Paleta: Jovan Matić

Opiši sebe u pet reči.

Upornost, ekstravagancija, ljubav, mašta, tvrdoglavost.

Kako si počeo da se baviš muzikom? 

Od malena sam u stvari żeleo da budem glumac. Pokušavao sam da upišem glumačku akademiju pet puta posle srednje, ali uvek neuspešno. Čak nikad nisam ušao ni u uži krug na prijemnom. To je vreme kada sam već bio u ozbiljnom bendu u 17-oj, tako da sam nekako ispoljavao sam svoj dar i ljubav prema pozorištvu kroz Seven Sisters autorski bend. Postajao sam sve bolji u tome i eto me, sad mi se ne daje da silazim sa stejdža. Moram da pomenem da važnu ulogu u mom muzičkom odrastanju i obrazovanju, kao uzor, ima moja starija sestra Aleksandra. U zlatno doba rokenrola bila je poznata gradska darkerka-njuvejverka pod nadimkom Bensha  po pevačici iz benda Siouxie and the Banshees). Ona me je  povela u moj prvi izlazak u 15-oj, na jedno od najozlaglašenijih alternativnih mesta – “Garuda“. Kafe prepun kripova i ispijenih alternativaca je u meni budio strah, ali sam bio intrigiran tim čudnim podzemnim svetom ekscentrika. Još tada sam bio strava obučen: u crnoj rolci i braonlondonkama.

Kako si zavoleo britpop i new wave?

Pre britpopa bio sam najveći fan Bauhausa na planeti (tj. Peter Murphy-a), kojem smo nedavno bili predgrupa u Beogradu. Marfi ima tu sceničnost kao i Bowie, a i vokalno podsećam na njega. Sve mi je ličilo na njega i jednostavno sam hteo da budem on. Više nisam bio siguran da li sebi ličim na svog idola, jer sam tako rođen, ili sam se transformisao opsednut njime. Pored Petera, voleo sam po godinu dana i više, i Endrewa Eldritcha, Roberta Smitha, i Morrisseya, dugo, dugo, dok se nije pojavio frapantni Bretta Anderson iz Suede. I eto britpopa! Brett je uticao na moju kompletnu perspektivu u stvaralaštvu. Tu je neštvo kliknulo, kao neki šljokičasti duh, koji je zauvek ušao u mene i sad mi beskonačno šapuće. Bio sam uvek specifičan u svojoj generaciji, kako svojim izgledom, tako i stavovima, međutim čudni likovi kao ja bili su, uglavnom starije face… Otkud ja u tome? Istraživanje nestvarnog –  fascination street.

Omiljeni Morisijev stih?

” I am hated for loving / Anonymous call, a poison pen / A brick in the small of the back again / I still don’t belong+ To anyone, I am mine”.

Šta je važno da bi se formirao složan i produktivan bend?

Svi članovi benda treba da veruju u istu viziju. Ona se definiše pokretačkom snagom autora, ali isto tako se modeluje od strane publike koja šalje povratnu energiju. Istina je da za timski rad nije svako. Dešava se da individualno fenomenalni muzičari ipak ne mogu da se uklope u porodicu zvanu bend. Takođe, neophodan je mukotrpni zajednički rad koji prati jaka motivacija. Pod motivacijom ne mislim na finansije, nego nešto magično što smo na putu stvaranja sreli. To nešto nas čini adiktivnim u sviranju.

Da se ne baviš muzikom, čime bi se bavio?

Bio bih glumac-reditelj, vrač ili pisac.

Kakav si bio kao klinac?

Isti kao sad, samo sa kosom. Doduše, nisu me ozbiljno shvatali sve dok nisam dobio prve zareze na licu. Uistinu uvek veseo i pun energije.

Omiljena pesma za nedeljno jutro?

Broken – Depeche Mode.

Kako je nastao bend GIFT?

Seven Sisters je bio na pragu da snimi album početkom devedesetih. Nastupio je građanski rat i uništio naš prirodni napredak, kada smo postajali sve popularniji. Odlučili smo da sviramo tuđe pesme i gitarista Vladimir Perović mi je predložio da sviramo to što ja slušam na pločama, kako bi održali supkulturu u teškim vremenima.

Počeli smo skidamo Bauhaus, posle su došli Sister of Mercy, Nicka Cave, Bowie itd. Nisam pristajao da mešam autore u cover repertoar,  jer mi ne ide edna uz drugu atmosferu, te ne mogu da izađem iz osnovne uloge. Naprotiv, kako je vreme prolazilo, postao sam u stvari veštiji u transformacijama i postepeno smo počeli da ličimo na ono što današnji bend predstavlja.

Priznajem da sam bio težak za saradnju i bend se uglavnom zbog mene rastavljao i ponovo sastavljao više puta, na žalost naše lokalne publike. U jednoj od naših besmislenih svađa u drugoj polovini devedesetih, gitarista je preuzeo mikrofon u autorskom delu Seven Sisters. Na drugoj strani ja sam ostao privržen coveringu, ali sam bio i u autorskom bendu Minstrelu. U to vreme smo prvi put i čuli za termin cover bend.

Krajem 1999. sazvao sam staru ekipu za cover bend, po mom kroju, i nazvao ga GIFT (što znači prikriveno Jovan. U starom zavetu Jovan znači “dar od boga”, ili ti “Gift by god”). Vladimir Perović je opet svirao sa nama. Kasnije dve hiljaditih  u GIFT-u sviru potpuno neka druga ekipa pod mojim direktoratom. Onda napokon gitarsta Vlada postaje producent albuma Dreamoscope, a od kraja 2017. opet ulazi u bend kao gitarsta.

Šta te inspiriše kada praviš muziku?

Inspiracija mi se dešava slicno kao i efekat deja-vua. Zbivanja kroz dinamičnan život, nagla promene atmosfera, i tako taj niz sličica i emocija građena besomučnim preispitivanjem, utiče na slojeve svesti i najzad me dovede fizički do nekog prizora divote koji sam od sebe puca od nevidljive muzike, reči i ekspresija.

Prošle godine smo na Adi Bojani snimali spot za pesmu “Da li si srećna”, i kada smo stigli na praznu plažu, pogledao sam u pučinu i uzviknuo: ”Mentalni orgazam”. Producent Branko Vrduljak me je terao da obećam da ću tako nazvati drugi album GIFT-a.

Šta planiraš u sledećem periodu?

Preslušavali smo stare demo snimke Seven Sisters i shvatili da je predobro. To zaista moramo ponovo snimiti i omogućiti svima da se desi što trebalo da nam se desi još početkom devedesetih. To je neka sudbina iz paralelnog univerzuma. Te pesme još uvek odjekuju u našim ušima, a ima i hitova. Pretpostavljam da posle ide “Mentalni orgazam” na kome već dugo radim.

Kako si formirao svoj stil?

Prvo me je sestra oblačila, pa sam krao košulje iz njenog ormana, onda sam jedva čekao da mi donese nove špicaste cipele iz inostrastva, pa do toga da sam sad postao veliki zajedljivi fashion špiclov. Verovatno bih mogao da radim i kao stilista u nekom drugom životu, ali bih bio hronično isfrustriran i nesrećan lošim izborom garderobe svuda oko nas.

Šta oblačiš kada ne znaš šta da obučeš?

Radije neću otići nigde nego da nemam šta da obučem. Nekad prikrijem nešto bajato na sebi gomilom nakita, pa šljaštim u mraku.

Tvoja najluđa odevna kombinacija?

Kad sam obučen u široke new vawe pantalone koje se zovu Wrakes, zlatne šljokičaste Rish cipele, i plašt preko neke crne košulje.

Uz koju pesmu se spremaš?

Nemam neku određenu, ali volim da slušam poletni Placebo kad se spremam za izlazak tj. za svoj koncert.

Koji film bi mogao da gledaš iznova i iznova?

“Odissey in Space 2001” i “Wings of Desire”.

Šta iznenadi ljude kada te bolje upoznaju? 

To što sam normalan i nežan.

Omiljeni odevni komad koji poseduješ?

Široke pantalone sa preklopom koje su sužene od kolena na niže. Osamdesetih su new vaweri nosili takve pantalone, kao na primer pevač Alphaville-a. Nedavno sam saznao da je za tu modu inspiracija bila folklorna nošnja grčke po nazivom Whrakes.

Bez čega ne izlaziš iz stana?

Ogrlica sa srebrnom casino kockicom, sa crvenim tačkama za brojeve.

Šta je tvoja najranija uspomena?

Mleko u flašama ostavljano ispred vrata. Te flaše nisu imale poklopac nego celofan, koji se buši prstom ili odlepljuje jednim potezom. Tada sam živeo sa porodicom na Ohridu. Sećam se kako je ujutru miris svežeg mleka probijao u stan sa ulice. Isto tako i zvuk zveketanja stakla, plastičnih gajbi i vozilo koje snabdeva ceo grad.

Koji miris te vraća u detinjstvo?

Trenutno me vraća miris koji dolazi iz dimnjaka kad počinje da se loži.

Najlepša stvar koju si čuo o svom stvaralaštvu?

Nekoliko puta su mi rekli da im je naša muzika uticala na život. Ima devojaka koje moraju svaki dan da slušaju GIFT Dreamoscope album i na poslu, i u autu, i kod kuće.

Ako bi nekog morao samo jednom pesmom nekog da upoznaš sa radom GIFT benda, koju pesmu bi pustio toj osobi?

Verovatno je to pesma “Dreamoscope”. Ona uliva sigurnost kad ste pored mene. Stičete poverenje i dajete mi dozvolu da se pojavim u vašim nadrealnim snovima.

Šta bi želeo da ostvariš u narednom periodu?

Ono što niko nije. Da jak odjek ostavimo i van Balkana.