Dronovi i golovi

Nekada je vizantijski dvoglavi orao predstavljao dva pogleda. Jedan je gledao ka Istoku odnosno ka Carigradu, dok je drugi gledao na Zapad, ka Rimu. Takođe, jedan je od njih u kandžama držao krunu, drugi krst. Dvoglavi orao tako je u vizantijsko doba bio simbol crkvenog i sekularnog, zapadnog i istočnog. Sticajem okolnosti, prisvojili su ga i Srbi i Albanci ali i još neki u regionu poput Crnogoraca. Danas se on nalazi na zastavama tih zemalja i predstavlja državne simbole.

Sticajem okolnosti, jedan je dvoglavi orao baš sinoć, uzleteo iznad stadiona Jugoslovenske Narodne Armije u Beogradu, negde pred kraj prvog poluvremena kvalifikacione utakmice između Srbije i Albanije. To nije bio srpski dvoglavi orao, već albanski. Odmah se oglasio i dežurni patriota Boris Malagurski koji je ukazao na to da se na “dronu” na daljensko upravljanje koji se vinuo iznad glava igrača i navijača, nije viorila zastava Albanije, već “velike” Albanije.

Dvoglavi orao je isti kao i na albanskoj zastavi, nego su te granice koje, naime, označavaju teritoriju države koju predstavljaju, malo zašle u današnju Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru, Kosovo. “Nismo mi Srbi divljaci da kidišemo na neku tamo zastavu, neke tamo nacionalne države, već se radilo o zastavi koja nama Srbima smeta jer je reč o velikoalbanskom projektu, koji ugrožava i nas”, bila je implicitna poruka toga Malagurskog. Sa njim su se saglasile hiljade, ma desetine hiljada i plus oni koji nisu videli taj njegov post, zasigurno. I oni najtolerantniji, čini se, sinoć su morali da priznaju da im je žao što kapiten albanske reprezentacije nije dobio po glavi, umesto što je u “kragnu” u’vatio onoga sa majcom Srpske Radikalne Stranke koji je uzgred, takođe imao jednog dvoglavog orla na leđima.

Ipak, moramo nekoliko stvari, takođe reći. Najpre oko sporta.

Svi oni koji su navijali za Srbiju morali su doživeti jednu vrstu olakšanja kad je “dron” uzleteo, jer je gol u mreži Stojkovića takođe visio u vazduhu.

Sa Dankom Lazovićem u napadu, reprezentacija Srbije mogla je samo da se nada da će nakon primljenog gola, opet neki pogodak „umuvati“ Tošić ili neko drugi (dakle ne Lazović), kao što je to bio slučaj protiv Jermenije. Novi neafirmisani štoper Stefan Mitrović koji se iz nekog razloga afirmiše kroz reprezentaciju, na kraju je spustio na zemlju toga “drona”, ali bi kao što rekoh, da nije bilo te igračkice, neki od Albanaca sigurno spustio loptu u mrežu Srbije, pre ili kasnije. Imajući sve to u vidu, jedan nas je dvoglavi orao de facto spasio gola. U Jermeniji smo iščupali bod, sinoć iščupasmo arbitražu u Nionu gde će UEFA odlučivati o utakmici.

Uz trenera kome bi bolje išlo uzgajanje tulipana, Lazovića u napadu, neafirmisane talente i afirmisane “zvezde” sa kojima se uvek nešto čudno događa kad igraju za reprezentaciju, arbitraža i nije toliko loš ishod utakmice. To što “spasonosni” dvoglavi orao nije bio srpski, koga je briga. Važno da reprezentacija ode na to Evropsko prvenstvo, a poklonu se u zube ne gleda. Kao ni orlovima. Uostalom, to su valjda isti orlovi ili se možda ovi srpski ne osećaju bolje na nekom većem teritorijalnom prostoru a ovi albanski se razbaškarili tamo po Crnoj Gori, Makedoniji, Kosovu, i Srbiji?

Dakle, pored fudbalskih problema od sinoć, pojavili su se, šalu na stranu i politički. Albanski se dvoglavi orao poneo poput srpskog. Gledajući tako u pravcu zapada i istoka, ali i severa i juga, sebi je na zastavi “velike Albanije” pronašao ugodnije mesto. Baš kao što je to radio i srpski dvoglavi orao koji je, držeći krunu i krst, gledajući svuda oko sebe, ne tako davno harao po bivšoj Jugoslaviji tražeći za sebe više prostora. Kada se danas u 2014. godini konačno našao na prostoru koji nije očekivao, srpski orao pomahnitalo reaguje na sve druge dvoglave orlove koji makar i samo na zastavi, sebi jamče veću teritoriju. Opravdano, reklo bi se. Zapravo, bilo bi opravdano da pogled srpskog dvoglavog orla nije nekada dosezao i do Karlovca, Karlobaga, Ogulina i Virovitice, te da isti onaj koji je uleteo na teren i napao kapitena albanske reprezentacije nije nosio majicu stranke onoga koji je upravo radio na “širenju vidika” srpskog dvoglavog orla.

U međuvremenu se ipak, srpski državni vrh opekao o ludorije svog dvoglavog orla. Albanski očigledno nije, što ne znači da neće. Na stadionu JNA sinoć se moglo uočiti kako se ponaša država koja se opekla o ono što Albance očigledno tek čeka, ako nastave sa ludorijama. Videli smo da se niti jednom u toku meča (dakle pre incidenta) sa tribina nije mogla čuti parola “Kosovo je Srbija”, koja je godinama unazad bila sveprisutna ne samo na stadionima, već i na svakom skupu većih razmera. Niti jedan transparent “Kosovo je Srbija” nije bio okačen na tribine stadiona. Odgovor na pitanje kako je tako nešto moguće, ako već u goste dolazi Albanija (koja naravno nema nužno veze sa Kosovom, ali je prosečnom “patrioti” dovoljno to što su Albanci i jedni i drugi), pronašli smo još nakon Parade ponosa.

Naime, odgovor na pitanje kako je moguće da niko (osim nekolicine nakon incidenta koji su se “otrgli kontroli”) nije tokom čitavog poluvremena uzviknuo najpopularniju parolu i to kad su u goste došli Albanci, isti je onaj kao i na postavljeno pitanje “kako je moguće da su fašisti ostali kod kuće za vreme Prajda”. Kako je to jednostavno izrekao Zoran Mijatović, bivši načelnik beogradskog centra Resora državne bezbednosti, sve je to moguće jer ih “niko nije zvao”. Slično je bilo i sinoć. Pevalo se “ubij Šiptara”, ali ne i “Kosovo je Srbija” kao ni varijacije sa “srcem Srbije”. Dok je to bilo u interesu države, pevalo se, uzvikivalo, pisalo i torturisalo po reprezentaciji da se peva himna. Prekidale su se utakmice po Đenovi, hvatali se Hrvati za testise i šta sve ne. Država je svoju sveprisutnost sinoć još jednom pokazala, kako Srbija, tako i Albanija. Dakle, u redu je bilo “ubiti Šiptara”, ali nije bilo u redu prisvojiti Kosovo. Ako malo pažljivije posmatramo javnu sferu, prisustvo parole “Kosovo je Srbija” ukinuo je Briselski sporazum. To jednostavno nije više politika države.

Sa druge strane, izgleda kao da je brat premijera Albanije koji je uhapšen nakon što je kod njega pronađen upravljač letelice koja je izazvala incidente, deo državnih struktura koje u Albaniji rade sve ono što se nekada radilo kod nas. U celu su farsu nažalost, bili uključeni i albanski igrači, koji su bez ikakvog razloga napali ranije pomenutog štopera Mitrovića. Na osnovu snimka koji se pojavio, zaista je nesumnjivo da su albanski igrači bespotrebno nasrnuli na Mitrovića, kao da u rukama drži bacač plamena kojim planira da ih pošalje na “onaj svet”, a ne nekakvo uže od zastave. Albanski igrači upali su u zamku koju im je spremio državni vrh, iako se možda može reći da to i nije nikakva zamka već samo sveprisutnost države iz čijih se čeljusti teško mogu izvući.

Mora se ipak reći da su suprotno onome što se tvrdi po medijima (da su se igrači potukli) reprezentativci poput Kolarova i Lazovića ali i još nekih, pokušali da zaštite albanske igrače od navijača koji su se izmigoljili iz gvozdenog kontrolnog obruča zvanične državne politike Srbije (o pristojnom ponašanju). Među tim pojedinačnim galamdžijama koji su bogami izvukli deblji kraj u sukobu sa albanskim igračima, bio je i poznati srpski navijač (ovo baš zvuči tabloidno) Bogdanov, poznat po tome što je prekinuo utakmicu Srbija – Italija u Đenovi kad je samoinicijativno, ni po čijem nalogu (?), isekao žicu na stadionu i počeo da divlja. “Ko to tamo prekida utakmicu, a da nisam ja”, čitali smo sa lica poznatog navijača. Isti oni, rekli bismo mu, koji su preko njega prekinuli onu u Đenovi, samo iz druge države.

Naposletku, ostaje žal za nekom nadrealnom mogućnošću da bi nas ipak Stojković nekako spasio, da bi odbranio penal i da bismo se nekako provukli kroz “iglene uši” sa neugodnim Albancima. Ostaje žal i za tim da bi me Lazović ipak demantovao, pa zabio neki lep gol glavom, posle centaršuta Tadića ili Kolarova. Najveća žal ipak ostaje nad činjenicom da se na stadionu Jugoslovenske Narodne Armije odiglrala bitka dva dvoglava orla, kojima je uvek cilj da svojim krilima prekriju i one koji se pod njihovim krilima ne osećaju baš najugodnije. Najžalosnije je tako od svega to, što su četiri orlove glave sa krunom i krstom isterale sa stadiona JNA pravog domaćina. Taj im domaćin, dok je bio živ, ne bi dozvolio ni da privire javnom prostoru, a kamoli da se šepure, pa i baškare na nekom prostoru koji im ne pripada. Ostaje ipak nada, da će petokraki domaćin stadiona Jugoslovenske Narodne Armije ipak iznaći načina da se razdačuna sa bandom, na ovaj ili onaj način u budućnosti.