Da li imate preko 18 godina?

Elektropionirski podvig Krisa Bajoa i Grimes kao prvi hipster mainstream popa

Recenzije albuma

2
1

Ovom prilikom predstavljamo vam sjajne albume Grimes, Kris Bajoovog elektro alter ega i Kit Ričardsa, a tu su i novi St Germain i Adele.

Grimes: Art Angels (4AD)

rsz_b91c652ff948fbfa4ec34ee7bf93186c1f79d260

Iako je na sceni prisutna od svojih prvih eksperimentalnih darkwave albuma, Grimes se probila u sfere pop muzike tek sa eksperimentalnim “Visions” izdatim pre tri godine. Trebalo je dosta vremena da se ova kanađanska otpadnica, u čiji talenat nikad nismo sumnjali, dokaže i to je upravo ono što je postigla na “Art Angels”. Ovo je opet jedno eksperimentalno pop čudovište, ali se eksperiment u ovom slučaju ne sastoji u potrazi za milion različitih načina da se bude drugačiji (?), već u pokušaju da svoj pop senzibilitet Grimes konačno otelotvori na prijemčiv način. To ovde i čini uz sav svoj raskošan talenat, što ne znači da i dalje nije freak, ali znači da je malo odrasla i naučila kako da sve svoje kontradiktornosti pomiri i napravi jedan od najzanimljivih pop albuma godine. Tako se ovde uz ekscentrične orkestrirane minijature rame uz rame nalaze punokrvne EDM kidalice. Iako je nezahvalno porediti album sa Gaginim “Artpop”-om, ovo je najbolji primer jednog uspešnog artpop albuma, što nije mali poduhvat, budući da su artpop projekti, kao i artrok nekada, često u samom startu osuđeni na propast.

Inspiracija iza pesama je toliko off the hook da bi mi trebao čitav esej ne bi li se osvrnuo na nju, budući da uključuje najzačudnije premise poput uživljavanja u lik Al Paćina iz “Kuma 2” kao transgender vampira koji putuje kroz vreme na sjajnoj “Kill V. Maim”. Uprkos ovim premisama, ili baš zahvaljujući njima (teško je oceniti), Grimes je napravila album koji mogu da slušaju i ljudi potpuno neupućeni u njenu dosadašnju karijeru ili biografiju. “ArtAngels” je tako jedan individualistički podvig i album kakav u sferi mainstream dance pop muzike (koja u poređenju sa ovim albumom deluje konzervativno) može slobodno da se nazove albumom koji ruši granice koje smo do sada poznavali, a opet jednako atraktivan i prijemčiv kao bilo koji klasik žanra. Go Grimes!

Baio: The Names (Glassnote)

rsz_baio-2015-the_names-high-res

Album basiste Vampire Weekenda dolazi kao jedno od najlepših iznenađenja ove godine. Iako sam znao da su svi članovi benda talentovani multiinstrumentalisti, uključujući i bubnjara, ovo prevazilazi sva moja očekivanja. Posle ovog albuma biće vam jasno zašto su Vampire Weekend jedan od najvećih bendova novog milenijuma. Kris je još pre karijere u matičnom bendu imao sklonosti ka elektronskoj muzici, a u poslednjih par godina je u pauzama rasplinutih turneja benda izbacio zanimljiv EP i puštao muziku po različitim klubovima. Tako smo dobili jedno pop čudo gde ne postoje pauze između pesama, već odlični elektro miksevi služe kao uvod u čistokrvne pop pesme poput prvog singla “Sister of pearl”. Što se elektronike tiče ovde je najprisutniji downtempo koji dolazi kao logično rešenje za ovakav elektro pop hibrid, ali kada se niotkuda Baio otisne u acid house zapitate se da li je došlo do neke greške u vašem plejeru. Pošto se uverite da to nije slučaj i saberete se, shvatate da je ovo neverovatno ambiciozan pop (!), ali savršeno konzistentan i šta više sveden album. Pravi podvig. Pionirski. Elektro pop kakav do sada niste mogli da čujete.

Keith Richards: Crosseyed Heart (Republic)

rsz_711186-370826

S obzirom na to da sam veliki fan i Stonsa i Kifa, prvi singl albuma me je zatekao nespremnim, ali i kada sam počeo da uživam u Trouble koja neodoljivo podseća na 80s rnr nostalgija momente nisam bio svestan da je to početak puta- nazad u mitološke sfere rokenrola. Ovo bi moglo da se nazove velikim previdom da sam znao da Kif sprema novi album, te da sam čuo da neke kolege, koje su imale priliku da čuju materijal, bacaju neke zanimljive prijave, ovako me je Ričards podmuklo odveo na mesta na koja nisam planirao pođem, ali pošto je i sa sedam banki ostao šmerker sa dobrom žvakom zadržao sam se dovoljno dugo i dopalo mi se. Ne toliko da se kajem što ne postoji jača rok scena, ali dovoljno da se dobro provedem i da razne zaturene emocije ponovo prorade. Ovo je prvi Kifov album posle više od dvadeset godina i njegov treći. Za razliku od Džegera koji se u solo vodama nije proslavio i bezuspešno pokušao da postane entitet za sebe, nezavisno od Stonsa, Kit je svaki od ova tri albuma snimio sa odličnim pratećim bendom The X-Pensive Winos (sa kojima se združio kad su i on i Džeger pravili pauzu od svog matičnog benda) i dok osciluju u kvalitetu sva tri albuma su respektabilna i svirački i autorski. Za razliku od prethodna dva, ovde su mahom ljubavne pesme koje ukazuju na određenu sentimantolnost koje je i prirodna s obzirom na Ričardsove godine, ali bez trunke patetike, i pokazuju da je Kit stario kao vino, slično Dilanu, čak im je i glas stario na sličan prijatan način. Odličan album jednog od najvećih muzičara i autora XX veka i još jedan prilog kredibilitetu čoveka koji je živa legenda u pravom smislu te sad već izlizane fraze.

St Germain: St Germain (Parlophone)

Cover art for St. Germain.</em

Treći studijski album St Germaina koji je nedavno gostovao u Beogradu je prvi posle kultnog Tourist, od koga ga deli petnaest godina. Ono što ga veže za prethodna dva albuma je deep house koji je neodvojiv od ovog autora koji ga je u velikoj meri redefinisao, praveći radio friendly trake sa obiljem vokala i fantastičnih instrumentalista. Ono što ga čini svežim je to što je Ludovik ovde bio inspirisan prevashodno bluzom i afričkim popom. Gitare su svakako u jednačini, a usudio bih se da se kladim da je deo te iste jednačine sahara rok, konkretno epitomni bend tog žanra, odnosno fantastični Tinariwen. Još jedan pokazatelj koliko je Afrika inspirativno tlo za evropske autore, te koliko je sama novija afrička muzika relevantna u globalnim pop vodama i koliko prevazilazi etiketu world musica. Na kraju dobili smo još jedan sjajan ambijentalni album francuskog elektro maga.

Adele: 25 (XL)

rsz_adele-25-cover-thatgrapejuice

Adele je po mnogo čemu specifična pojava na svetskoj pop sceni, a sa najavama da je ovaj album u prvoj nedelji prodat u preko tri miliona primeraka postaje i prerelevantan autor bez obzira na to koliko su balade koje pravi zaista kvalitetne. Ovakav uspeh je iznenadio i njene menadžere, iako je već uspeh njenog prvenca garantovao da će njena karijera prevazići uspeh koji je Ejmi Vajnhaus ostvarila pod istom kapom neo soula. Naravno, ambicije Adele i njene svite saradnika, producenata i menadžera su bile mnogo veće od reciklaže soul girl bendova šezdesetih. Njen glas je oduvek bio njeno najjače oružje, pa su se producenti bavili time da njene balade učine atraktivnim pristupajući im tako da ih osavremene i učine grandioznim. To im je pošlo za rukom i na ovom albumu koji bi u prodaji mogao da nadmaši trideset puta platinasti “21”. Ipak što se same muzike tiče, Adele, koju je Guardian ocenio kao talas The New Boring britanske muzike, nam ne nudi ništa novo osim niza patetičnih, fatalističkih balada koje su zamorne svima osim ogromne baze njenih prevashodno ženskih fanova koji se pronalaze u ovakvim emocionalnim ambivalencijama.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Mairosu says:

    Bicu iskren, nisam procitao nista sem dela o Adele i kad sam bio zadovoljan, izlajkovao sam. Sreca njena pa su je ostavljali u zivotu, inace ne bi imala materijala za tri pesme.

Ostavite komentar:

Slični članci: