi je moda veoma bitna, na nekoliko načina. Obožavam boje, šare, paterne… Ponekad volim da uđem u neku predivnu šljokičavu haljinu, uglavnom ukoliko tražim pažnju. Najinteresantnije jeste što obožavam da nosim svoju najekspresivniju i najotvoreniju odeću dok slikam. Mada, jako sam selektivna kad izlazim iz kuće.

Na svakom otvaranju svojih izložbi sam se diskretno oblačila, nipošto ne volim da budem u centru pažnje oko bilo čije/koje umetnosti. Čak ni kad sam u muzeju.

Kako bi opisala svoju estetiku?

Mislim da imam neki svoj stokholmski stil, u miksu sa nekom psihodelijom. Minimalistički, crno sa pastel bojama, ali glavnom se sve tiče kvaliteta. Više bacam nego što kupujem, i jedino kupujem second-hand (na to jako utiče moj bivši posao u second-hand šopu) ili baš high-end ovih dana. Mislim da sam šarena, da sam duhovita, ali kontrolisana, uvek na svom telu nosim nešto što signalizira da sam ipak malo rezervisana. Ili sam nekako skromna u vezi sa svojim izborom nakita i time koliko u stvari odeće nosim.

U šta bi volela da se reinkarniraš?

To je dobro pitanje. Non-stop pričam sa drugarima o tome, i nikako da dobijem svoj epifan. Ali ako bih mogla da izaberem, onda bih volela da budem neka nordijska ptica.

Postoje li umetnici čiji te radovi posebno inspirišu?

Počela sam da se udubljujem u Wayang tradiciju kroz seminare. Moji prijatelji iz Blatobrana svake srede drže seminare u svojoj divnoj bašti, o Wayang i javanskom pozorištu. Tako su mi fantastične neke lutke i njihove senke. Takođe me je inspirisalo to da se udubim u svoje švedske korene, i tamo imamo slične crteže, stilizovane kao da su otisci senke. Zanimljivo je.

Kakva vrsta zabave te privlači i gde odeš kada te privuče?

Ja sam jedna više suptilna osoba, ne sviđa mi se toliko da budem u gužvi i da se družim površno sa ljudima. Možda sam prava stara baba, ili je to stokholmski uticaj na mene (zbog strogih pravila o izlaženju, često bi moje društvo ostalo kod kuće (igrajući Cards Against Humanity), ali ja obožavam, na primer, da idem na večeru sa prijateljima gde svi nešto svoje donesu i ostanemo tu do 4 sata ujutru pričajući o horoskopu.

Takođe mi nedostaje avantura, bila sam sada na Adi Bojani bez neke poznate ekipe, ali sad se osećam bliska sa njima. Posle toga smo dečko i ja otišli do Budve i nismo ni jedan dan trpeli bez aktivnosti, bili smo svuda po Crnoj Gori i videli sve i svašta. Fantastično mi je prijalo.

Koje je najranije modno sećanje koje pamtiš?

Sećam se da me je kao malu uglavnom bolelo uvo za odeću, nosila sam sve i svašta. Bila sam poznata po tome što sam nosila kratke rukave dok je bila zima, a jakne kad je blistalo sunce. Čak su me zvali ’’Mogli’’ kad bih trčala oko kuće u gaćama bez brige (do neke desete godine).

A kad sam počela da se brinem, e onda sam čak imala neku svoju šopingholik fazu uz koju sam kupovala najviše poliestera u svom životu, samo da bih imala nešto novo svaki dan. Prolazila sam kroz fazu kada sam išla u državnu školu u Stokholmu, gde su sva deca bili kao manekeni, i pubertet je izgleda prošao kroz njih kao vetar. Bila sam niska i nesigurna, pa sam uvek imala par štikli u svom lokeru i svaki dan sam nosila cat-eye šminku da bih izgledala starije.

Kakvo oblačenje ne podnosiš?

Nije da sam neka zla veštica koja procenjuje ljude koji se oblače drugačije od mene, ali moram priznati da postajem anksiozna kada vidim mlade devojke u autobusu koje ipak malo preteruju, valjda mi izaziva flashback. Ne sviđaju mi se ljudi koji se oblače da budu viđeni, koji sebe stave na postament. Mislim da ipak ima razlike između uživanja u pažnji i smatrati se boljim od svih drugih. Ovo je naravno deo karaktera, ali ipak odeća može dosta da ispriča o nečijem karakteru.

Šta misliš da su najbolje, a šta najgore stvari kada si u poziciji mladog umetnika u Srbiji?

Najbolje stvari su valjda iskustva koja stekneš. Vrata su mi otvorena i stalno se krećem kroz totalno bizarne krugove, kroz koje inače ne bih mogla da se krećem ako bi me ljudi snimili kao nekog poznatog. To ne znači da je svako iskustvo pozitivo, mislim da sam više negativnih iskustava imala, sada kad uporedim, ali ni to nije samo po sebi loše, treba znati sve to i biti samopouzdan zbog toga.

Drugo, što kao samouka imam ipak taj edge gde sam sve što znam stvarno naučila sama, svojim rukama i glavom. Mada, prolazi vreme, posle moje pete izložbe, kada ipak primećujem da mi treba podrška profesora i neka vrste pomoći i vođenja, da bih svoj potencijal dopunila.

U šta veruješ?

U vreme.