LUKATOYBOY /// Q&A’s & MIX

Autor je Luka Ivanović aka Lukatoyboy, enigmatična figura srpske elektronske scene, čije se bavljenje muzikom i zvukom teško pakuje u fioku, taman onoliko koliko se sam Luka lako pakuje u kofer i menja svoja uvek privremena prebivališta. Lukina karijera previše je dinamična za jedan internet članak – od novinarstva, preko gameboy-techno zvezde do dečijeg Nintendo muzičkog gurua i na kraju i vazda dizajnera i istraživača zvuka. U redovima ispod, Luka pokušava da nam približi svoje bavljenje zvukom i muzikom kao i neke životno-muzičke filozofije.

Kako bi najkraće i najjasnije predstavio sebe i svoj rad nekome ko te uopšte ne poznaje?

Pozdrav. Zovem se Luka, bavim se zvukom i elektronskom muzikom malo više od deset godina.

Uputi nas u nekoliko najrecentnijih projekata kojima si se bavio.

Verovatno najkompleksniji u izvedbi je solo projekat u okviru umetničke ekspedicije “Sound Development City” tokom septembra ove godine, na relaciji izmedju Beograda i Atine. Moj učinak se odrazio u “sviti” iz tri dela, od ozvučivanja taksija kroz slobodnu improvizaciju i istraživanje terenskih zvukova i opšte analize beogradske buke, preko “event score” pristupa kompoziji koristeći metod eksternalizacije usluga (outsourcing) do intimnih performansa za po jednu osobu u javnom atinskoj prevozu (uključujući i aerodrom, pa i avionski let). Upravo se iz ovog iskustva razvila ideja o konstantnom pružanju usluga intimnih zvučnih izvodjenja (performances) tokom svih mojih avionskih letova.
Od 2014. koristim veliki broj voki-tokija, uz pomoć kojih ostvarujem specifični participativni radijski program uživo, ograničen na lokalitet u dometu od 1-6km, i prilagođen kontekstima domaćina, prostora, učesnika. Prva postavka desila se u okviru Club Transmediale festivala u Berlinu, a editovana verzija emitovana je na radio stanicama Deutschlandradiokultur, ORF1. SWR2, RTS3.

Od 2010. skupljam audio kasete sa instrukcijama (od kako se zagrejati kada je hladno, kako vaspitavati ugroženu decu, kako koristiti Chevrolet Caprice, do kako se ispravno pozicionirati telo tokom jahanja…) i još uvek nisam otpočeo rad na montiranju i/ili prilagođavanju ove, sve vreme rastuće, kolekcije ka formi nastupa uživo i/ili zvučne instalacije i/ili izdanja.

Tvoji projekti teško da mogu da se uklope u ono što ljudi prvo pomisle kada kažeš da si muzičar ili muzički izvođač. Kako bi definisao svoje bavljenje muzikom?

U poslednje vreme se radije deklarišem kao “zvučni umetnik” (sound artist, klangkünstler) s obzirom na to da više zarađujem od radova koji se više bave zvukom, a manje muzikom. No, i dalje prilično redovno nastupam uživo svirajući elektronsku muziku, što solo, što sa drugim, uglavnom akustičnim instrumentalistima / muzičarima sa free-improv scene.

Sviranje muzike često doživljavam kao izvesnu borbu sa samim sobom pred publikom, gde se rizik, beskompromisnist i samodovoljno uživanje prepliću i bore za prevlast, utičući time na odnos (ne)zadovoljstva publike i mene kao izvođača, ali i publike – teško mi je da ne slušam svoj solo, ili grupni koncert kao nešto “spolja” tokom trajanja istog.

Ovde bih napomenuo da jako retko koristim studio, samo onda kada je ponuđen od strane organizatora kao dodatne opcije za snimanje ili montažu, i isključuvo sa tehničarima. Nisam zainteresovan za objavljivanje sopstvene muzike, ali sam 5 godina objavljivao sve ljude koji bi izrazili želju da učestvuju u Blind Tape Quartets, serijalu od 30-ak izdanja i 120-ak umetnika objavljenih na mojoj maloj izdavačkoj kući Blind Tapes posvećenoj isključivo audio kaseti kao formatu.

Jedan si od prvih (čini mi se globalno) koji su počeli da se bave edukacijom dece i njihovim ranim upoznavanjem sa izvođenjem elektronske muzike i igranjem sa elektronskim muzičkim spravama. Kako je došlo do te ideje? Kako se ideja razvila? I šta si od dece naučio?

Kao i skoro sve moje “velike” ideje, i ova je došla prilično niotkuda. Ako se ne varam 2007. sam nastupao u Sarajevu koristeći dosta igračaka, i kroz neke razgovore dotakao decu i dečje instrumente, iz čega se izrodila ideja za korišćenje Nintendo DS konzole za igrice kao sveprisutnog porodičnog uredjaja pre smartphone/iPhone dominacije. S obzirom na to da sam kupio tu konzolu iste te godine, naleteo sam na puno muzičkih programa, što zvaničnih za decu, što “homebrew” za roditelje, pa sam nekako zamislio puno dece koji nastupaju sa DS konzolama, valjda videvši kako se koriste za matematiku u japanskim školama. U to vreme pojavio se i prvi Kaossilator, Korg Kaoss Pad koji je bio “samo” sintisajzer/ritam mašina, a ne i efektor, što je pružilo dodatne mogućnosti za intuitivno manipulisanje elektronskog zvuka dodirom (Nintendo DS je jedan od prvih masovnih touch screen uređaja).

Prva radionica 2008. je prošla katastrofalno, u Varšavi, gde taksista nije znao da me odveze na adresu održavanja, ali se kasnije iste godine odigrala i prva Kids-Patch programska celina u okviru Dis-Patch festivala, u okviru koje je moja radionica imala i formu dečjeg javnog nastupa, što je izazvalo i interesovanje Politikinog Zabavnika, ali dosta važnije, nekolicine evropskih festivala koji su me pozivali tokom 2009. Od tada su metodi i alati doživeli nekoliko inkarnacija, sa otklonom od ekrana na dodir kao sastavnog dela muzičkog instrumenta, što zbog toga što ni sam ne koristim touchscreen uređaje za nastupe, što zbog pojednostavljivanja porodičnog korišćenja ovih uredjaja, a uveliko i zbog otežanog fokusiranja na jedan određeni zadatak – beskrajno kliktanje i instant zadovoljenje su posebna meta disciplinovanja tokom radionica, a ja nisam ljubitelj autoriteta i nametanja ograničenja.

I dalje od dece učim koliko su iznenađenja i osetljivost veoma bitni, kao i (ne)sposobnost za prilagodjavanje grupi u realnom i ograničenom vremenu.

Foto: Jelena Mijić

Još jedna od stvari koja definiše tvoj spektar interesovanja je istraživanje i širenje mogućnosti primene starih, jednostavnih, čak zapostavljenih sprava za snimanje i emitovanje zvuka – voki toki, mali portabl gramofon za singlice, radio prijemnici… da li je glavna motivacija ovih zvučnih istraživanja nostalgija?

Glavna motivacija je uglavnom odnos mogućnosti, cena i zapremine. Sve navedene sprave su zapostavljene samo u teoriji, s obzirom na to da postoje novi modeli proizvedeni u poslednjih nekoliko godina. Radio je i dalje jako živa forma, i to što se sve više digitalizuje otvara još više mogućnosti, dok će određeni spektar frekvencija verovatno zauvek ostati dostupan neposrednoj i skoro besplatnoj komunikaciji. Mislim da sam nostalgičan jedino prema važnosti nekih konzumerističkih statistika, od godišnjih lista albuma do last.fm nedeljnih preseka nečijih najslušajnijih fajlova.

Muzika ili zvuk? I gde je granica?

Muzika je svakako mlađa i manja od zvuka, a jasnu granicu mogu da predlažu samo ljudi koji su zaista duboko u ovim često preklapajućim porukama.

Citirao bih ovde pitanje japanskog muzičara Takua Sagimotoa, koji pita: “Da li je moj terenski snimak nečijeg koncerta zvučni zapis koji ja mogu da objavim pod svojim imenom?”, što se često dešava(lo) u istoriji snimljene i objavljene “egzotične” “narodne” muzike. Pretpostavimo da neki koncert na otvorenom sa sobom nosi i pregršt okolnih zvukova, koji nekad mogu da budu i glasniji i dominantnini od samog koncerta, čime je “muzika” samo jedan od kanala, ali svakako najkomunikativniji, stoga tu treba tražiti ključ za toliku dominaciju muzike naspram zvučne kulture, mada se u poslednjih nekoliko godina percepcija zvučne umetnosti puno promenila.

Kao neko ko te poznaje lično i prati tvoj rad već duže od decenije, moram da priznam da je tvoj lifestyle neodvojiv od projekata, to jest muzike. Najlakše je to opisati kao “international homeless” – ti zapravo nemaš stalno mesto prebivališta i seliš se tamo gde te posao vodi. Koliko ti to olakšava, a koliko otežava posvećenost muzici i da li bi nešto u tvom pristupu bilo drugačije da si “usidren”?

Ja sam zapravo i dalje fasciniran da ljudima generalno može da bude dovoljno zanimljivo da dugo žive na jednom mestu, iako sam i sam tako živeo dok sam radio na Radiju 94.9, koji je bio jedan željeni i dobijeni idealni posao. Nakon više godina borbi za beskompromisni život u Beogradu osetio sam da sam prevazišao Beograd kao sredinu koja me ispunjava u kompleksnoj potrebi za korišćenjem grada, uz društveno-politički background noise i nemogućnost anonimnosti na javnim mestima kao dodatni faktor nestabilnosti osećanja pripadnosti.

Mogao bih prihvatim nekakvu usidrenost u granici finansijskog kvartala, koristeći Berlin kao praktičnu bazu, Madeiru kao volontersku oazu i ostatak Evrope kao više ili manje gostoprimljivog poslodavca koji poštuje zadatu reč i održava moj život solventnim.

Pored svega što radiš ponekad nastupaš i kao DJ. I tvoji DJ setovi su vrlo specifični, opiši nam svoj pristup DJ-ingu i šta se čuje u mixu koji si snimio?

S obzirom na to da je DJ-ing za moje standarde previše kompromisna profesija, retko imam priliku da se ostvarim onako kako bih zaista želeo, no, tu i tamo, desi se da smanjim ili povećam svoje standarde, čime ili pridobijem ili potpuno oteram zatečenu publiku.

Mislim da je tužno što se u javnim DJ setovima čuje manje raznovrsne muzike od playlista u privatnim stanovima, mada se ponekada vrlo prijatno iznenadim otvorenošću nekih klubova/prostora prema DJ setovima kakve danas imaju Powell i Russel Hasswell recimo, bez miksa, brutalno prelazeći sa hardcore techna, na disco, heavy metal, acid i noise. Doživeti ovakve setove u velikom klubu između petka i subote uliva malo nade u svet DJ-inga u kome je energija trenutka važnija od beatmatchinga, točenog piva i track-ID fašizma i fetišizma.

Sledeće destinacije/projekti?

05.11. Gretchen Blegen & Lukatoyboy – Live at Spektrum, Berlin

18.11. Biliana Voutchkova / Laurent Bruttin / Lukatoyboy – Live at the Greenhouse, Berlin

20.11. Live at Akouphene Festival,  Cave 12,  Geneve

24.11. Live at Lacier Festival, DKSG, Belgrade

29.11-29.02. MultiMadeira, Funchal, Madeira