Piece of Shh – Radio Is Not Dead Mix

Na ulici će se okrenuti ako ga oslovite sa Simo. Sima je pre svega dizajner zvuka, jedan od čuvenih tonaca sa radija B92 (RIP). Muzičkom produkcijom i stvaralaštvom počeo je da se bavi u okviru projekta Belgrade Yard Sound System koji je nastao iz istoimene radijske emisije koju je godinama vodio zajedno sa Reljom Bobićem. Njih dvojica osnovali su i Dis-patch festival. BYSS je iz dvojca prerastao u pravi bend, dok je Sima istovremeno radio na još nekoliko projekata. Zajedno sa Janom Nemečekom pod imenom Brickwall Brigade, zatim solo kao Piece of Shh, a najnovija avantura je duet TAPAN u saradnji sa DJ Schwabe-om.

Simine mikseve i muziku je teško spakovati u jedan žanr. I sam kaže da stilovi pokrivaju techno, jazz, 2-step i dark disco, a sve to ima prepoznatljiv lični pečat. Muzika i dizajn zvuka popunjavaju 100% Siminog radnog vremena što je u Srbiji danas herojstvo svoje vrste i zato smo ga pitali kako je to uopšte moguće.

Kada te neko zamoli da snimiš miks koja je poruka ili emocija koju želiš da pošalješ kroz muziku koju biraš?

Radijski sam čovek, volim iznanađenje koje donosi radio – šta će ići sledeće, nema trackliste, nema muzičkih žanrova… Tako radim i svoje mikseve. Uglavnom su to pesme koje su u meni pokrenule nešto, bilo da sam ih čuo u klubu, kolima, na trčanju, kod kuće.

Ljubav, bes, politika, istorija… to su stvari o kojima pričam kroz svoje mikseve. To sam naučio na radiju.

Da li ovaj izbor muzike istovremeno reflektuje i tvoju autorsku muziku i DJ mikseve koje možemo da čujemo u klubu?

Da, sigurno. Direktno ili indirektno. Opet ću reći, žanrovi mi nisu bitni, emocija koju čujem u jazz albumu može uticati na to kakvu ću tehno stvar napraviti ili pustiti u klubu. Ako posle nekog dubstep tjuna u klubu pustim roots dub stvar iz 70-ih, to je zato što mislim da su te dve stvari direktno povezane. I jesu, na mnogo nivoa.

Da li je muzika tvoj jedini posao u životu? To jest da li od toga živiš?

Recimo da poslednje dve godine muzika čini 80% mog posla. Ostalih 20% je dizajn zvuka. Ovi procenti se menjaju iz godine u godinu. Spektar poslova oko muzike koje radim je zaista širok. Od produciranja muzike drugima, preko muzike za reklame, pozorište, film, pravljenja paketa samplova, masteringa… da bi se od muzike živelo (ovde!), mora dosta da se “hastluje”.

Kada praviš svoje pesme, da li ikada razmišljaš o tome kako će one naći svoj put do slušalaca? To jest kako izgleda izdavaštvo, distribucija, promocija za jednog autora usred Srbije?

Čudni su putevi preko kojih muzika dođe do slušalaca, i da budem iskren, do dan-danas ih nisam otkrio. Dok sam se trudio da proguram svoje ime, slao demo snimke izdavačkim kućama, kačio stvari na Soundcloud, ta muzika bi brzo zamirala. Stvari su se promenile kada sam počeo da radim anonimno. Mislim da je najvažniji direktan kontakt sa izdavačima, bez toga ćete vrlo teško doći do izdanja, promocije…

Zanima me kako izgleda pravljenje muzike za druge ili kako ti kažeš anonimno, ono što se popularno zove “ghost producing”. Kako izvođači nalaze svog ghost producer-a? Da li si tražen samo u lokalnim/regionalnim okvirima ili imaš i internacionalne “klijente?”

Uglavnom sam radio na pravljenju pesama od već postojećih delova i ideja onoga za koga radim. Nikada nisam (pro)davao svoje stvari drugima i dozvoljavao im da se potpišu umesto mene. Tako da i tu postoje različiti pristupi i odnosi između potpisanog i “ghost” producenta. Moje iskustvo je isključivo preko direktnog kontakta sa ljudima.  Mada, ne bih imao ništa protiv da radim i za ljude koje lično ne poznajem. Iskreno, jako mi je uzbudljivo to “anonimno produciranje”.

Kada praviš muziku za druge da li negde postoji dokaz da si to baš ti uradio ili izvođač plati svog producenta i da “ćuti”?

Dokaz naravno, postoji, i nalazi se u mom računaru, ali se podrazumeva da kada predaš gotov projekat više ga ne poseduješ, jer si za taj posao plaćen. I o tome ne govoriš. I ja nemam problem sa tim.

Jedno magično, dragoceno sećanje na muzički dogadjaj ili iskustvo u Srbiji/Beogradu?

Bilo ih je više u mojoj dugogodišnjoj klupskoj istoriji – otvaranje Industrije, prvi Soundscapes u Jevrejskoj, Maradona party u Rexu, trenutak kada je Boki Mitrović pustio “Theme de Yoyo” od Art Ensemble of Chicago u Omenu, Rechenzentrum u Muzeju savremene umetnosti. Sve su to momenti, događaji koji su imali veliki uticaj na mene. Prelomni trenuci posle kojih više ništa nije bilo isto. Stvarno ne znam kako je klincima klaberima danas – da li ih otkrivanje nove muzike u klubu uzbuđuje i da li nova iskustva tako strastveno doživljavaju kao što smo ih mi doživljavali kada nam se muzika “dešavala” prvi put u životu.

Šta fali Beogradu? A šta to Beograd ima što nigde drugde nema?

Beogradu fali dobar radio. A život na reci je svakako nešto što Beograd izdvaja od drugih gradova.

Kada pogledaš na ceo svoj život i mesto u muzičkom univerzumu da li postoji nešto što misliš da si mogao bolje ili drugačije da uradiš? Iliti – savet za nove generacije!

Savet za nove generacije bio bi – rad, rad i samo rad. Ne ostavljajte stvari na pola započete i nikad dovršene. Samo onaj ko je uložio ekstra napor i odricao se slobodnog vremena može danas da se izdvoji iz mora muzičkih projekata. Iako sve svoje radno vreme posvećujem muzici, mislim da je trebalo još više da radim. Produkciju sam prilično savladao, ali nikada nisam naučio da sviram klavir, što bi mi svakako pomoglo da se popnem još jednu lestvicu u svom poslu.