Geneza Mystic Stylez-a

Ove nedelje beogradsku klupsku scenu nesumnjivo je obeležio muzički kolektiv Mystic Stylez. Prošle nedelje, ogromnom žurkom u Drugstoru proslavili su treći rođendan, a večeras, 10. oktobra na 20/44 dovode Earl i Taye, dva čikaška didžeja. Važnost veze između Beograda i Čikaga prepoznali su i svetski muzički relevantni portali i autoriteti – prvi put posle dugo vremena, Beograd je učestvovao u mapiranju aktuelnog trenda u elektronskoj muzici, našavši se ne samo u toku sa onim što se dešava, već znatno ispred.

Ekipu iz Mystic Stylez-a domaća publika poznaje iz gomile različitih ekipa, pravaca, klubova koje su se tokom godina prepletale, sudarale i razilazile. Međutim, pre dve-tri godine, sve što se paralelno razvijalno slilo se u jednu ozbiljnu, ambicioznu, a opet na prvom mestu zabavnu priču. Kako je do svega toga došlo, pričali smo sa osmoricom momaka (Žarko Komar / Feloneezy, Boris Đerman / Jackie Dagger, Filip Petković / Philie P, Relja Ćupić / Rex Regis, Miloš Hadžič / Hadžić, Nenad Mitrovič / Thinker, Filip Šalindrija / Kettle Lakes, Stefan Unković / Stevie Whisper) koji stoje iza tone žurki – i onih na kojima je bilo 15 i onih na kojima je bilo 1000 ljudi.

Stefane, hajde da počnemo s tobom. Kako si krenuo da radiš sa Mystic Stylez?

STEFAN UNKOVIĆ: Krenuo sam godinu dana pošto je Mystic Stylez nastao, otprilike godinu dana posle prvog rođendana, u oktobru 2012. Znao sam ih od ranije, iz nekih različitih okolnosti i scena. Žarka znam tako što je sedeo sa mojim mlađim bratom u klupi, rezao sam mu i slao neke diskove sa hardcore muzikom. Đermana sam upoznao na HC koncertima. Philie P je dolazio na koncerte mog prvog benda i znao sve tekstove, još 2005/06. Hadžića sam upoznao kad se Mystic Stylez već uveliko zaletao, a i ostale, kad sam uleteo u ekipu.

U trenutku kad snimaš Žarku diskove, koji je tad u srednjoj školi, kako ste uopšte došli do toga da imate zajedničke interese, šta on sluša u tom trenutku?

STEFAN UNKOVIĆ: Žarko je još tada bio vrlo eklektičan sa muzičkim ukusom i ložio se na razne stvari. Ja sam ga tad znao kao “Došao je neki gotivan klinac u odeljenje, pušta drum’n’bass na Akademiji sledećeg petka, ali sluša svakakvu muziku, bilo bi kul da mu narežeš neke diskove”.

ŽARKO KOMAR: Ja sam tad već puštao muziku, samo ne toliko organizovano, nego kad se pojavi prilika i na kućnim žurkama – ja sam bio taj kog smaraju da donese DVD muzike. Imao sam druga Miloša Ačanskog, on je puštao drum’n’bass i imao je Serato. Niko nije imao para za serato, a nisam ni pomišljao da kupujem vinile, nisam imao para za to. Od njega sam naučio da miksujem muziku, da beat-matchujem pesme. Čim sam to naučio imao sam dovoljno samopouzdanja da idem u klub. Toliko sam slušao muziku da sam bio u fazonu da je dovoljno da budem tehnički na najnižem nivou, samo da umem da izvedem celu stvar. Kad sam to uradio, otišao sam u Akademiju i pitao lika “Jel mogu da vrtim u petak?” i to je to.

Kako ti je tad izgledao život, išao si u gimnaziju?

ŽARKO KOMAR: Pa, da. Izlazio sam u Plastik. Veliki uticaj na mene je imao Flip, kog sam na početku gimnazije zvao da vrti na žurkama koje sam pravio u Herceg Novom. Bio sam Flipov fan, on je imao neki svoj blog, sajt na koji je kačio breakbeat muziku koja je u tom trenutku bila neki žanr koji je za mene bio prelazna muzika od slušanja hiphopa, gitarske muzike i metala na elektronsku. Tad su postojali Adam Freeland i njegov lejbl i to je imalo breakbeat, skoro rok bitove, ali je bila klupska muzika. Vrteo sam dnb, ali to nije bio moj glavni stil, nego je tad bilo aktuelno.

U kom trenutku upoznaješ Đermana?

ŽARKO KOMAR: Đermana sam znao odavno. Obojica smo vozili skejt, a te ekipe su povezane. Male su te alternativne scene. Ima ekipa koje su hermetične, ali sve je dovoljno malo da ti bude dostupno. Skejteri su posebna priča, jer ne moraš da se upoznaješ, vozite zajedno i odatle krene ili ne krene druženje.

BORIS ĐERMAN: Ja sam se tad družio sa Mitrovićem, dolazili smo na Žarkove žurke i hardcore koncerte koje je Unković organizovao. Ja sam isto imao bend, a Philie P je isto vozio skejt.

FILIP PETKOVIĆ: Ja sam došao na tvoj koncert u Suboticu ej.

Šta se desilo sa tom scenom?

STEFAN UNKOVIĆ: Pa, negde je zamrla sa starim Domom Omladine. Devedesetih se zaletela, početkom dvehiljaditih je imala peak i onda lagano krenula da se gasi. 2005 je sve to nestalo. Nije prosto postojala nova energija, nije više bilo klinaca na koncertima, ali nije loše spomenuti jer je masa ljudi van naše ekipe koja danas čini kulturnu scenu grada tu odrasla. Tu se rodila etika zajedništva i vožnja na entuzijazam, bez novca kao glavnog goriva.

Zapravo vozili ste skejt, pa imali bendove, i kako onda izgleda kada stižete u klubove, koji su neko potpuno novo okruženje? Ko su bili ljudi koji su vam bili relevantni?

ŽARKO KOMAR: Meni je jedini DJ kog sam uvek hteo da slušam bio Flip. On je pravio žurke petkom u Plastiku, tad je Plastik bukirao artiste mnogo češće nego mi sada. Bili su dovoljno veliki, imali su strukturu i dovoljno novca da imaju bukinge svakog drugog petka poput Modeselektor. U tom trenutku je i tehno mega aktuelan. Meni je tad bilo zanimljivo da idem u klubove, sve mi je bilo zanimljivo i tehno i breakbeat i dram, dokle god se dešava u tom kontekstu. A tek onda sam krenuo da gradim neka preciznija interesovanja.

A kada prestajete da nastupate solo i krećete da gradite kolektiv?

BORIS ĐERMAN: Tu je bio Vasković, koji je bio moj ortak. On, Komar i ja smo blejali na 20/44 koji se tek otvorio. Vasković i ja smo tamo naučili da vrtimo muziku. Onda smo odlučili da napravimo crew, da se nekako zovemo da bismo imali klupsko veče, to je bio Rimming show.

ŽARKO KOMAR: Banana rejv je imao najveću ulogu u okupljanju ekipe i formiranju scene na elektronskim dešavanjma. To je neka 2007. Tad je bio popularan nu-rave koji je estetski imao nešto što je bilo prihvatljivo i za jednu i za drugu stranu. A i to je bio pokret u Beogradu koji je imao modu i stil povezanu sa muzikom. To je igralo ogromnu ulogu. Tu su se povezali muzičari, DJ.-evi, dizajneri, fotografi. A sve je nastalo iz druženja na Indie-Go žurkama na Kališu.

Gde je ostatak ekipe u tom trenutku? Jel ste znali za Žarka, Đermana itd?

MILOŠ HADŽIĆ: Ja sam bio samo na jednom Banana Rejvu. U tom trenutku bio sam u fazonu da ovo mesto nije za mene i želeo sam da odem. Upisao sam fakultet koji me nije previše zanimao, onda sam počeo da radim, pošto sam programer. Ali bilo mi je potpuno besmisleno da živim u ovom gradu. Pre ovoga nisam bio toliko povezan sa ljudima u gradu. Čuo sam neki Žarkov miks na netu i bilo mi je zanimljivo. Došao sam na prvu Mystic Stylez žurku i onda mislim da sam te zime bio na svakoj. Da nije bilo toga, ja bih zapalio odavde. To što su oni tada vrteli su bile stvari koje nisam znao po imenu, ali mi je bilo strava. Toliko često sam išao da sam ih sve upoznao i počeo da vrtim.

BORIS ĐERMAN: Gomilu puta je bio jedini na brodu. Dolazio je prvi i ostajao poslednji.

A Šalindrija?

ŽARKO KOMAR: Ja Šalija upoznajem tri dana pre nego što počinjemo da živimo zajedno. Saša Potežica mi je rekao da postoje neki likovi u stanu u Vasinoj koji imaju opremu, a meni je u tom trenutku oprema potpuno nepojmljiva. Imao sam samo komp. Otišli smo tamo, izblejali, duvali. Gajba je bila ekstremno jeftina, a imala je 85 kvadrata. Sve zajedno je koštala 300 evra i ja sam bio u fazonu – Jel mogu ja za sto evra u ovo što je ostava? Pritom buka tu nije bila nikakav problem. Komšije i to, niko se nije bunio. Stan se sastojao iz tri sobe sa tri ogromna zvučnika koja su konstantno svirala. Taj ceo period je bitan, jer je to prvi put da se bavimo kolaboracijom. To je prvi put da razmišljamo o strukturi muzike, kada muzika postaje tvoja? Da li je edit nešto što je tvoje? Svi smo bili u nekim velikim iluzijama, a tad počinjemo da se zabavljamo. Na primer, ovim našim ortacima iz Čikaga, kojih je 15, njima je ta kolaboracija kao način potpuno prirodna. Ti se hraniš energijom ostatka ekipe i tako nastaje mnogo muzike. Do tog trenutka to nikom nije ni padalo na pamet, već su svi sami pravili za sebe i mislili da nisu dovoljno dobri.

STEFAN UNKOVIĆ: Kada smo počeli da radimo prve strane bukinge, tada počinje da se razbija misterija koliko je teško napraviti trek. I misterije koliko su svi artisti zapravo obični ljudi, ili moroni i diletanti.

ŽARKO KOMAR: Mi nismo imali scenu, kao kad odrastaš u Londonu, pa vidiš kako stvari funkcionišu. Mi smo morali da dovedemo svoj parti do nivoa, da možemo da bukiramo artiste i onda lomimo te iluzije. Morali smo sebi da organizujemo, nisi mogao da odeš u grad i upoznaš velikog producenta i vidiš da je običan čovek, već nam je sve to bilo mistifikovano.

Tada zapravo postajete kolektiv, jer shvatate njegovu snagu?

BORIS ĐERMAN: Do tada je postajao Rimming. Vrteli smo svakave gluposti, a poželi smo da sve to radimo ozbiljnije. I da produciramo muziku i da puštamo bolje. Ja sam iscimao Necu, jer sam znao da ima tonu ploča i da vrti minimal i tehno po gajbama.

“Bolji si DJ od nas deset puta u glavu, a vrtiš sam gajbi pijanim skejterima”

NENAD MITROVIĆ: Ja sam vrteo relativno dugo, ali na privatnim žurkama. Znao sam veći deo ekipe iz skejta i HC-a. Kad sam počeo da se bavim time, nije me to zanimalo, jer mi se nisu dopadali DJ-evi koje sam poznavao, delovali su mi na neki način egocentrično. A mene je samo zanimala muzika, to mi je bilo zabavno, da puštam muziku deset sati bez prestanka. To su bile neke žurke kod starijih skejtera po Mirijevu i Kaluđerici. Kad su Boris i Žarko krenuli da konkretizuju stvari, dopalo mi se što je akcenat bio na zabavi, a ne bilo kome kao osobi. Video sam da tu mogu da se ubacim i da nema stvari koje su mi smetale.

Ti si imao prilično drugačiji muzički ukus.

NENAD MITROVIĆ: Da, ja sam vrteo pretežno tehno, nikad nisam slušao rep. Meni je najzabavnije što je Boris u elektronskoj muzici. On je čovek kog sam godinama maltretirao da blejimo na tehnu na dens areni, njemu je to bilo ne ne i ne, ali evo ga par godina kasnije za gramofonima.

Zapravo, kad smo skontali da nas ne zanima identična muzika, već ista poenta, tad se desilo “udruženje likova”.

ŽARKO KOMAR: Poenta i pristup su važniji od muzičkog stila. S druge strane, mi smo uvek bili agresivni u promociji, zato što smo bili vatreno zaljubljeni u to što radimo, bukvalno napaljeni. Kad tako srčano pristupaš nečemu, naravno da će neko da pomisli da nisi otvoren prema drugim stilovima.

NENAD MITROVIĆ: Kada sam krenuo da vrtim sa njima ja sam promenio stil. Nisam ja nikada hteo da se ograničavam ili nazivam DJ-em neke određene muzike. Hteo sam da se prilagodim, jer mi je bilo zabavno.

Filipi, ti si puštao na nekim drugim mestima od svih njih?

FILIP PETKOVIĆ: Pa, i ja sam znao Unkovića sa hardcore-a, iz te starije priče – HA-KO, Let’s Grow, Unison, ali slušao sam uglavnom rep. Sećam se da mi je Neca na trgu puštao speed metal, i da sam bio u fazonu tebra, daaaj. Ali, da, prvo mesto na kom sam puštao je bio Dolar. Pakao, jebiga. Tad smo uzeli trista dinara, ja i Ačanski. Prvi koji su nas prepoznali su CODEX, zvali su me da puštam. A onda i ovi iz Balansa, radio emisije.

A Relja?

RELJA ĆUPIĆ: Ja sam došao iz Podgorice pre dve godine, tako što sam upisao SAE Institut. Počeo sam da dolazim na njihove žurke, ali sam Žarka znao od ranije. Bukirali smo ga na žurkama u Crnoj Gori. Dole nismo mogli da napravimo žurku sa više od sto ljudi, a kad sam došao u Beograd video sam nešto što sam mogao da vidim samo na festivalima i bukvalno sam se zaljubio. Desilo se da muziku koju sam slušao i pravio u sobi, sada mogu da čujem dva puta nedeljno u klubu.

Zanimljivo je da Žarka zapravo znam iz osnovne škole, jer je tada u Crnoj Gori bila ekspanzija hiphopa. Svi su imali grupe. Čuo sam da ima neki momak u Herceg Novom, ludak, koji pravi bitove.

Ja ga zovem na fiksni telefon, javlja mi se njegova majka “Žarko, dođi ovamo” i onda mi se javlja “najveći bitmejker” i preko telefona mi pušta bitove koje pravi, a ja kao vidi ovoga kraalja šta radi.

Ja sam počeo da vrtim kad su Škabo i Bad Copy dolazili u Podgoricu, dakle krajem osnovne škole, puštao sam hiphop. Svake subote su bile rep žurke, ali to je u jednom momentu umrlo. Onda sam otkrio reggae i dancehall. Ima jedna emisija u Crnoj Gori, Regeneracija i sa njima sam radio nekoliko godina. Zatim slučajno otkrivam dubstep i to mi je bilo kao inekcija. Drugar je došao i rekao da je bio na dubstep žurci i mi smo celu noć slušali tih pet pesama, Benga & Coki. Jedno četiri godine sigurno sam bio lud za tim.

Ti i praviš muziku?

RELJA ĆUPIĆ: Da, sad očekujem izdanje za Crystal Culture, label iz Londona. Izaćiće EP sa četiri pesme plus remiks.

Pre nego što smo pitali Philie P-a da bude deo Mistika, on je postovao na FB event na kom je vrteo sa nama, a neka devojka je napisala “Jao bre šta ćeš sa njima, najviše mrzim kad pređu iz tehna u rep”.

Kada je Mystic Stylez probio krug uske ekipe i krenuo ka underground mejnstrimu?

STEFAN UNKOVIĆ: Energija koja se skupljala kulminirala je na zimu 2013. Krajem 2012. bila je velika Idemo Na Mars žurka, pa novogodišnja žurka sa Bivšim u KC Gradu i onda mesec dana potpunog divljanja, tad je zapravo sve krenulo da se otvara.

ŽARKO KOMAR: Važna je bila Lando Kal žurka u Dragstoru, u februaru 2013. Mi smo namerno bukirail haus didžeja, koji potiče iz neke scene koja je nama ranije bila zanimljiva. On je imao Lazer Sword, hiphop projekat, pa nam je bio najočigledniji izbor za nešto što mi obično ne promovišemo na partiju. Pojavio se ceo grad, bilo je ne znam koliko prodatih karata. On je izvrteo set koji se dopao svima. To je bilo bitno jer su svi prvi put videli nas na stejdžu sa muzikom koja im se u potpunosti dopada. Svi smo se dobro proveli.

Kako ste počeli da se povezujete sa inostranstvom?

ŽARKO KOMAR: Pa, preko dovođenja artista. Tada su za nas ovde počeli da se interesuju ozbiljni taste-makeri. Mi smo i sami vremenom počeli da shvatamo da je ovo što mi ovde radimo, bez preterivanja, uzbudljivije od nečega što oni imaju u svom gradu. U velikim svetskim gradovima ima svega i onda je to tamo uobičajeno. A mi smo imali nešto što nije uobičajeno za našu sredinu i oko toga se digao hype. Za Beograd je važno da se pojavi neko sa strane i da potvrdu. Dešavalo se da lokalna publika čuje za Mystic Stylez ne od nas, već sa nekog stranog medija ili strane zvezde koja je autoritet. Ovde se sve definiše nečim što nemamo, a sad se desilo da smo mi ravnopravni i odjednom ljudi hoće da dođu i nastupaju za manje pare, zato što Beograd deluje uzbudljivo.

Imamo zakone koji dozvoljavaju pušenje u klubu, ljudi duvaju u didžej butu, žurke traju do kad mi hoćemo. Da li je ne znam koliko decibela u klubu takođe nije bitno i to počinje da se dopada stranim didžejevima.

BORIS ĐERMAN: Svi smo vrteli napolju, ali nigde ne postoji vajb kao na 20/44. I to ne kažem zato što je ovde naša publika. Svi koji su dolazili da vrte u Dragstoru ili na Brodu su to rekli.

Zanimljivo je da to prepoznaje ekipa iz Čikaga.

ŽARKO KOMAR: Dj Rashad i DJ Spinn su ljudi koji su izvršili ogromni uticaj. Mi smo ih najvatrenije dočekali, sa ogromnim entuzijazmom. Pored toga, nevezano od toga što smo mi u Beogradu, a oni tamo, mogli smo da koristimo internet da šerujemo i postujemo sve što oni rade, a njima je to mnogo značilo. Oni su mnogo fini i skromni ljudi koji nisu pravili razliku između Beograda i nekog centra muzičke industrije, koji će njima da donese ne znam kakvu korist. Nije im bilo važno što ovo nije London ili Berlin, nego što je ovde dobar vajb sa dobrim ljudima, koji im daju bezrezervnu podršku. Naravno, i lični senzibiliteti, mi smo se posle pola sata skontali kao da se znamo deset godina.

Koje vam je omiljeno mesto na kom ste puštali?

SVI: 20/44

ŽARKO KOMAR: Za početak, imaju najbolji zvuk.

BORIS ĐERMAN: To je jedino mesto gde te gazda kluba neće gledati popreko ako u sred seta pustiš black metal. Donese ti pivo.

ŽARKO KOMAR: Neće da ti broji pića, ja kad nemam novca znam da ipak mogu da odem tamo.

RELJA ĆUPIĆ: To se kaže “profesionalni ugostitelj”.

NENAD MITROVIĆ: Gazda ima poverenja u didžeja.

ŽARKO KOMAR: Mi tamo ne zarađujemo neki novac, ali to je mesto je dragoceno. Mi treba da težimo tome da idemo u inostranstvo i od toga uzimamo pare, ali na brod uvek dolazimo.

Prošle nedelje je bila velika rođendanska žurka. Kakvi su vam utisci?

STEFAN UNKOVIĆ: Jedno tri nedelje pred rođendan je Komar pao u tešku paranoju, mislim da se i dalje izvlači, kupuje neke relax čajeve na Zelenjaku. Uvek kad prođe leto i krene nova sezona ima period zatišja. Još ako se desi neka loša žurka, svi tripuju da će biti loša sezona. Prvo smo bukirali Taya i Earla i krenuli da paranojišemo, jer se preklapalo sa ovim i onim i kako ćemo da se izvučemo. To je žurka za koju pucamo novac i važna je kao zaokruživanje konekcije Beograd – Čikago. Pored toga bukirali smo i rođendan, ali dve nedelja pre toga desio se jeziv kiks sa zvukom u Dragstoru. Bilo je pakleno, niko nije mogao da veruje šta se dešava, zvuk u velikoj sobi je bio neizdržljiv.

ŽARKO KOMAR: Tad je krenula tenzija, kao doći će ceo grad na žurku i niko neće moći da čuje muziku.

STEFAN UNKOVIĆ: Tri dana pred žurku je stiglo novo ozvučenje. A Komar, pa, ako smo zakazali žurku početkom septembra, recimo da je do 1. oktobra Komaru opala još trećina kose sa glave. Ali taj dan je bio strava, zvuk je bio super, bilo je 700 ljudi.

Pored žurke u petak, šta je sledeće?

STEFAN UNKOVIĆ: 8. novembra dolazi lisabonski didžej Nigga Fox, koji je prvi buking našeg sub-partija Tropical Riddms.

Žurka večeras počinje oko 23h, a momci savetuju da dođete što ranije, jer se prognozira krcat brod. Karte su 400 pre i 600 din posle ponoći. Takođe, tekst koji je Dazed napisao o Mistiksima nominovan je za Best Writing – glasajte na ovom linku.

Razgovarala: Ana Konjović
Uvodni tekst: Staša Bajac