Da li imate preko 18 godina?

Atlanta ’96: Jugoslavija potvrdila da je najbolja evropska selekcija

I dalje se postavlja pitanje da li bi "plavi" mogli da dobiju SAD da je Zoran Savić bio spreman za finale, i da Vlade Divac nije dobio petu ličnu u 25. minutu. Ali ovo je jedno od onih srebra koja sijaju zlatnim sjajem.

0
0

Po mnogima najbolja utakmica u istoriji košarke trebala je da se odigra u Barseloni 1992. godine na Olimpijskim igrama. Zbog razloga, koji nisu sportski, do tog susreta nije došlo. Sankcije koje su usledile odvojile su naše sportiste sa najznačajnijih nadmetanja naredne tri godine, te je i samim tim duel košarkaških reprezentacija Jugoslavije i SAD morao da sačeka neku novu šansu. Dogodilo se to u Atlanti, u finalu olimpijskog turnira, gde su Đorđević, Paspalj, Divac, Danilović, Savić i ostali momci odmerili snage sa američkim „drim-timom.“

U prethodnom tekstu prepričan je povratak naših košarkaša na evropski tron. Od kvalifikacionog turnira u Bugraskoj do čuvenog meča sa Litvanijom u finalu, posle kojeg je pehar najbolje evropske selekcije vraćen tamo gde mu je mesto. Sledeći stepenik je bilo nadmetanje za koje je prvobitno trebalo da se odigra u Atini, ali umesto u glavnom gradu Grčke, domaćin Olimpijskih igara te ’96. godine bila je Atlanta.

Postavlja se uvek pitanje, šta bi bilo kad bi bilo? Šta bi se desilo da su se četiri godine ranije susreli Jugoslavija i SAD. Jugosloveni koji bi u svojim redovima imali i košarkaše iz Hrvatske i Slovenije, protiv Džordana, Medžika, Birda i ostalih momaka koji su činili taj originalni „drim-tim“. Kao što sam napisao u najavi teksta, verovatno bi to bila najbolja košarkaška utakmica odigrana do tog momenta. Međutim ni ekipa koja se pojavila u Atlanti nije zaostajala po imenima. Čarls Barkli, Dejvid Robinson, Skoti Pipen, Karl Meloun, Geri Pejton, Hakim, Stokton, Šek, Mič Ričmond, Geri Pejton, Peni Hardevej. „Drim-tim 2“, popularno nazvan.

No, da krenemo redom. Od utakmica grupne faze i prvog meča koji je Jugoslavija odigrala na tom turniru. Protivnik u premijernom susretu bila je Grčka, domaćin prethodno odigranog Evropskog prvenstva i ekipa kojoj smo u polufinalu raspršili sve snove da mogu da se okite najsjanijim odličjem pred svojim navijačima. Pobeda od 71:63 uz 21 poen Divca i 16 poena Danilovića za siguran start i kako se ispostavilo perfektnu košarku „plavih“ do tog pomenutog i dugo očekivanog finala. Posle Grka, redom su „padali“ Australija, Koreja, Brazil, Portoriko i Kina, s tim što smo ove poslednje dobili sa 67 poena razlike. Kvalitet ali i savršena fizička sprema naših košarkaša dala je na ovom turniru odličan rezultat.

 „Koliko smo samo kilometara pretrčali na Kopaoniku. Kada bih sadašnjim igračima dao bar deo treninga koji smo mi radili te 1996. godine, pomislili bi da nisam normalan, da sam potpuno skrenuo. Bilo je pakleno teško – radili smo po tri sata pre i posle podne. Ali nismo marili za to tada, jer nam je jedina satisfakcija bila da se kući vratimo s medaljom. Tada bismo znali da je sav trud bio opravdan“, priseća se priprema za olimpijski turnir Saša Obradović.

Polufinalni meč u Atlanti naši košarkaši su igrali protiv Litvanije. Posle godinu dana od finala Evropskog prvenstva naše pobede, njihovog umalo napuštanja terena zbog nezadovoljstva suđenjem, žreb je hteo da se dve najbolje evropske selekcije sastanu u samoj završnici Olimpijskih igara. U koševima je prednjačio Danilović, pod obručem je dominirao Divac, a asistencije je delio Bodiroga. Sabonis, Marčuljonis, Kurtinaitis i ostali momci u zelenim dresovima mogli su na kraju samo da pruže ruku našim igračima i čestitaju prolaz u finale. Rezultat je posle 40 minuta glasio 66-58 za Jugoslaviju. Bolji smo, i sada dileme nema više. Meč koji se toliko dugo čekao, konačno će biti odigran. Finale protiv SAD-a.

U jednoj od svojih kolumni naš čuveni novinar Vladimir Stanković je napisao da je pitao neke poznate ličnosti među kojima je bio i legendarni Oskar Šmit da prognoziraju ishod finalnog duela. Osam ljudi je dalo svoj sud tada i četvoro je reklo da „plavi“ nemaju nikakvu šansu, ostala četvorica da imaju. Malu, ali imaju.

Šta bi se desilo da je Zoran Savić mogao da igra u tom finalu, i da nije bilo te njegove povrede koja ga je sprečila da se pojavi na ovom susretu? Šta bi bilo da Vlade Divac nije zaradio petu ličnu grešku u 25. minutu susreta? Pitanja na koja se odgovor neće nikada dobiti, mada je tadašnji selektor Duda Ivković sklon uverenju da smo mogli i do senzacionalnog rezultata, samo da je Savić bio zdrav.

U prilog toj tvrdnji selektora Ivkovića ide i činjenica perfektno odigranog prvog poluvremena. Vodili smo 21:14, Danilović je imao priliku da nas odvede na plus 10, ali je promašio šut za tri poena. Dejvid Robinson je u prisećanju na taj duel rekao da se u tim momentima pogledao u oči sa Mičom Ričmondom i rekao da ne smeju da dozvole da se ponovi Seul 1988.

Savršena odbrana, maestralni Paspalj sa 16 postignutih poena u prvom poluvremenu, loš košgeterski procenat Amerikanaca, koji su promašili prvih 12 od 17 svojih šuteva, imali su za posledicu da prvo poluvreme bude egal. Tek na nekih dva minuta pre kraja uspeli su prvi put da dođu u vođstvo i da prvih 20 minuta okončaju prednošću od pet poena.

„Mi smo praktično ostvarili naš cilj ulaskom u samo finale, jer smo sve protivnike do tada samleli. Postavljalo se samo pitanje da li smo mi zaista spremni da se nosimo sa Amerikancima u tom meču ili ne. Sećam se u tunelu pred izlazak na teren da sam gledao te momke i ti vidiš da su to ljudi koji su došli da odrade jedan zadatak, jer se njima ništa manje od zlata ne priznaje. Nismo se plašili, ali smo ih respektovali. Šteta što naš otpor nije duže potrajao, ali da bi ti pobedio jedan od najjačih timova u istoriji potrebna su ti još tri, četiri igrača visokog kvaliteta kako bi mogao da se boriš do samog kraja“, reči su najboljeg aktera iz našeg tabora Žarka Paspalja.

Drugo poluvreme se nastavilo u istom ritmu kao i prvih dvadeset minuta. Koš za koš, maksimalnih pet razlike za Amerikance i tako sve do 30. minuta, kada je počeo naš pad. I tada se ponovo postavljaju ta pitanja. Šta bi bilo da smo imali Savića i šta bi se desilo da Vlade Divac nije prerano zaradio petu ličnu grešku?

„Ja se sećam da na tom meču ništa nisam uspevao da pogodim. Ali i da sam igrao ne znam kako, možda bih produžio našu nadu za još koji minut, jer mi je delovalo da su oni u tim trenucima shvatili da je djavo odneo šalu i tada su zaigrali onako kako umeju da igraju i zasluženo trijumfovali“, rekao je Predrag Danilović.

Za ljubitelje statistike su podaci da je naš najbolji strelac na tom turniru bio upravo Danilović sa približno 17 poena po meču. Najviše lopti je hvatao Divac i to u proseku nešto više od šest, a da je sa pet asistencija po utakmici svoje saigrače najbolje razigravao Aleksandar Đorđević.

Amerikanci su dobili to finale. Na kraju mnogo ubedljivije nego što je možda zasluženo, 95:69. Osvojena je srebrna medalja koja je za nas imala zlatan sjaj. Utakmicu koju smo tako dugo isčekivali odigrali smo borbeno i dostojanstveno. Nije bilo dovoljno. Ipak, više je kvaliteta na njihovoj strani. Naši momci su pokazali na tom turniru da su sa razlogom najbolja selekcija koja dolazi iz Evrope. Pokazali su zašto smo zemlja košarke. Pokazali su da se i protiv „drim-tima“ može igrati. Atlanta ’96. Još jedna medalja u bogatoj kolekciji.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: