Da li imate preko 18 godina?

Paleta: Nikola Dimitrović

O mogućim svakodnevnim scenarijima u ateljeu, neophodnim alatima i rasejanosti čija eklektična priroda gradi put ka pravom razumevanju umetnosti.

6
7

Gde si?

44.7866° N, 20.4489° E

Predstavi nam se.

Ja sam Nikola Dimitrović, vizuelni umetnik iz Beograda. Po ličnoj karti imam 30 godina, ali mislim da sam ostao starmali nervozni desetogodišnjak u glavi koji misli da je najslađi, najpametniji i najlepši na svetu, koga fasciniraju moćne žene, mistične stvari i priče, Pustinja i beduini, ornamentika, instrumentalna muzika, koji veruje u magiju i natprirodne moći, da su ljudi nešto drugo od onoga kakve ih mi poznajemo.

Čime se sve baviš?

Sin sam tate stolara i mame pevačice, unuk dede hortikulturiste i dede arhitekte, praunuk slikarke goblena i unazad tako familijarnom lozom do Petra Dobrovića, slikara i suosnivača Likovne akademije u Beogradu, koju sam i završio. Umem da radim dosta različitih stvari pa sam zbog toga često i rasejan ili napet, jer nemam dovoljno vremena da ostvarim sve što sam naumio. Tako da se u poslednje vreme trudim da spajam stolariju, dizajn, scensku i likovnu umetnost u jednu celinu.

Predstavi nam jedan prosečan dan u tvom studiju.

Imam dve verzije dana u ateljeu.

Verzija 1: Nakon najmanje pola sata ispred ogledala birajući odevnu kombinaciju za taj dan, odvučem se nekako do ateljea na Medaku, gombajući se sa ljudima po prevozima i proveravajući Instagram usput, diveći se velikim umetnicima današnjice. Stižem, otvaram velika metalna vrata i ulazim u moje carstvo. Uglavnom smotam cigaretu, sednem na jedan od tronova i tako krenu misli. “Šta danas da uradim?” “Otvoren je konkurs za onu galeriju, šta bih mogao tamo da pošaljem?” Ustajem, kružim po ateljeu tragajući za konceptom koji može da poveže neke radove, odustajem, ništa ne valja, shvatam da za života ništa značajno nisam stvorio, da je sve naivno i bezveze. Okrećem se i vidim da su oko mene stotine i stotine radova toliko različitih da deluje kao da u ateljeu radi 10 umetnika a ne jedan. Vraćam se na tron, razmišljam o smislu umetnosti, o smislu života… Ko smo mi zapravo i sa kojim ciljem smo ovde, da li je Bog stvorio nas ili smo mi stvorili Boga, hmmm. Reka retoričkih pitanja me odnosi u nepoznato. Napolju pada mrak, a ja već padam u bedak. Ništa, idem kući da pustim seriju, jedem i spavam.

Verzija 2: Prepun entuzijazma i ideja koje mi tresu čitav organizam, osećajući da ću da puknem ako nešto ne napravim danas. Oblačim prvu i najlakšu stvar koju izvučem iz ormana i trčećim korakom dopešačim do atelja, preslišavajući u glavi ideju s kojom sam se probudio. Ulazim unutra i oformim prostor, iz izložbenog u radni. Ideja je prisutna i mora da se materijalizuje, na koji način nije toliko važno. Po nekom meni nepoznatom nahođenju, u tom momentu izaberem da li ću da naslikam sliku, napravim skulpturu ili instalaciju u prostoru ili neke crteže, a možda čak i napišem scenario za neki od budućih scenskih nastupa ili performansa. Pošto mi je pored tatina stolarska radionica koristim i te alate, što mi dosta olakšava rad jer sve što pomislim mogu da napravim odmah. Srećan sam, ne mislim o gladi, o računima, o Vučiću, koroni, umetničkoj sceni… postojimo samo moja umetnost i Ja. Na kraju dana pred izlazak iz ateljea, kada me egzistencijalne potrebe već dokrajče, osvrnem se i shvatim koliko je dobro što radim dosta toga različitog i koliko su to sve značajna iskustva koja sporo, ali temeljno grade put ka pravom razumevanju umetnosti.

A van njega?

Uglavnom sa partnerom, uz kafu, serije, smeh, svađice, šetnje, krevet. Kad sam sam to obavezno znači pripremu marokanskog čaja, orijentalnu muziku, napunjenu kadu sa svećicama i najuzvišeniji oblik hedonizma. Volim da iznova čeprkam po ormanu i isprobavam kombinacije odeće koje nisam do sad probao. Ako mi se neka svidi obavezno fotkam jer u suprotnom zaboravim (smeh). Retko odem i do grada na piće i muziku da se izđuskam do 3, 4 ujutru, nekad sam, nekad sa prijateljima. Odem nekad i do mame, vezem goblene, tračarimo, pijemo kafe i gledamo komedije.

Kako znaš da si završio rad?

Ne znam! Nekad menjam radove i nakon što ih izložim, potpuno im promenim kontekst pa samim tim i naziv. Često i recikliram stare radove ili završavam neke studentske. Nekad je rad gotov usled određenih okolnosti koje su me sprečile da ga završim, nekad onda kada ja to odlučim, ali dok sam ja živ i moji radovi nekako žive, menjaju se fizički. Mislim da će tek kada umrem svi moji radovi biti završeni, ali će i nastaviti da “govore” umesto mene.

Najinteresantniji alat koji si ikada koristio?

Ubodna testera. Obožavam je. Stvorena je za grube radove i nemilosrdna je prema drvetu. Bez nje ne bih mogao da zamislim da napravim stvari koje sam pravio. Takođe volim i rotacionu glodalicu sa različitim nastavcima za rezbarije. Ona je za finije stvari i s njom uglavnom izvodim delikatne ukrase ili crtam po ravnim materijalia, od drveta do kamena.

Kako bi opisao svoj period studiranja?

Iz ove perpektive kao jedno davno, nostalgično i sepiom obojeno vreme koje ima tako snažan emotivni naboj za mene da ga se rado sećam, iako je prošlo tek malo više od godinu dana od završetka. Nekako su mi najviše u sećanju ogromni filadendroni, tetkice i tračevi, gledanje u šolju, stoni tenis, biblioteka, odjek profesorke dok daje korekturu, žurke i pijanke u klasama, mnogo izložbi i druženja, mnogo mnogo smeha i još više simulacija španskih serija.

Da imaš ličnu zastavu, kako bi izgledala?

Bila bi okrugla i zlatna! Samo ne znam kako bi se vijorila onda ako je kružnog oblika. Je l’ imaš ti ideju?

A svoju pesmu, kako bi se zvala?

Napisao sam je, samo je nikad nisam izdao niti ikome pokazao. Zove se “Kaiš i šlic”.

Kako je jedan, a kako drugi fakultet uticao na tvoj stil oblačenja?

Na Politehnici sam bio batica, trenerke, moto đozluci i rukavice, a na Akademiji sam sebi dao ideju da sam neka vrsta hipster vintiž avangardne pojave.

 

Da možeš da otvoriš bilo kakav muzej u Beogradu, šta bi odabrao?

Otvorio bih MSNU. Muzej savremenih Nikolinih umetnosti, na nekoliko spratova i mnogo soba. U svakoj da budu izloženi radovi jedne od silnih ličnosti koje obitavaju u meni. Taman bih tako oslobodio prostor u ateljeu da mogu slobodnije da radim. Šalim se, otvorio bih muzej za zagrljaje, gde se ljudi pozivaju na kolektivna grljenja sa strancima, a naročito u doba korone.

Šta ne postoji, a bilo bi nam potrebno u savremenom svetu?

Dugme koje će, kada ga pritisnemo, da nas podseti da smo biološka bića koja koegzistiraju sa drugim bićima, biljkama i životinjama na ovoj planeti i da imamo odgovornost ka svima njima podjednako. Dugme koje će da nas opomene da malo usporimo i da se volimo.

Da li misliš da je umetnost moguće podučavati?

Kompleksno je to pitanje, ali odgovoriću svakako. Mislim da ne. Smatram da zanat može da se poduči i nauči, a umetnost ne. Sa tim se rodiš. Mislim da može da se usmerava.

Kome si poslednji put udelio kompliment?

Tati. Ili sebi. Joj ne znam.

Poslednji komad odeće koji si kupio?

Neka fluorescentna pederuša.

A poklonio?

Romima iz kraja, brda stvari koje ne nosim.

Kako bi slikom, apstraktnim oblicima, predstavio levicu i desnicu?

Uglavio bih četkice između palca i ovog bezimenog prsta do palca na stopalima, i tako šarao obema nogama po platnu koje bi stajalo na podu, a ja bih sedeo na barskoj stolici iznad njega. Sad si mi dala ideju!

A kakav bi im logo napravio?

Najke i opanci u centrifugi.

Najstariji komad garderobe koji poseduješ?

Pantalone sa fotki, austrijske firme “Hubl Tuch” iz 1930-i-neke. Muzejski primerak.

Kako izgledaju idealne cipele?

One koje su udobne i ekstravagantne. Tražim neke mokasine baš da kupim.

Za kraj nas odvedi negde gde sigurno nikada nismo bili.

Dođite sami !

  • Pantalone

    Muzejski primerak

  • Košulja

    Esprit

  • Patike

    Reserved

  • Ranac

    Iz Drugog svetskog rata

  • Fantomka

    Poklon od Straje

  • Prsluk

    Sašila drugarica

Lajkuj:

Komentari:

  1. Marie Antoinette says:

    Boze kakvo smece od teksta

  2. Mare says:

    Moćan duh živi u tebi ❤️

  3. Marta says:

    Koliko egocentricnosti u jednoj osobi, transfer blama .

  4. Julijana says:

    Jedini sajt koji ima “intervjue” čija je poenta da čitaoci dožive transer blama i da shvate koliko ispraznih osoba sebe naziva “umetnicima”.

  5. Julijana says:

    transfer.

  6. Damjan says:

    Nesvakidasnji tekst, dobar izbor autorke. Posetio sam par izlozbi gde je izlagao Dimitrovic, najvise mi se dopala izlozba master studenata FLU u galeriji u10.

  7. Sladjana says:

    Ne znam ko je ovaj umetnik niti čime se bavi ali me je jako nasmejao intervju. Vrlo specifična osoba. Zasluge i njemu na originalnosti a i autorki na prepoznavanju iste.

Ostavite komentar:

Slični članci: