Paleta: Amila Terzimehić

Amila Terzimehić je mlada sarajevska glumica koja je ove godine svečano otvorila Sarajevo film festival. Kao saradnik na plesu radi na Akademiji scenskih umjetnosti, igrala je mnoge predstave u Sarajevskom ratnom teatru, a njena saradnja sa rediteljem Dinom Mustafićem došla je i do Beograda, gde se našla među glumačkom postavom predstave Mali mi je ovaj grob (Heartefact fond). Njen filmski rad otišao je još dalje, čak do Indije, a sa Amilom smo se nakon završetka festivala našli u bašti Zemaljskog muzeja,  i razgovarali o projektima, haljinama, nestrpljenju. 

Šta za tebe predstavlja moda?

Ventil, slatki bijeg u mislima. O tome razmišljam, čitam i gledam kada hoću da se opustim i da zaboravim na sve.

Pre desetak dana otvorila si SFF, i danima hodala po crvenom tepihu. Da li osećaš odgovornost da se na ovakvim manifestacijama pojaviš u svetlucavim i svečanim kombinacijama? 

Osjećam odgovornost utoliko što poštujem Sarajevo Film Festival i ljude koje stoje iza njega. A i osim toga, prilike da nosiš duge haljine, toalete, nisu toliko česte, tko da i to gledam kao neku ulogu ili glumacki zadatak. Ja u tim okolnostima i toj situaciji. Jako je zanimljivo, ali ne kada postane samo sebi svrha.

Sa kojim si lokalnim ili stranim dizajnerima sarađivala u tim prilikama?

Za ceremoniju otvaranja sam nosilu haljinu koju je uradila Lejla Hodžić (Lejla Mrak) sa kojom stalno saradjujem u pozoristu, koju jako cijenim kao umjetnicu i koja mi je prije svega prijateljica. Imala sam veliku želju da nosim njenu kreaciju u tom trenutku koji mi je jako bitan. Osim Lejle nosila sam kreaciju Belme Tvico, MateyaNeira i PlusMinus Fashion. Tri, odnosno četiri potpuno različite dizajnerice iz Sarajeva i Zagreba , čiji rad, ideje i napredak jako poštujem i u čemu uživam. Mislim da je veoma bitno da promovišemo nove, mlade dizajnere, kao i da ih podržavamo i pomažemo jedni drugima.

Na kojim projektima trenutno radiš, i da li te više okupiraju film ili pozorište?

Krajem augusta treba da bude premijera filma koji sam snimala u Indiji, Beogradu i Sofiji . U pitanju je špijunski triler, a snimanje je trajalo 6 mjeseci, sa pauzama. I mogu vam reći da jedva čekam da pogledam film! Osim toga, u septembru se vraćam pozorištu i igranju predstava, kao i radu sa studentima na Akademiji scenskih umjetnosti. Na pitanje šta me više okupira, mislim da podjednako – i teatar i film.

Pozorište je osjećaj slobode i suština mog poziva, a film još uvijek misterija i nepoznato područje. Samim tim je još sladje i izazovnije.

Šta je najuzbudljiviji, a šta najnaporniji deo glumačkog posla?

Najuzbudljiviji dio je sve što nosi gluma kao životni poziv. To je igra, iako se još uvijek borim sama sa sobom na filmskom setu kada moram čekati. Ne volim čekati i nestrpljiva sam, a ponekad se na snimanju najviše čeka. To mi je možda najnaporniji dio posla, no sada radim na tome da naučim da ispunim to čekanje i vrijeme do akcije.

Uloga u kojoj bi volela da se nađeš (u životu ili u fikciji)?

Sve uloge koje do sada nisam bila, sve što mi daje osjećaj prvog puta i nepoznatog područja.

Najdraži kostim koji si nosila?

Volim sve kostim koje je radila Lejla Hodžić, ali ako moram jedan izabrati, to je onda kostim iz predstave Odette&Odile. Predstava koja je radjena po motivima filma Black Swan, i koja je autorski projekat Ene Kurtalić i mene. Lejla je naravno radila moj kostim crnog labuda. Najdraži je iz razloga što je sve vezano za taj projekat ljubav i osmijeh. Mi smo tek bile završile Akademiju scenskih umjetnosti i naravno nismo uopšte imale novaca da platimo saradnike niti ikakvih sponzora. Lejla Hodzić, kao i jos neki ljudi, su odmah pristali da nam pomognu, bez obzira na sve. Ova igra rađa ljubav i povjerenje. Taj kostim još uvijek čuvam iako se predstava više ne igra.

Gde piješ kafu?

Pijem jednu kafu, ujutro i to radim kod kuće, a limunadu pijem u Galeriji Boris Smoje, Delikatesnoj radnji, Muzeju književnosti.

Šta nikada ne bi obukla, a šta još uvek nisi – a volela bi?

Nikad ne bih obukla nešto što me zateže i šta moram stalno da popravljam i gledam je l’ na svom mjestu. Ne bih obukla ni nešto u čemu izgledam vulgarno. Sve što nisam nosila, a voljela bih, već jesam ili ću tek – u pozorištu ili na filmu. Kostim sličan onom koji je nosila Lara Croft mi je uvijek bio želja i ispunila sam je do sada već dva puta u akcionim filmovima.

Gde u Sarajevu kupuješ odeću? Ovde postoji dosta seknd hendova i butika/komisiona. 

Svugdje i bilo gdje. Od second hand shopova do dizajnerskih stvari. Nikad mi nije bilo bitno da odjeća koju nosim mora biti markirana, i skupa. S obzirom na to da je moj stil jako jednostavan i minimalističan, u posljednje dvije godine sam počela sama sebi šiti stvari i potpuno sam očarana tim. Ove godine sam bila u Indiji mjesec dana i kupila sam jako puno materijala; kože, svile;  od čega sam napravila torbe, cekere, kaiše, duge suknje, kimona, topova. Trenutno je u ormaru najviše odjevnih predmeta koje sama potpisujem. Čak mislim da ću ubrzo kupiti mašinu za šivanje.

Često putuješ zbog posla. Šta voliš da otkrivaš u novim mestima?

Da upoznajem ljude koji žive u tom mjestu.

Šta je ključno na tvom spisku za pakovanje?

Higijena, vitamini i bezglutenska hrana.

Šta oblačiš kada moraš brzo da izađeš iz kuće?

Crnu dugu pamučnu haljinu i japanke.

Kako bi opisala svoj stil u nekoliko reči?

Crno. Bijelo. Nude. Jednostavno. Dugo. Minimalistično.

Koliko godišnja doba utiču na tvoj izbor odevnih kombinacija?

Odlično pitanje. Jer jako puno utiče. Na jesen i zimu sam bukvalno samo u crnini i u trenerci, jer imam probe, radim sa studentima i imam treninge. Kapuljača je stalno na glavi, puno cekera i užurban korak. Kada dodje proljeće, skidam kapuljaču, ubacujem neku boju i malo sporije hodam. Ljeti eksperimentišem i skakućem u veselijim bojama.

Koliku važnost pridaješ nakitu?

Volim lijep i različit nakit. Na festivalu sam nosila Swarovski nakit, dok u malo opuštenijim trenucima volim nositi Werkstatt_studio nakit.

Ko ili šta te inspiriše? 

Moja mama.

Kom filmu se iznova vraćaš? 

The Red Shoes (1948).

Šta si poslednje kupila? A bacila? 

Tirkizni plišani materijal za novu haljinu. A bacila…  Imam problem što ne volim bacati ništa. To mi teško pada a i uvijek mislim da će mi trebati nekad za neku ulogu, predstavu… Ormar mi je pun, ali još uvijek ga uspijevam zatvoriti i naći neki kutak u kući da spustim stvari.

Da li je odeća dobar poklon?

Zavisi. U mom slučaju baš i ne. Ali, ja volim da kupujem drugim odjeću.

Dugo si se, i veoma uspešno, bavila ritmičkom gimnastikom. Da li je tvoje bavljenje sportom uticalo na odnos prema odeći? Mora li ona da bude udobna?

Apsolutno. Najbitnije mi je da je udobno i da se osjećam kao da ništa ne nosim na sebi. Bavljenje sportom 13 godina ne možeš tako lako izbaciti iz sebe. I dalje najčešće hodam u duksericama.

Da li je odeća važnija od šminke?

Meni jeste, jer ne volim da se šminkam i pokušavam to što rijeđe raditi. A i dosadno mi je biti ispred ogledala; kod mene to predugo traje, a noge cupkaju…

Najdraži komad odječe koji poseduješ.

Trenutno, crna haljina koju sam nosila za ceremoniju otvaranja SFF, koju je radila Lejla Hodzić. Već smišljam kako da je iskoristim za neku pozorišnu predstavu, plesnog teatra.

Gde ideš kada hoćeš da plešeš?

S obzirom na to da u Sarajevu nažalost ima jako malo diskoteka i klubova gdje se može plesati, a meni poprilično često to nedostaje, onda si kući to priuštim kad sam sama. Pustim muziku i plešem bez prestanka sigurno pola sata, sat. Iako sam sad za vrijeme SFF-a tu potrebu za plesom ispunila, dolazi jesen i kućni klabing.

Šta te u Sarajevu iznova osvaja? 

Ljudi.

Šta nosiš po džepovima?

Žvake u papirićima (smeh). Šalim se, ništa osim kamenja i oraha.