Bura na Jadranu

Došlo je vreme da se kraju privede ovogodišnje, krajnje turbulentno izdanje Jadranske lige. Posle neizvesnog početka, koji je ostao u znaku prvog poglavlja rata na relaciji FIBA-ULEB, košarka je preuzela primat i gledaoci su imali i šta da vide. KK Mega afirmisala je neke nove zvezde na domaćem nebu, i trijumfom u Nišu donela klupskim vitrinama i svoj prvi trofej u istoriji. Crvena Zvezda je igrala u promenljivom ritmu, isprobala nekoliko različitih stranaca i posustajala tamo gde se i nije očekivalo, ali je ipak smogla snage za drugo mesto i kvalitetan start u doigravanju. Partizan je posle golgote u Nikšiću bio klinički mrtav, međutim pacijent je prodisao nakon intervencije dr. Džikića. Red je, dakle, da rekapituliramo regularnu sezonu, i pogledamo šta će biti u plej-ofu, kao i nekoj daljoj budućnosti. Gorepomenuti rat još uvek traje, žrtava još uvek nema, ali to ne znači da ih neće i biti.

Edo Murić (Partizan) i Nemanja Dangubić (Crvena zvezda)/foto: KK Partizan

U najavi sezone, kao jasni kandidati za ispadanje apostrofirani su Tajfun Šentjur i Sutjeska, i ta prognoza se i obistinila. Šentjur je očekivano dosta rano ispao iz bilo kakve trke – Sutjeska je, doduše, ostavila kosti tek na poslednjoj prepreci. Njihov tesan poraz u Zadru usrećio je sve u Novom Mestu, budući da je Krka bila sledeća na listi za odstrel. Nikšićani su se svojski potrudili da prežive ovu sezonu na Jadranu, a za dodatnu motivaciju postarala se komšijska Budućnost. Veliki brat iz Podgorice je prvo svojim dobrim igrama (i posrtanjem Metalca i Partizana) uspeo da izbori bonus mesto za Crnu Goru dogodine, tako da bi, u slučaju opstanka, Sutjeska izbegla da bude “one-and-done”. Budućnost je takođe i pripomogla u pretposlednjem kolu, kada je poražena pod Trebjesom u meču koji je obeležila komična završnica i penal-ciglana gostiju u produžetku, ali Zadar se nije dao kad je bilo najpotrebnije i to je bilo to. Umesto Sutjeske, najverovatniji drugi predstavnik južnih komšija biće Mornar iz Bara, mada o tom potom.

Prostor od ispadanja do plejofa bio je toliko tesan, da su petoplasirani Partizan i dvanaestoplasiranu Krku razdvojile tek dve pobede, ali to je i realno neki očekivani odnos snaga. Igokea je jedno vreme bila u priličnom problemu – i pored toga što su pobedili i Zvezdu i Partizan u Pioniru bili su ugroženi, ali je dolazak do tada malo poznatog šutera iz Smedereva Danila Šibalića preporodio je klub iz Laktaša i uveo ih u sigurnu luku. I MZT je bio u sličnoj situaciji, a njih je spasla promena trenera – prošlogodišnji spasilac Aleš Pipan napustio je kormilo sredinom sezone, i doživotni asistent Aleksandar Jončevski uspeo je da spase stvar. Cibona i Olimpija odigrali su otprilike i onako kako su njihovi limitirani budžeti i rosteri prepuni dečurlije i dozvolili. Kvalitetom je malo odskočio Zadar, ali nedovoljno za plej-of. Metalac je, posle odlične debitantske sezone, bio bukvalno na pragu ispadanja, i samo ih je nešto bolja forma u finišu spasila te sudbine.

duel Olimpije i Cedevite u Ljubljani/foto:Olimpija (Aleš Fevžer)

Za Partizan se još iz starta znalo da neće biti lako – ipak, loše partije u prvom delu sezone iznenadile su i najobjektivnije komentatore. Ceh je platio trener početnik Pera Božić, i nakon dolaska Aleksandra Džikića to više uopšte nije bio isti tim (i ovo smo, jel’te, najavili). Bivši asistent Duška Vujoševića trgao je crno-bele iz letargije, potpuno vaskrsao Kevina Jonesa koji je postao stub nosilac cele selekcije, i rezultati nisu izostali. Džikićev Partizan furiozno je završio sezonu skorom 6-2 i tako najavio potencijalno jako interesantno takmičenje u KLS (ako ga uopšte i bude), i jedine mrlje ostaju poraz u finalu kupa Srbije od Mege, te “politički” incident u Hali Sportova protiv Cedevite koji je pokrenuo interni mini-zemljotres u upravi i ostavku vd predsednika Miroslava Berića. Budućnost je ipak svetla, jer peto mesto znači i povratak u evropske tokove, ali nešto više o tome kasnije.

Aleksandar Cvetković, Jamar Wilson i Kevin Jones /foto: Partizan

Šta više reći o Mega Leksu što nismo u poslednje vreme? Dejan Milojević je još jednom potvrdio svoju reputaciju najperspektivnijeg stručnjaka u Srbiji – lišen pomoći Nikole Jokića, i većim delom sezone i projektovanog go-to igrača Radeta Zagorca, njegovi puleni odigrali su sjajan regularni deo takmičenja i završili četvrti. Teret su ravnopravno izneli fenomenalni Timothe Luwawu, kao i crnogorski trio Nikola Ivanović, Danilo Nikolić i Nikola Janković, a valja spomenuti i Kruševljanina Ognjena Jaramaza – sva navedena petorica prosekovali su tokom sezone više od deset poena po utakmici, što je podatak za respekt.

Šlag na torti bio je trijumf u finalu kupa Radivoja Koraća, gde je u finalu savladan Partizan. Lepa nagrada za ovu mladu ekipu, i srednji prst onima koji ih kritikuju kao menadžersku ergelu.

Crvena zvezda je dugo tražila idealni balans, i na kraju ga izgleda i našla. Gal Mekel, Ryan Thompson i Sofoklis Schortsianitis nisu ispunili očekivanja (Mekel je igrao solidno u ABA doduše, ali stranac u Zvezdi mora pre svega da pokaže znanje u Evroligi), pa su ih redom odmenili Vasa Micić, Tarence Kinsey i Vladimir Štimac. Povreda Luke Mitrovića bila je još jedan hendikep za crveno-bele, međutim njega su kvalitetno stigli da odmene takođe naknadno dovedeni Quincy Miller i Marko Simonović.

Quincy Miller (Crvena zvezda) i William Henry Walker (Cedevita)/foto: Crvena zvezda

Stiče se utisak da je trener Dejan Radonjić izvesno vreme imao problem da “spusti” ekipu za ABA posle fantastičnih partija u Evropi, no čini se da je sada sve sinhronizovano na pravoj frekvenciji, a dokaz je i kvalitetan finiš, kao i prvi meč plej-ofa protiv Cedevite. Zvezda sada, ako i ništa, sama kontroliše svoju sudbinu, a to je pozicija u kojoj bi svi voleli da se nađu.

Ukoliko klub nastavi sa dobrim igrama, odbrani obe domaće titule i ostvari plasman u četvrtfinale Evrolige, biće to definitivno najuspešnija sezona u istoriji kluba.

I Cedevita je, kao i Zvezda, imala svoje uspone i padove. Za razliku od beogradskog kluba, oni su jako počeli, a prete da mlitavo završe. Cedevitin uspon do Top 16 faze Evrolige je bio krajnje neočekivan, ali ne i nezaslužen – od nove godine, forma kluba je u polaganom opadanju, i to se najviše pokazalo u Jadranskoj, gde su Zagrepčani stigli da prokockaju veliku prednost na tabeli i izgube prednost domaćeg terena u polufinalu. Ruku na srce, teško da je Cedevita neki tim koji može da tvrdi da ima ikakvu navijačku podlogu kad igraju kod kuće – sigurno je, međutim, da je i to bolje od odlaska u pun Pionir. Dolazak naturalizovanog Gruzijca Jacoba Pullena ispostavio se kao odličan potez – veteran James White je zato tek u mahovima pokazao svoj pun potencijal. Evroliga sledeće sezone je pod znakom pitanja, ali treba prihvatiti realnost i nastaviti sa daljim radom. Vredna lekcija iz ove sezone je da je za uspešno takmičenja na dva fronta neophodno imati kvalitetniji kadar i “dugačku” klupu.

Jacob Pullen/foto: Cedevita (Marin Sušić)

Prvo mesto na tabeli pripalo je podgoričkoj Budućnosti, koja je bez preteranih problema obezbedila prednost “Morače” pred plej-of. Svesni značaja ovosezonskog izdanja ABA lige, uprava “Đetića” dovela je dosta pojačanja kakvi su Julius Jenkins, Tadija Dragićević, Aleks Marić i drugi, a ceh kontinuiranim neuspesima konačno je platio i trener Igor Jovović, koga je tokom sezone zamenio Luka Pavićević.

Tadija Dragićević/foto: Budućnost

Ipak, početak doigravanja pokazao je da tu još mnogo čega škripi – izgubljeni meč protiv Mege u nekadašnjem Titogradu doveo je crnogorski klub na prag ponora.

Da li je na dnu te provalije zaštitna mreža po imenu FIBA, utvrdićemo u danima koji idu.

Pre nego što se pozabavimo situacijom u plej-ofu, reč-dve i o političkoj situaciji na Jadranu. Kako je sezona odmicala, svoje ponude poslali su i FIBA i ULEB (tj. Evroliga, ali ovo ULEB je nekako zaživelo u narodu, pa ga i stalno koristim) – kojem će se sedište lige prikloniti carstvu, još uvek ne znamo. Poslednja ponuda iz Barcelone glasi “pobedniku Evroliga, tri tima u Evrokup”, pri čemu se mora odmah naznačiti da trenutno uslove Evrolige ispunjavaju samo Zvezda i Cedevita, te da Mega nikako ne može u ovu verziju Evrope (javna je tajna zašto, ali nećemo o tome ovde). Juče je takođe obelodanjeno da će Budućnost izgleda ipak đuture sa celom Crnom Gorom prići FIBA jatu – nadasve lukav potez podgoričkog kluba, pogotovo ako se uzme u obzir trenutno stanje u plej-ofu, kao i njihov status neželjenog gosta u elitnom evropskom takmičenju.

Ono što je za sada jedino jasno je to da će umesto Mege jedno mesto u Evrokupu preuzeti Partizan.

I ranije je bilo naznaka da bi crno-beli dobili “wildcard” pozivnicu, no sad je ta priča krajnje nebitna budući da je plasman izboren i na terenu. Kome će otići to treće mesto (ako Budućnost zaista ode drugim putem), veliko je pitanje. Podsetimo, ukoliko se liga stavi uz FIBA, Evroliga će lično odabrati svoje kandidate budući da oni na papiru računaju na barem jedan tim iz ovog regiona. Po svemu sudeći, trenutno je tome najbliža Crvena zvezda.

Što se FIBA tiče, velike su šanse da ovo takmičenje privuče još klubova iz regiona – ne i onih najelitnijih doduše. Cibona je ove godine ostavila solidan utisak u FIBA Europe kupu (trenutno igra četvrtfinale sa Jenisejom iz Krasnojarska) – Olimpija deluje kao dobar kandidat da im se priključi (ako žele), kao i već pomenuta Budućnost. Kako FIBA još uvek nije predstavila svoj vajni projekat širem auditorijumu, definitivan odgovor vam ne možemo dati barem do nedelje, kada je zakazana i zvanična prezentacija “Lige šampiona”.

Doigravanje je, elem, počelo na najbolji mogući način za ljubitelje košarke. Prvo je u ponedeljak Mega priredila prvorazrednu senzaciju pobedivši Budućnost tamo gde inače gosti retko pobeđuju, a zatim je dan kasnije Crvena Zvezda u pravom trileru uspela da iščupa pobedu u Pioniru i obezbedi prednost pred odlazak u Zagreb.

Mega je slavila sa 81-85, i tako razotkrila Budućnost kao ekipu koja zapravo i nije dovoljno potkovana na nekim ključnim pozicijama. Suočeni sa teretom pritiska i očekivanjima javnosti, kao i kvalitetno uigranim i izuzetno motivisanim gostima iz Sremske Mitrovice, Podgoričani su neshvatljivo pali u svoje stare navike – čak četrdeset šuteva za tri naspram dvadeset i sedam za dva uglavnom nisu uspešan recept. Drugi strelac lige Tadija Dragićević potpuno je zakazao (i ovo smo, heh heh heh, očekivali), a da nije bilo raspoloženog Juliusa Jenkinsa, koji je pogodio sedam trojki iz deset pokušaja, trijumf Mege bio bi još ubedljiviji. All-star partiju je sa druge strane pružio Rade Zagorac – sada potpuno oporavljen od teške povrede koju mu je naneo Stefan Nastić u prvom kolu, mladi swingman ubacio je Crnogorcima dvadeset i sedam poena, što je uz sedam skokova, četiri asistencije i jednom ukradenom bilo dovoljno za neverovatnih 40 poena u „indeks“ koloni. Revanš u Mitrovici zakazan je za subotu veče, ali ako uzmemo u obzir činjenicu da se ceo CG savez već priklonio FIBA, ostatak serije predstavlja samo malo atraktivniji prijateljski turnir.

Timothe Luwawu i Rade Zagorac/foto: Budućnost

Poslednje vesti uzdigle su plejof seriju Zvezde i Cedevite do statusa “finala pre finala”, jer pobednik će se u završnici sastati sa nekime ko ili ne može, ili neće u Evroligu. Drama pred više od šest hiljada gledalaca u “Pioniru”, tj. “Profesoru” ako vam je tako milije, bila je dakle dobar uvod u sve to. Cedevita je oba puta u regularnom delu bila bolja od crveno-belih, ali je sada, kad je bilo najbitnije, ipak posustala. Ne i bez rovovske borbe – smenjivala su se dva tima u vođstvu konstantno, pogađali su uporedo Pullen i Bilan, tj. Miller i Kinsey, a u finišu regularnog toka viđena je prava drama – domaći su uspeli da izbore produžetak tek floaterom Stefana Jovića dvadesetak sekundi pred poslednji zvuk sirene.

Stefan Jović (Crvena zvezda) i Nemanja Gordić (Cedevita)/foto: Crvena zvezda

Dodatnih pet minuta pokazali su značaj već pomenute dugačke klupe – serija 7-0 u režiji dvojice Amerikanaca okrenula je momentum na Zvezdinu vodenicu, pa je do kraja utakmica završena ipak rutinski…revanš je na programu u sledeći utorak, a uzevši u obzir da Zvezda paralelno igra i seriju jako teških utakmica u Evroligi, nije preterivanje ako kažemo da bi Dejan Radonjić voleo da se finalista odluči u “Draženovom domu”.

Na kraju, umesto zaključka i lepih želja učesnicima plej-ofa, ostalo nam je da se još i zapitamo hoće li i dogodine biti ABA lige.

Uz današnje vesti iz Crne Gore i Makedonije, sve zemlje regiona izuzev Srbije obavezale su se FIBA na vernost. Takav raspored snaga može obezvrediti samo postojanje regionalnog takmičenja, koje nedvojbeno naginje ka Evroligi. Prelazno rešenje možda i postoji, na kraju krajeva, još uvek smo na nekoj ničijoj zemlji saopštenja i obećanja, i do kraja leta možda i padne neki dogovor na obostranu korist. Za sada, ni FIBA, ni ULEB ne prete sankcijama klubovima koji reše da igraju “ovo a ne ono”, ali dosadašnji primeri uglavnom su bili italijanski ili francuski – teritorije gde dežurni moćnici uglavnom ne oštre svoje britve. Za to smo tradicionalno rezervisani mi balkanski siročići, tako da, na čije će rame ove godine proleće da sleti otkrićemo valjda do početka olimpijskih kvalifikacija.

*cover foto: Crvena zvezda