Da li imate preko 18 godina?

Paleta: Stefan Anđus

0
0

Predstavi nam se.

Zovem se Stefan i koliko god da imam godina uvek nekako kaskam za tom cifrom, zbog čega mi je nekad drago, a nekad ne. Biolog, doktor nauka, ronilac… neke su od reči u kojima se prepoznajem, ali prilično mi je teško da se definišem. Potreba za istraživanjem pre svega, po cenu da neretko zalutam. Tu ne mislim samo na nauku naravno. Ne verujem toliko ni u horoskop, ali mislim da negde kaže da su blizanci takvi. Bez obzira na lutanje, uvek veran porodici i prijateljima. Pitam se dok odgovaram – da li je tvoja suština ono što sam misliš da jesi ili ono kako te drugi, tebi bliski, doživljavaju. Ako se te dve slike poklapaju, postigao si neku vrstu ravnoteže unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Ja sam tu negde, na putu…

Kako si, šta radiš ovih dana?

Najkraći odgovor – pokušavam da se prilagodim haotičnosti ovog vrlog novog pandemijskog sveta. Rutina mi nikada nije bila jača strana, štaviše izbegavao sam je, ali situacija se brzo pretvorila u slučaj „pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“. Daleko od toga da sam želeo pandemiju, ali nisam želeo ni rutinu i eto, dobio sam korona haos kao i svi. Izaći-ne izaći, trenirati-ne trenirati, putovati-ne putovati, sve je postalo kocka.

Da li si doneo neku novogodišnju odluku?

Nisam od onih koji smatraju da su novogodišnje odluke bezveze, sve što može da posluži kao podsticaj da uradiš neki domaći je pozitivna stvar, ali ne mogu da kažem da sam do sada uspevao da postignem nešto epohalno samo zato što sam to odlučio za Novu godinu. Ono u šta takođe ne verujem u većini slučajeva su oštri rezovi. Mnoge stvari traže vreme i neće se promeniti nakon novogodišnje noći.

A jesi li neku preneo iz prethodne?

Iz prethodne, i svake pre nje, sam preneo da treba što češće da se držim nekog posla uz, ili vezanog za, more. Uspevao sam u tome „privremeno i povremeno“ i tada imao najjači osećaj da sam tamo gde želim da budem. A evo do ove sam prebacivao i to da želim da zaronim u staroj, a izronim u novoj godini. Bila je to dečačka želja kojoj sam ostao dosledan, ostvario je, i smrzao se baš ove godine.

Kako izgleda tvoja prosečna svakodnevnica?

Da vidimo – ustajem, sa namerom da uradim neke vežbe i da se razgibam da bih se razbudio, ali nekako se kafa uvek nametne i zameni gimnastiku. Čini mi se da je skuvam podsvesno, pre nego što mi se probudi centar za rasuđivanje. Doručak često preskočim, znam, ne valja, ali uporan sam. Radim na Institutu za biološka istraživanja, gde se bavim raznim (hidro)biološkim zagonetkama i koristim se klasičnim, ali zanimljivim, laboratorijskim instrumentima kao što su miskroskopi, pincete i pipete, kako bih izbliza izučavao ono što živi ispod površine… Ne gajim paukove koji prave spajdermene, ali istražujem podvodni svet, odnosno beskičmenjake koji žive na dnu reka i jezera i na osnovu njih „osluškujem puls“ naših slatkovodnih ekosistema, čiji se ekološki status oslikava upravo u strukturi zajednica ovih sitnih stvorenja. Često sam i na terenu, u dubokim čizmama, u vodi (ili blatu) do grla, sa mrežom u rukama u potrazi za nekim uzorkom. Kod kuće ne provodim mnogo vremena, ali ako se zadesim volim da pogledam film, od serija uglavnom bežim jer mnogo traju, a prelako se gledaju. Pored jastuka je uvek neka knjiga mada se u poslednje vreme nešto sporo menjaju…

A kako bi izgledala da živiš pod vodom?

Hahah, mislim da bi sve skupa funkcionisalo nekako… fluidnije.

Opiši nam svoj stil oblačenja u tri reči.

Mauritanska srebrna narukvica. Namenjao sam se garderobe, ali me narukvica prati već čitavo jedno punoletstvo. Razvio se tu poseban „love&hate“ odnos, nekad je bukvalno deo mene a nekad je kao onaj kamenčić u cipeli. Vraća fokus, ili samo nervira, zna i da promeni boju. Još da može da ispriča sve što je „registrovala“ za sve ovo vreme… kakva fitbit i smart sat statistika!

Koji savet bi dao nekome ko razmišlja da upiše doktorske studije?

Pre svega da priča sa starijim kolegama, konsultuje se i prikupi informacije sa što više strana. Zatim da pronađe mentora i uz razgovor sa njim što detaljnije osmisli put kojim želi da ide i temeljno ga sagleda, i ako je i dalje uveren da je to najbolji način da nastavi da se bavi onim što voli, onda da se upusti u tu avanturu bez zadrške, sa 200% sebe; ali da obezbedi rezervu, i to veliku, mentalnu i vremensku za sve moguće predvidive i nepredvidive prepreke, jer jedno je sigurno – biće ih.

Kako izgleda život sa ove strane doktorata?

Kao da sam se popeo na neku jako visoku planinu na čiji sam se vrh bio baš nameračio, ali sam u toku penjanja zaboravio zašto. Dalji put sad nije najjasniji, ipak, pogled je prilično lep.

Šta je najizazovnije u bavljenju naukom?

Možda najviše to što, koliko god sama nauka bila dinamična, koraci do sklapanja neke krupne slike koju si zamislio znaju da budu prilično spori. Za to vreme prođe te 1001 emocija… treba mnogo vere u sebe, strpljenja, a istovremeno i svesti da ne možeš (i ne moraš) sve sam. Osim toga, veština prikupljanja sredstava za sprovođenje ideja u delo (pisanje, i dobijanje projekata), takođe zahteva veliko umeće i strpljenje, naročito kod nas.

Da imaš himnu, o čemu bi pevala?

Mislim da bi bilo dosta cenzure:)

Za koji događaj iz prošlosti bi voleo da imaš video zapis

Zapravo, ima jedan događaj sa kog postoji video zapis, ali nikada nije iščupan iz neke stare, zagubljene, „džemovane“ kamere. E taj! Nina, znaš o čemu pričam! 😉

Nacionalni si rekorder u ronjenju na dah. Kako si počeo da se baviš time?

Jesam, po svetskoj ronilačkoj asocijaciji AIDA. Počeo sam iz ljubavi prema moru i ronjenju – u moru. Oduvek sam više voleo da provodim vreme ispod površine nego brčkajući se i od malih nogu mi je odlazak na plažu bio uzaludan ako ne bih nosio sa sobom masku za ronjenje. Međutim, kompetitivni potencijal je došao do izražaja dosta kasnije, slučajno, na obuci za spasioce u SCUBA ronjenju, sada već davne 2012. Tada sam regrutovan u redove „apneaša“ takmičara. Pristao sam da bih usavršio tehniku i primenio je u moru, iako me ograničen prostor i prebrojavanje pločica po dnu nikada nije naročito inspirisalo. Bazen sam ipak vremenom naučio da volim, a pripreme za more pretvorile su se u nešto mnogo više.

O čemu razmišljaš kad si pod vodom?

Misli su pod vodom najveći neprijatelj. Po mislima i tome koliko uspevam da ih obuzdam jako dobro znam da li je dobar dan za trening ili ne. U tome je štos sa ronjenjem, mnogo toga ide iz glave. Svaki zaron, čak i statični, posebno je iskustvo (da ne kažem trip), i ako mi pođe za rukom da misli ostanu na površini, onda to izgleda ovako: u početku samo prepuštanje bestežinskom stanju, mentalni osvrt na delove tela i njihovo opuštanje; zatim potpuno nestajanje, osećaj bestelesnosti i stapanje sa zvukovima vode i otkucaja srca koje se polako usporava i odjednnom si tu, lebdiš u unutrašnjem svemiru. Cela mudrost je da se ovo stanje polusna održi što duže, a to zavisi dosta od pripreme i svega što se dešavalo do trenutka zarona. Upetljavanje misli uvek je svedeno na minimum, a jedino kada one stupaju na scenu je kada počinje borba za poslednje minute i sekunde. Negativne misli imaju svoje načine da doplivaju do svesti, naročito u teškim trenucima, a onda ih nije lako odagnati. Trik je sprečiti ih i pre nego što se pojave. Ja to postižem prizivanjem neke opuštajuće uspomene, zen trenutka, i puštanjem da mi se razlije po svesti u beskrajnom slow motion-u.

Šta je najneverovatnije što si video ispod mora?

Sve što gledamo pod vodom smatram prilično neverovatnim, tamo sve postoji i funkcioniše u drugom agregatnom stanju, to je druga planeta. U stvari prva, ako pričamo hronološki, ali dobro, svakako neverovatno. Podsetila si me na dane kada sam volontirao na Međunarodnom Festivalu podvodnog filma i na sate i sate provedene gledajući, bez da trepnem, kroz prozor projekcione sobe u plavetnilo na velikom platnu. Vreme je tada letelo, a nisam ni bio u vodi. Podvodni svet je čista hipnoza.

Da možeš da imaš škrge na jedan dan, gde bi odlučio da plivaš?

Uh, nemoj mi ih davati samo na jedan dan. Ne bih znao gde pre, bilo bi to mučenje. Sledeće pitanje! Mada evo, Cenote bi bile dobra ideja, ili bih se zavukao u neki još neistraženi podvodni pećinski sistem, to su najnepristupačnija mesta na svetu, a bez rizika da se ostane bez vazduha bila bi to idealna prilika…

Da možeš da budeš bilo koji lik iz filma na jedan dan koga bi izabrao?
Vraćamo se na škrge – ako se iko još uvek seća tog holivudskog flopa, a ipak kultnog filma: Kevin Kostner u Waterworld-u! Mislim da nikada nisam toliko želeo da budem neki junak iz filma kao kad sam njega video kako nestaje ispod površine i nonšalantno roni među davno potopljenim soliterima Njujorka, dišući na te mutantske škrge na kojima sam mu gorko zavideo.

Blue or red pill?

Haha, zanimljivo pitanje… plava pilula deluje primamljivo, al me neće. To je prečica, ili utočište od realnosti, a ja sam nekako uglavnom nabasavao na sito i rešeto. Mada kada bolje razmislim, danas smo svi mi na koktelu pilula, red crvenih da bi se delalo, red plavih da bi se preživelo… Umetnost je dobro dozirati.

Za šta bi iskoristio undo koji bi dobio?

Ni za šta. Najgluplje, najopasnije ili najblamantnije situacije u koje sam se uvaljivao sa određene distance postaju biseri. Da mogu, pre bih možda iskoristio neki „redo“.

 

Radiš i u Fondaciji za zaštitu ptica grabljivica. Čime se bavite tamo?

Moja veza sa fondacijom ide daleko unazad… Iza ove organizacije stoji čovek koga izuzetno cenim i čije je znanje na temu ptica nemerljivo po današnjim standardima, dr Saša Marinković, koji je posvetio život pticama, pre svega beloglavim supovima. Moj prvi susret sa ovim zadivljujućim stvorenjima dogodio se kada sam imao desetak godina. Deda, isto biolog, poveo me je u obilazak rezervata Uvac, gde je Saša podelio sa nama delić svog znanja i uveo nas u svet orlova lešinara. Tih nemirnih devedesetih, supovi su kod nas bili veoma retki, praktično pred istrebljenjem. Iako me u tom periodu mesto baš i nije držalo, zbog čega je deda bio ubeđen da me neće vratiti roditeljima u komadu, ako ikako, sećam se da sam kada sam najzad ugledao prvog orla stao kao ukopan, pogleda uprtog zajedno sa ostalima iz grupe negde gore ka jednoj sitnoj crnoj tački. Iako je to bila samo mala tamna mrlja na nebu, znali smo da gledamo u beloglavog supa i to je bilo dovoljno za sveopštu euforiju. Čuvam još uvek negde fotku koju sam tada napravio svojim minolta analognim idiotom i koju sam smatrao velikim uspehom, a na kojoj se nalazila ta veoma posebna flekica na plavoj pozadini, dokaz i podsetnik privilegije koju sam doživeo. Dve decenije kasnije, zapošljavam se na biološkom institutu, gde sam sa Sašom od tada vrata do vrata i uključujem se u dalji rad fonda. Najviše radim sa svojim miljenicima beloglavim supovima, čija je kolonija na Uvcu, a koji su zahvaljujući višedecenijskoj posvećenosti Saše i uprave rezervata sada najbrojnija kolonija ovih ptica na Balkanu. Više nisu samo po koji mrtvi piksel na nebu već se mogu videti kako u jatima krstare na termalima bez da i jednom zamahnu krilima. Prizor vredan svraćanja na Uvac.

Kako bi nam dočarao trenutak ulaska u gnezdo?

Svašta treba izvesti prethodno da bi se doslo do tog trenutka. Ukrcavanje na čamac, lociranje gnezda sa vode, biranje mesta za bezbedno iskrcavanje i utvrđivanje putanje za probijanje do povoljne pozicije iznad gnezda; penjanje kroz klizeće sipare uz zaobilaženje zgranutih poskoka, provlačenje kroz trnje i hvatanje za busenove trave da bi se savladale najstrmije deonice, sve to pod punom alpinističkom opremom. Jednom na vrhu, treba pametno izabrati vertikalni smer i „opremiti“ stenu sve do gnezda. Beloglavi supovi su mahom dobroćudni i plašljivi, iako taj „mladunac“ može težiti i preko 10 kg. Uglavnom se, kada im se približim, prave mrtvi ili guraju glave u neku rupu u steni u nadi da važi pravilo „ako ne vidim ja tebe ne vidiš ni ti mene“. U svakom slučaju „upad“ mora biti tih i brz, da „ptić“ ne bi imao vremena da razmotri mogućnost isprobavanja krila. Nakon malo rvanja (uz dosta brige, čas za pticu čas za golu kožu), orao ide u posebnu torbu i nazad istim putem kojim sam ja sišao, gde ga čeka ostatak tima, biologa i veterinara, koji će uzeti neophodne uzorke i markirati ga. Za to vreme, čekajući domaćina da se vrati, privremeno zauzimam njegovo mesto. U tim trenucima mira i tišine nakon adrenalinskog ringišpila, dolazim do daha shvatajući da gledam očima beloglavog supa. Nerealno lep prizor kanjona Uvca, rezervisan samo za vrlo odabranu ekipu iz životinjskog carstva, i mene. Neizbežno je da te tu provozaju kliše monumentalne misli o večnosti prirode, o sopstvenoj malenkosti i kratkotrajnosti i povezanosti svega toga, ali i misli tipa „da li je uopšte realno da sedim u rupi na litici od 50 metara“. To je iskustvo o kome bih mogao još mnogo da pričam/pišem, ali koje ni tada ne bih mogao u punom obliku da dočaram, jer je zaista neuporedivo sa bilo čime.

 

Nešto za kraj.

Svaki kraj je novi početak…

fotografija: Dragan Macura

  • Odelo

    Beuchat

  • Čarape

    Seac

  • Peraja

    Beuchat

  • Puška

    Salvimar

  • Maska

    Cressi

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: