Tvrdo, gruvi, funkcionalno

Gost naše podkaste i intervju rubrike ovog puta jeste Miloš Martinov aka Lag, DJ i producent iz Novog Sada. On je jedan od najaktivnijih aktera domaće klupske scene, sa izdanjima na Mindcut, THEM i Mord izdavačkih kuća, između ostalih…

Koliko dugo se baviš muzikom i na koje sve načine?

Kao malog roditelji su me upisali u osnovnu muzičku školu i svirao sam godinama gitaru. Pre toga me je brat kljukao pankom, a klasično obrazovanje me je izlostavljalo barokom i sličnim, mladom uhu grešnim oblicima stvaralaštva (smeh). Od malih nogu sam bio zalepljen za TV i čim je stigao MTV prešaltao sam se na celodnevno gledanje spotova i upijanja svega što je taj kanal bacao na mene. Tako sam, čini mi se, i razvio “mišić“ koji upija svu muziku na koju naletim, ali uz poprilično rigoroznu filtraciju toga šta ostaje u glavi a šta ne. Za elektroniku sam se odlučio 2014/15. iz jednog jednostavnog razloga: mogao sam u svakoj narednoj numeri da budem nova osoba. Bendovi su u to vreme (makar oni koji su dolazili do mene) bili ograničeni na instrumente koje znaju i, još gore, bili obavezani na njih tako da je gitara morala biti u igri u svakoj pesmi ako bend ima gitaristu. Sa elektronskom muzikom se čitava konstelacija zvukova koji razgovaraju međusobno zaista može resetovati sa svakom novom tvorevinom. Beskrajno zabave!

Kako bi opisao stil muzike koju puštaš, a kako koju produciraš – u tri reči?

Puštam: tehno, šareno, kontrasti. Produciram: tvrdo, gruvi, funkcionalno.

foto: Bojan Čizmić

Zašto čitalac ovog intervju treba da posluša tvoj miks?

Budući da ima toliko DJ-eva ovih dana i svako se trudi da svoju “poruku” probije što brže i efikasnije do publike čini mi se da se umetnost DJing-a svela na “ovo je moj fazon i samo taj fazon puštam da slučajno ne bih nekoga zbunio”. Tehno je emocija zarobljena u bocu i, dok vrlo dobro razumem estetiku “vožnje kroz tunel”, mislim da je izgubljeno to koliko taj tunel može da vijuga, menja boje i povremeno otvara kratke poglede koji oduzimaju dah. Nedostaje mi više eksperimenata u DJing-u. Znam da mogu da rezultiraju katastrofuom, ali nisu safe i samim tim nisu za svakoga, što mislim da je najveći kompliment koji mogu da dam nekom DJ-u, jer štagod da je za svakoga – nije zapravo  ni za koga. Ja se oduvek trudim da kroz svoje mikseve prošaram svega, da probam da sklopim nespojivo. Ako fejlujem – makar znam da sam probao. Ako uspem – podelio sam sa nulom i izrodilo se nešto što je priuštilo svima prisutnima jedan momenat koji će možda pamtiti.

Opiši nam prostor oko sebe gde praviš muziku. Kako izgleda studio gde najčešće džemuješ?

Ispred mene su studijski sto, Midas Venice 240 i veliki 65“ TV koji služi kao ekran za komp. Tu su i dva Adam P22A zvučnika, moje dve ljubavi. Sa leve i desne strane je gomila opreme koje ne poznajem još ni 5% šta sve može jer – bokte mazo šta napraviše ljudi. Na kompu je Reason iz kog izlazi najviše muzike koju pravim. Jedna stvar koju ću napomenuti je da sam opsednut saturacijom i time kako različiti uređaji „farbaju“ zvuk, dajući svim elementima isti karakter, ali ih i „prekucavajući“ na sebi svojstven način. Kada pošaljem preglasan signal u uređaj on dobije neki karakter, ali u zavisnosti da li je to Midas Venice, Mackie CR, Boss BX (8 ili 800), Waldorf 4 Pole ili Tascam 144 osetno su različiti rezultati. Razlike leže u farbi novodobijenog karaktera, dinamičke karakteristike (tj. ugrubo rečeno koliko te sprave mogu da „spljošte“ signal a da on ne zvuči uništeno) i prezervacija tranzijenata (onoga što perkusivnim instrumentima i zvucima daje „udarac“). Ovo je nešto čime sam opsednut i u digitalnom domenu i mislim da mi, uz bavljenje gruvom, tu leži najviše zabave u okretanju potenciometara i slušanja šta će se izroditi. Elem, rad muzike na kompu i rad muzike sa spravama su potpuno dve različite zveri. Obe imaju pluseve i minuse i prebacivanje iz jednog u drugo mi omogućuje da učim nove stvari, kako u smislu oslobađanja od nekih fiks ideja kako treba raditi stvari, tako i u obuzdavanju nekih nastojanja (kao na primer da se previše cerebralno pristupi pravljenju muzike – što je velika zamka pri radu na računaru).

Šta ti je omiljena strana rada kao DJ-a, a šta te najviše zamara? 

Jako je zanimljiv fenomen upoznavanja ljudi kroz muziku. Dok „obične turiste“ domaće stanovništvo retko kad vidi kao nekoga kome će posvetiti previše pažnje, sa DJ-em kog su namenski doveli imaju zajednički jezik koji se zasniva na muzici. Ovaj zajednički jezik otvara širom vrata u razna prijateljstva, ali i u uvid u to kako različite kulture nastoje da razmišljaju i funkcionišu. Obišavši Ameriku, Brazil, Gruziju, Rusiju, brojne evropske države, ali i države ex-Yu podneblja mogu slobodno reći da su prijateljstva koja sam stekao, kao i brojne meni strane perspektive kojima sam izložen definitivno najveći dar koji sam mogao dobiti za sve ove godine rada.

Ono što zamara u bavljenju DJingom jeste potreba da se rade stvari koje nemaju nikakve veze sa muzikom, a sve veze sa narcisoidnim poremećajem ličnosti: cajtgajst je takav da selfiji prodaju više nego dobra traka (slika lica koje se za sekund ureže u mozak moćnije je od apstraknog vida umetnosti za čiju apsorpciju i procenu treba vremena). Kao rezultat bitnije je bacati magije ručicama na svakom brejku i set prilagoditi potrebama Instagrama (peta brzina od početka do kraja, tako da svaki snimljeni story izgleda kao vrhunac zabave) nego se skoncentrisati na posao tj. umetnost i zapravo pružiti publici jedno divno putovanje koje mora imati talase u energiji i nijanse koje kamera ne može zabeležiti. Borba u meni između „ma dobro, nađi svoj način i prilagodi se besmislenim potrebama da bi izgurao ono u šta veruješ“ i „bokte, svu ovu energiju mogu da sipam u nešto što zapravo dodaje sceni umesto da samo hranim internet kilogramima selfija“ je nešto što, čini mi se, delim sa puno ljudi koji su ušli u ovu priču pre svega iz ljubavi prema muzici i sceni u kojoj se nalaze. Al tako je vreme, šta ćeš.

foto: Tamara Radaković

Opiši nam kako si se osećao kada je jedna inostrana izdavačka kuća, ako se ne varam Mord davne 2013. godine, prvi put odlučila da objavi tvoju autorsku muziku.

Uh, suludo. U tom trenutku sam već odustao od ideje da ću ikada išta izdati i pravio sam muziku za svoju dušu. Do izdanja je došlo tako što sam od Bas Mooy-a dobio unapred prvo MORD izdanje jer me je numera sa istog (Radial – 1980) jako radovala i želeo sam da je pustim na žurci pre nego što je izašla, a zauzvrat sam mu poslao svoje neizdate muzike, čisto kao „hvala“. U tom trenutku jednu od traka sa izdanja već je vrteo Surgeon koji je bog-otac u mom kutku klabinga, tako da je imala jedan dobar pečat afirmisanog. Ostatak je istorija, a mojoj sreći nikad kraja. :) Raduje me i da je novosadska umetnica Valentina Brostean napravila vizual za ploču koji se mnogima svideo, a i jedan od remiksa sa ploče je Dave Clarke-u bio u top10 numera godine. Ploča je više puta repressovana (novi kontigenti istog izdanja se retko kada štampaju ovih dana) tako da je u svakom smislu to izdanje bilo uspeh.

Pored toga što si DJ i producent radio si i kao organizator žurki. Da li možeš da nam kažeš šta najviše voliš u ovom poslu?

Ništa. Zato sam i prestao. Postoji trenutak u životu kada svako mora sebi da prizna šta su im prednosti, a šta mane. Ja previše sedim kući i gledam u kompresore, FM sintezu, gate-CV signale i ostale produkcijske đakonije, a premalo se družim sa potencijalnom publikom. I kada se družim imaju posla sa jednim strejterom introvertom, tako da sam na svakom afteru ko neobrijana bundeva u girosu. Svakako sam sam sebi kao malom objasnio da je bitnije da pridodajem sceni novim mjuzom tako da su mi DJing i produkcija (izdavanje), kao i pomoć mladim producentima (kada se ima vremena za to) prioritet i glavni načini na koje mislim da vraćam sceni ono što mi je dala. 

Koji je poslednji DJ nastup koji si posetio i kada?

Iskreno, nemam pojma. Ukus Srbije i moj ukus dosta se razlikuju. Žao mi je što nisam video Honey Dijon ovog leta, ali sam te večeri imao nastup i nije bilo šanse da budem na dva mesta odjednom. Pre toga umetnik kog sam video, a da mi je stvarno prijao bio je Eelke Kleijn na NSNS-u (Exit), ali ni to nije u potpunosti moj fah. Poslednje što sam stvarno išao da čujem samo kao posetilac i uživao od početka do kraja bio je Squarepusher na Resonate festivalu u Beogradu (dakle 2016. godina).

Omiljene pesme u poslednjih par dana?

Jedna omiljena pesma svih vremena za naše čitaoce?

Koji savet imaš za mlade DJ-eve koji prolaze svoje mesto na sceni?

Ako stvarno želiš da pomogneš sceni nemoj slušati savete drugih već lutaj dok ne nađeš put koji osetiš da je tvoj, a zatim trkom i svom snagom pođi niz njega. Neki putevi će doneti više slave, neki manje, ali je bitno da radiš ono u šta veruješ. To neće doneti sreću samo tebi već i drugima koji se prepoznaju u tvojoj muzici. Tako nastaje ljubav.

Šta misliš o lokalnoj klupskoj sceni i u čemu se ogleda njen progres?

Mislim da ima previše akcenta na žurci, a premalo na muzici. Mislim da fali edukacija. Fale znanje, širina slike, poznavanje korena, slušanje muzike van elektronike, razmena među scenama, saradnje među producentima, poštovanje prema neshvaćenom i manje sujete u jednačini. Onoga čega ima na pretek je dobra volja za provodom, samo bih voleo je da taj provod ima manje korporativnog u sebi, a više panka i/ili spiritualnosti. Ukratko, voleo bih da se na afteru sluša Boards of Canada, a ne random schranz Boiler Room set.

U isto vreme moram reći isto tako da sam ponosan na našu scenu jer je zaista jaka. Suludo je koliko na našu populaciju i kupovnu moć ima ljudi koji se lome da nešto naprave (abitno da li je za novac, ili iz ljubavi). Slobodno mogu da kažem da po tome može ceo region da se ugleda na nas. Uprkos tome što je u velikoj većini slučaja u finansijskom smislu u pitanju jedna borba sa vetrenjačama – nema predaje i cela priča samo sve više raste. Svaka čast i veliki poklon svima koji srce ostave iza kulisa, kao i onima koji prepoznaju njihov rad i sa velikim zadovoljstvom isprate trud kako DJ-eva, tako i organizatora kupovinom karte.

Laga možete čuti na njegovom nastupu u beogradskom klubu Dragstor, 19. novembra.

*naslovna fotografija: Nikola Đaković