Da li imate preko 18 godina?

Kineski fudbalski bum: da li je sve u novcu?

Komunistički kapitalizam kao modus operandi u službi fudbala u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu.

3
0

Ceo fudbalski svet već godinama bruji o nekim „ludim“ Kinezima koji izdvajaju nerealne sume novca kako bi doveli sjajne fudbalere iz vrhunskih evropskih klubova. Ranije su na Istok odlazili igrači koji su želeli da svoje penzionerske dane provedu krckajući laku zaradu na još lakšim utakmicama, ali kada fudbaleri poput Teveza, Oskara, Hulka, Džeksona Martineza, Ramireša, Vitsela, Žervinja i ostalih krenu Put svile u svojim najboljim fudbalskim godinama, onda morate da se osvrnete na to šta smeraju ljudi iz četvrte po površini zemlje na svetu.

Šestorica od deset najplaćenijih fudbalera sveta zarađuje svoj hleb u Kini, a najplaćeniji je upravo Karlos Tevez sa godišnjom neto zaradom od 38 miliona evra. Prašinu za njim guta Nejmar sa „svega“ 30 miliona evropskih novčanica godišnje. Dovoljan iskaz kineske moći.

A post shared by Carlos Tevez (@tevezoficial) on

Kako je sve počelo

Sredinom 2012. godine kineske vlasti osudile su više od 50 bivših fudbalera, trenera, sudija i drugih zvaničnika Fudbalskog saveza (uključujući i predsednika) na drakonske zatvorske kazne zbog uzimanja mita i nameštanje mečeva u dogovoru sa kladionicama. Svi odreda su „napipali rešetke“ i tako je krenula fudbalska čistka u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu. Već se tada znalo da će doći do promene na samom vrhu kineske države, a znalo se i ko će postati novi predsednik.

Kina je na 18. kongresu Komunističke partije pre četiri godine odabrala Si Đinpinga za naslednika predsednika Narodne Republike Hu Đintaoa. Usled brojnih reformi i težnji da se ostvari takozvani Kineski san – preuzeti ulogu svetskog lidera od SAD u gotovo svakoj oblasti života – Đinping nije gubio vreme, te je kao veliki ljubitelj fudbala izdao program sa 50 tačaka o razvoju kineskog fudbala. Najbitnije su tri: a) podići najveću sportsku industriju na svetu koja bi trebalo da vredi više od 600 milijardi funti i tu fudbal igra ključnu ulogu; b) organizovati Svetsko prvenstvo u fudbalu i c) podići Zlatnu Boginju!

Nacionalni tim se nalazi na 54. mestu Fifine rang-liste i neuspešno je okončao kvalifikacije za Mondijal u Rusiji 2018. godine iako je ekipu sa klupe vodio trofejni Italijan Marčelo Lipi. Jedini put kada se Kina kvalifikovala na Svetsko prvenstvo bilo je 2002. godine pod vođstvom Srbina Bore Milutinovića, mada mora se priznati da je zadatak bio utoliko lakši jer su dve najbolje azijske zemlje Japan i Južna Koreja direktno kvalifikovale na turnir, pošto su ga i organizovale.

Mais um Gol na liga Chinesa 🇨🇳 🙌🏻 Obrigado Jesus ⚽️

A post shared by Ricardo Goulart (@ricardogoulart11) on

I pored milijardu i trista miliona stanovnika, Kinezi ne mogu da naprave respektabilan tim koji bi bio u ravni sa svojim najvećim rivalima u Aziji.

Najveći problem je nedostatak baze igrača jer je svega 10 hiljada dece ispod 12 godina registrovano u klubovima, dok Japan sa deset puta manje stanovnika ima 300 hiljada registrovane dece.

Kineska kultura je specifična i bazira se na individualnosti, stoga i ne čudi što su najpopularniji sportovi upravo oni individualni poput stonog tenisa, gimnastike i atletike. Košarka je tu izuzetak, ali isključivo zbog Jao Minga koji je na neki način bio „državni projekat“ Narodne Republike Kine.

U novembru 2014. godine ministar obrazovanja naložio je da će fudbal biti obavezan predmet u kineskim školama, a država će napraviti 20 hiljada škola fudbala i čak 70 hiljada terena širom zemlje kako bi bazu proširili na 100 hiljada dece. Jedan od problema sa kojim se Kinezi suočavaju jeste i gojaznost dece i mladih, pa računaju da će ovako ambicioznim projektom rešiti dva problema istovremeno.

🔵⚪️ well done guys 🔵⚪️ #jiangsufighting #goodwork #teamwork #goodgame #hardwork

A post shared by Rami7oficial (@rami7oficial) on

Novac?

Pravo na privatnu svojinu u Kini je vrlo teško definisati. Kina kao komunistička država ne bi trebalo da se drži kapitalističkog simbola – privatne svojine, ali to je fenomen kojim se ta država i nametnula kao prva ekonomija sveta. Trinaest od 16 klubova u tamošnjoj Superligi vlasništvo je svega četiri kompanije: Evergrande grupe, Gvangžu R&F, Grintaun Čajna Holdings i Teda Holdinga. Njihovo polje poslovanja je ogromno: nekretnine, elektroprivreda, manufaktura, uvoz-izvoz… Ta četiri giganta nominalno jesu u vlasništvu privatnih lica, ali su to, po pravilu, visoki partijski činovnici bliski vlastima i samom predsedniku. Paradoksalno je to kako jedno nominalno komunističko uređenje funkcioniše, barem u onom privrednom obliku. Naime država određuje celokupni tok poslovanja i kontroliše ponašanje na tržištu, a „zaslužni“ građani dobiju privilegiju da vode velike kompanije. A kada je već tako valja se uložiti i u fudbal, naročito ako će to značiti određene povlastice, jer svi znaju koliko je stalo Đinpingu do ove prelepe igre. Međutim, nije to jedini motiv da se isprsi sa obeštećenjem od 60 miliona evra za Oskara, mnogi „vlasnici“ zapravo žele da se nadmeću i osvajaju titule, a očigledno smatraju da je veliki šoping najbolji način za tako nešto.

ShanghaiSIPG 💪🏼💪🏼 #O8 ⚽️

A post shared by Oscar Emboaba (@oscar_emboaba) on

Cela ova ujdurma podseća na ono presipanje iz šupljeg u prazno, a da je tako govori i ovaj podatak: kompanija Čajna Media Kapital i njen „vlasnik“ Li Ruigang otkupili su TV prava za prenos utakmica kineske Superlige za narednih pet sezona u iznosu od neverovatnih 1,3 milijardi dolara!

Jedan od primera kako je raditi u jednom kineskom superligašu je i izjava Gabrijela Skinera, bivšeg pomoćnog trenera u Tijanđinu: „Mi ne radimo na osnovu budžeta. Ako nam je nešto potrebno, jednostavno odemo kod predsednika i obavimo to. Na primer, za naše pripreme u Brazilu bila nam je potrebna oprema u vrednosti od milion dolara, predsednik nam je to odobrio za manje od minuta“, otkrio je Brazilac. Spavate li mirno, superligaški treneri?

Kinezi ulažu i u inostrani fudbal, te smo tako bili svedoci kupovine dva najveća milanska kluba, kao i kupovine deonica Mančester sitija i Atletika iz Madrida. Ima ih i u Aston Vili, Granadi, Espanjolu, Vulverhemptonu i još mnogo klubova širom Evrope i i sveta.

Izvesni Vang Hui je kupio holandski Den Hag 2014. godine, ali su navijači ostali nezadovoljni pošto je uradio samo jedno: trenere mlađih kategorija tog kluba je bukvalno prebacio u osnovnu školu aktuelnog predsednika Kine u Pekingu kako bi trenirali tamošnju decu! Ko bi ostao imun na čari Totalnog fudbala? Kina zvanično ima više od 600 dolarskih milijardera, najviše na svetu pošto je pretekla SAD, i u fudbalu će ih biti još više u narednim godinama.

Upravo ova pomalo komična epizoda Kineza iz Haga nam možda i otkriva pravi motiv investiranja u fudbal širom sveta. Najveći kineski klub je bez sumnje Gvangžu Evergrande, dvostruki osvajač Lige šampiona Azije. U sklopu fudbalskog kluba nalazi se i Akademija za mlade fudbalere koja je istovremeno i obrazovna institucija. U pitanju je najveća akademija na svetu sa blizu 3.000 učenika i 50 fudbalskih terena. Koštala je basnoslovnih 185 miliona dolara i u njoj rade 22 španska trenera koja su svojevremno radila u madridskom Realu.

Fudbal se oduvek koristio i kao statusni simbol, bilo je bitno izaći ispred poslovnog partnera ili rivala i biti svestan da imaš jako moćnu igračku u svojim rukama. Ipak, Kinezi ne žele da kupe isključivo poziciju u evro-centričnom društvu, već i da pokupe najbolje moguće znanje kako bi se dostojno predstavili i u „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“. Karlos Tevez je nedavno poprilično omalovažio sve što se dešava u Kini rečima da „kineski fudbaleri nisu prirodno nadareni za fudbal kao Južnoamerikanci i Evropljani, nisu dobri i neće moći da se nose sa nama još barem 50 godina“. Ne bih se kladio na to…

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: