Da li imate preko 18 godina?

Tu smo, ne idemo nigde

Dejan Radonjić nas je naučio da su strpljenje i podrška neophodni kako bi se dogodila alhemija.

10
0

Erik Kantona je svojevremeno rekao – “Možeš da promeniš ženu, politiku, čak i religiju. Ali nikada, nikada ne možeš da promeniš klub za koji navijaš.”

Prošlo je malo više od pet godina od trenutka kada sam po prvi put u životu mogao da kažem da mrzim Zvezdu. Nije me držalo. Voleo sam je ceo život, ali sećanje na taj dan kada je Robi u suzama otišao iz fudbalskog kluba, i danas me steže u grudima.

Ne tvrdim da nije bilo i boljih trenera. Uspešnijih svakako jeste. Ali tog dana, otišao je iz kluba jedan od nas. Od nas koji taj klub zaista volimo više od mnogih, gotovo svih stvari u životu. Možda to i nije normalno, ali ljubav je retko racionalna stvar.

Šest meseci kasnije, u košarkašku sekciju došao je Dejan Radonjić. Iako smo se svi godinama nadali da će se konačno kockice poklopiti, dva neuspešna mandata Karija Pešića pokopali su skoro sve naše nade. Da se razumemo, daleko je Zvezda bila od lošeg tima – jednostavno uvek je falilo malo.

Ljubav sa Dejom nije bila na prvi pogled. Svi smo nekako mislili da nije red da se neko na nama uči, jer tih šest titula prvaka Crne Gore i isto toliko kupova sa Budućnošću niko nije doživljavao ozbiljno. Prosto, 11 godina je prošlo od osamostaljivanja, i svih 11 godina Budućnost je trijumfovala, a ukupan skor u dobijenim utakmicama finala je 33:5. Što se kupa tiče, ispustili su jedan, tako što je Sutjeska u poslednjoj četvrtini napravila seriju 21:7.

foto: KK Crvena zvezda

Nije sve leglo odmah i zbog toga što se sećamo šta nam je radio igrajući za Lovćen, FMP i Budućnost.

Počelo je teško. Ponovio se scenario koji smo videli toliko puta do tada.

Mislili smo, nije uspelo, i to je to – ode Dejo.

Ali Dejo je ostao.

Ono što se desilo nakon toga promenilo je suštinski klub koji je do tada bio gubitnički. Ne odmah, ne preko noći, ali korak po korak – Dejo i dečaci koje je trenirao izrasli su u divove. Vratili su nam veru u klub, i podsetili nas koliko zapravo volimo košarku.

Dejo nas je naučio šta znači biti uz tim. Jer ako njima nije teško da spavaju na aerodromskim klupama i igraju iako se ne sećaju kada je bila poslednja plata i kada će biti sledeća. I kako onda nama da bude teško da oderemo grla i dlanove, koliko god da je bio paklen dan na poslu?

Upoznajući ga, shvatili smo ono ključno – da je i on jedan od nas. I da smo prokleto ponosni što je to baš tako. Što imamo trenera koji je gospodin, koji ne traži nikad izgovore i uvek je prvi da preuzme odgovornost. Što imamo čoveka uz koga su svi koji su deo tima bolji. Što je od te, mahom dece, napravio ljude, a zatim i velike igrače. Što je sa 12 spartanaca u crveno belom dresu uradio nemoguće mnogo puta. I što smo baš mi bili tu da tome svedočimo. Neću da nabrajam, time bih samo umanjio veličinu učinjenog.

Objasnio nam je nešto što nikada ranije nismo mogli da shvatimo. Objasnio nam je da, iako će nekada možda neke utakmice i biti izgubljene – da ćemo se ipak radovati u junu. I radovali smo se. Bože, kako smo se radovali, kao deca.

Radovali smo se u Bambergu, Milanu, Beogradu, Vršcu.

Radovali smo se u Železniku, Pioniru, Areni.

Dolazili smo i po dva sata ranije u Pionir da bi zauzeli svoje borbene pozicije.

Mi, odrasli, ozbiljni ljudi, sa ozbiljnim poslovima, sa ozbiljnim obavezama, celu nedelju oblikovali smo oko toga kad je tekma. Jer samo tada, i samo tamo – verovali smo da je sve oko nas ok, i da je ama baš sve moguće.

Radovali smo se uz male ili nešto veće ekrane. Naučili smo da gledamo Evroligu i na telefonima, da pratimo live score ABA lige. Da stvorimo prostor u svojim životima i srcima za nešto novo, jako važno.

Zavoleti Dejana Radonjića, u startu, nije bilo lako. Neko moje lično životno iskustvo kaže da skoro sve te prave i vredne životne priče zahtevaju da se malo potrudiš u startu.

Nije bilo lako, al je bilo lepo.

foto: KK Crvena zvezda

Kada je otišao, kao da me je meteor udario. Sećam se da je bila subota.

Navijači su bili neutešni. Klub je to protumačio kao provokaciju čak negde i izdaju. A uopšte nije stvar u tome…

Suza nije bilo, ali znam da je bilo teško. Znam i da je moralo tako.

Ipak, taj osećaj… Dozvolite mi da budem patetičan za kraj. Znate ono kada imate vezu koja raste polako i dodje u fazu da je sve skoro pa savršeno i čeka se naredni nivo. I onda se ili uplašiš svega, ili se prosto stvori set okolnosti koji učini da to pukne. I to boli, ali prođe. Vremenom.

Ono što ne prođe nikada je to jedno pitanje – what if…

Jednog dana – bićemo opet mi u parteru, Dejo na klupi, i siguran sam da ćemo se ponovo radovati.

A do tada, tu su novi klinci, među njima i novi trener. Mlad, nedovoljno iskusan… Mlađi i od nekih igrača.

Tek smo počeli da se upoznajemo. Za sada je pobedio je Barselonu i Makabi.

Dejo nas je naučio da treba strpljenja i podrške da se desi alhemija.

Ne idemo mi nigde.

#inanebutomnakojeidemjasijamojazvezdacrvena

A post shared by Ivan Minic (@burek85) on

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: